INTERVJU, OLIVERA ZEKIĆ, ČLANICA SAVETA REM-a: Televizija ne dobija izbore

INTERVJU, OLIVERA ZEKIĆ, ČLANICA SAVETA REM-a: Televizija ne dobija izbore

Foto: Nemanja Jovanović


Živimo sumrak novinarstva, i to u onom njegovom delu koji se kiti raznim epitetima koje su sami sebi dodelili: nezavisni, slobodni, pravedni, istinoljubivi…
Ne prođu izbori a da se pod vatrom ne nađe Regulatorno telo za elektronske medije (REM), ranije je to bila RRA, jer ne opada broj kandidata i partija nezadovoljnih medijskim tretmanom koji od ovog nezavisnog regulatornog tela traže zaštitu. Ipak, kako se koji izbori završe, ocene relevantnih međunarodnih institucija, uz sve zamerke, nikada nisu konstatovale da je proces demokratskog odlučivanja bio ugrožen zbog medijskog tretmana pojedinih učesnika na izborima. Novinarka Olivera Zekić je u Savetu REM-a godinu i po, a u poslednje vreme našla se u centru jednog slučaja koji je začas poprimio političke boje, razume se, kampanja je u punom jeku. Novinarka nekadašnjeg „Dnevnog telegrafa”, urednica „Borbe”, aktivistkinja Otpora, potom medijska konsultantkinja, govori za „Ekspres” o slučaju koji je eskalirao na relaciji REM-SBB, a povodom promene redosleda kanala na ovoj distributivnoj mreži. Ali i o tome šta je sve proizvela ova, naizgled, samo tehnička polemika.
Poslednjih dana dospeli ste u žižu javnosti. Televizija N1 Vas je optužila za sukob interesa, isto i „Cenzolovka”, a Vi najavljujete da ćete ih tužiti. Gordana Suša se žali u „Danasu” da niste poštovali bonton, na Tviteru i Fejsbuku paljba… Otkud to? Nije Vas dugo bilo u javnosti.
– I bilo mi je sasvim lepo zbog toga. Opet, kada se baviš nekim poslom, pogotovo kada je taj posao javan, ne možeš baš na sve da se praviš ni lud ni gluv. Pogotovo ne kada počnu da se bave tobom lično. A počeli su. Sve tvrdeći da se bave slobodom novinarstva i istinom, a suštinski se baveći raznim kampanjama. Od ove za predsedničke izbore, u kojoj kobajagi ne učestvuju, do svojih ličnih, malih kampanja, u kojima jurcaju za nekim funkcijama, ili prave biografije „velikih”, pravdoljubivih i beskompromisnih novinara. E, tu su se malo, bar kada je o meni reč, prevarili. Pošto nikakvog razloga da ćutim nemam. Zato sam i tako ekspresno najavila tužbe.
Za šta ćete ih tužiti? Za to što su naveli da ste u sukobu interesa jer ste, kako su rekli, osoba preko koje se zakazuju intervjui sa predsednikom SPS-a Ivicom Dačićem?
– Pre svega zato što su nešto što se zove kolegijalnost, fer-plej i prijateljski odnos zloupotrebili i iskoristili u borbi jednog giganta, kakav je SBB, u čijem vlasništvu je i N1, protiv jedne obične i, u ovom slučaju, usamljene žene kojoj je jedini greh to što je od tog SBB-a tražila da vrati raspored programa na kablu kojim rukovode na pređašnje stanje. I to sam od SBB-a tražila u petak, a u nedelju su krenuli u hajku protiv mene. I to ne bi ni bilo strašno da to nisu uradili isti oni koji su me desetinama puta zvali, sve sa „Oljice”, izigravali mi bogzna kakve prijatelje da bih ih povezala sa nekim ko jeste godinama moj drug, a zove se Ivica Dačić. A najstrašnije mi je to, taj diskurs, u kojem više nemaš prava da budeš prijatelj sa bilo kim ko drugačije misli. A posle mi pričaju ti koji ništa o tom periodu ne znaju da su ovo ne „devedesete”, nego nešto mnogo gore od toga. E pa, to kod mene ne prolazi. Devedesetih sam bila novinar i urednik „Dnevnog telegrafa” Slavka Ćuruvije, osuđivana zajedno sa njim i ostalim kolegama, i tada sam upoznala i Ivicu Dačića i Aleksandra Vučića, i postali su mi prijatelji, bez obzira na sve što sam o njima pisala. A pisala sam takve stvari zbog kojih mi je bio zabranjen ulazak u prostorije SRS-a, ali nikada mi nije bilo zabranjeno da popijem kafu sa Vučićem, ili sa Dačićem. To su bile te devedesete, tukli smo se, vrlo pošteno, ali bez ičeg ličnog u svemu tome. A sada fondacija koja nosi Slavkovo ime objavljuje tekstove u kojima je moja biografija svedena na to „da sam radila za Baneta Ivkovića”. Zamisli. A sa Banetom Ivkovićem me je upoznao Slavko Ćuruvija. I kada su nesrećnog Slavka ubili, nisu me zvali ni iz NUNS-a, ni iz bilo koje redakcije, nego me je zvao taj Bane Ivković i ponudio mi posao. Rekla sam mu da to neće moći, jer sam već radila sa drugarima iz Otpora, ali on je rekao šta to ima veze, i zaposlio me. I da se vratim na temu, i tužbu, užasno me je iznerviralo to što je moje prijateljstvo sa Dačićem, koje traje poslednjih dvadeset godina, i moje često gnjavljenje tog čoveka, maltretman kojem sam ga izlagala ubeđujući ga da priča sa svima, pa i sa ljudima sa N1, koji su me molili da to radim, sada predstavljeno tako kako je predstavljeno – da sam ja njegova saradnica. E pa, nisam. Baš kao što nisam saradnica Dušana Mašića, koji mi je takođe godinama drug, i evo sad ću sa njim na kafu, niti sam saradnica Jelene Milić, koja mi je drugarica, niti bilo kog drugog od gomile poznanika i prijatelja, a svima sam, kad god sam mogla, pomogla. Baš kao što sam pomogla i Jugoslavu Ćosiću, ili Igoru Božiću sa N1, koji su me zvali da nagovorim Dačića da im da izjavu ili dođe u neku emisiju. E zbog toga ću da ih tužim, jer se nisu ponašali kao ljudi, već kao roboti u nečijem vlasništvu. Navije te neko, i ti kreneš da mamu maminu svima, pa i onima sa kojima si, kao, prijatelj. Takođe ću ih tužiti i zato što želim da živim u normalnoj zemlji u kojoj ću sama moći da biram sa kim ću da se družim, a ne da mi to određuje N1, ili neka Tamara Skroza, ili bilo ko drugi.

Da je do gledanosti, ili do evropske prakse, javni servis bi svakako bio prvi na listi kanala

Vaša bivša koleginica iz REM-a Gordana Suša kaže da ste napravili propust jer niste poštovali bonton i okačili svoju biografiju na sajt REM-a.
– Nemam običaj da pričam o ljudima sa kojima sam delila isti hleb, pa neću ni o Gordani Suši, bile smo jedno vreme zajedno u REM-u. I moguće je da nisam poštovala bonton, ali mi nekako izgleda da je mnogo veća mogućnost da Tamara Skroza i „Cenzolovka” nisu poštovale osnovna novinarska pravila, među kojima je i ono da se raspitaš o nekome o kome pišeš, da ga pozoveš i pitaš šta on ima da kaže, da proveriš… da ne pričam o tome da ih je mrzelo da ukucaju moje ime na Guglu. Ma jok. Nego su seli i napisali da sam bila saradnica Baneta Ivkovića, da sam sada saradnica Ivice Dačića, te da sam, maltene, snimila onaj Vučićev spot, emitovala ga, zabranila, napisala saopštenje SPS-a, i prevarila, tako, celokupno biračko telo. Fenomenalno. A pritom se ni Skroza ni N1, naravno, nisu setili da provere ko je tražio da se taj spot zabrani. Da jesu, znali bi da nisam ni ja ni REM, već nevladina organizacija „Da se zna”, čiji je zahtev da se spot zabrani sam taj N1 emitovao, sve uz snimljenu izjavu. Pa šta je sa vašom dokumentacijom, drugovi?! Da odete i pogledate šta ste pre samo nekoliko dana, sami, objavili? No, plašim se da ne vredi da im ja o tome pričam. Živimo, nažalost, sumrak novinarstva, i to u onom njegovom delu koji se toliko kiti raznim epitetima koje su sami sebi dodelili: nezavisni, slobodni, pravedni, istinoljubivi… A tom nesrećnom Slavku, čije ime nosi fondacija koja je vlasnik „Cenzolovke”, da je iko od nas došao sa pričom da je nezavisan, slobodouman, ili ne znam ni ja kakav, on bi nas izbacio iz redakcije, pošto je tražio da budemo novinari, bez prideva, i da pišemo o onome što se dešava, da proverimo, pitamo drugu stranu, da ne budemo lenji i nadobudni, i nikada lični. Prijatelji, porodica, to su za njega bile svetinje i postojalo je njegovo javno saopšteno pravilo da se u to ne dira. Ali, šta ćete, u tome je razlika između onog vremena i njega i ovog vremena i ovih koji to rade, sve pozivajući se na njega. I ne znam više ni da li mi je to tužno ili smešno, ali znam da je većinu tih koji danas izigravaju barjaktare slobodnog novinarstva prezirao, a činjenica je da ni on njima nije bio baš drag. Nikada ni Slavko, ni „Dnevni telegraf”, ni „Evropljanin”, nisu, u to vreme, nikakvo priznanje od kolega dobili. Samo ogovaranja. Istih onih koji se sada njime kao diče.
Da se vratimo na REM i na zahtev RTS-a da preispitate odluku o postavljanju kanala N1 na prvu poziciju u mreži SBB-a. Kakav će biti Vaš stav na Savetu REM-a kada se o tome bude odlučivalo? Koji kriterijum će prevladati – gledanost kanala (što navodi SBB) ili prednost javnog servisa, što je česta evropska praksa.
– Da je do gledanosti, ili do evropske prakse, svejedno, javni servis bi svakako bio prvi. No, problem je malo dublji, i jeste, moram i to da priznam, i greška REM-a, podjednako i nas koji smo sada tamo, i onih koji su bili pre nas, jer godinama nismo doneli pravilnik kojim se uređuje logička numeracija kanala, kojom bi, kako sam izraz kaže, po nekom logičnom redu, poređali kanale i na kablu. Drugim rečima, uopšte o tome i nije bilo reči, pošto pravilnik ne postoji, nego je ceo skandal nastao zbog nepoštovanja dogovora koji smo imali, a po kojem je SBB trebalo da nas unapred obavesti o takvoj promeni. Nije to uradio i zato smo i tražili da sve vrati na pređašnje stanje. To je sve, a na nama u REM-u je da donesemo taj pravilnik i unesemo red. I uradićemo to.
Zašto REM ne radi monitoring izveštavanja TV stanica tokom predizborne kampanje? Da li je to zakonska obaveza, pošto se i oko toga vodi polemika?
– To je još jedna od laži i pogrešnih interpretacija. Naša služba i francusko regulatorno telo su jedine službe u Evropi koje to rade 365 dana u godini, 24 časa dnevno. I to radimo i tokom svih izbora, pa i ovih.

REM i francusko regulatorno telo jedini u Evropi vrše monitoring TV programa 365 dana u godini, 24 časa dnevno. I to radimo i tokom svih izbora, pa i ovih

Kakav je Vaš utisak o medijskom izveštavanju u predizbornoj kampanji? Šta je specifično u odnosu na prethodne?
– Meni je specifično to što sam i sama postala deo kampanje. No, i mnogim drugima se to desilo, uz tu razliku da ja nisam ni kandidat, ni njegova žena, ni brat, ali, šta ću, jesam prijatelj. A sve se to danas plaća, i to nije naš izum. U Francuskoj su uhapsili ženu jednog kandidata, u Americi su potezali razne mejlove, špijune, u Nemačkoj pričaju ko je alkoholičar, a ko je zbog koga umro. Šta da vam kažem. Vrli novi svet. I mi smo njegov deo, s tom razlikom što je ovde sve to upravo onoliko umanjeno koliko smo i mi manji od tog sveta. I to je, u suštini dobro, bez obzira na sve što mi se lično dogodilo.
Koliko uopšte televizijski programi danas utiču na opredeljenje birača, imajući u vidu da se i kandidati sve više okreću internetu?
– Na opredeljenje birača, ubeđena sam, utiče ponuda, ono što im predlažeš, plan i program, rezultat nadasve, tu nikakva televizija, u krajnjoj liniji, ne može da ti pomogne. Milošević je imao sve televizije, i Koštunica, i Tadić, pa su, na kraju izgubili. Drugim rečima, postoje i važnije stvari od televizija, i svaki političar bi o tome trebalo da vodi računa. O tome šta nudi, šta radi, i kakav mu je rezultat. Internet je kod nas još u povoju, ali mislim da isto važi i u tom slučaju. Drugo je što su neke političke organizacije sebi dozvolile da im mreže određuju i politiku i kandidate. Na izborima im to svakako ne pomaže. Glasa se u Žagubici, Stepojevcu, Pržogrncima, a ne na Tviteru i Fejsu. Ko to ne zna, obavezno plati cenu.
Da li je povećan broj pritužbi na emitere tokom predizborne kampanje? Očekujete li možda poplavu takvih pritužbi zbog eventualnog kršenja izbornih pravila? Bilo je takvih najava.
– Zasad imamo samo dve prijave, plus ova treća, zbog koje smo zabranili spot. Dakle, sedam dana pred izbore, mnogo, mnogo manje nego ikada ranije. A da li će ih biti više zaista ne znam, znam samo da će REM reagovati ne na osnovu bilo čijih želja, tekstova u novinama, priloga na televizijama, još manje na osnovu hejta na mrežama, nego na osnovu zakona. I da ne bi sada neko vikao – a što po zakonu niste ugasili „Parove” ili „Farmu”, odmah da kažem da nam zakon upravo to nije dozvoljavao. A i ja, lično, nikada za nešto slično ne bih glasala, jer sam ubeđena da ako nekoga danas pustiš da ugasi „Parove”, sutra ćeš da ga pustiš i da ugasi Dnevnik ili Kesića. No, to raznim slobodoumcima ne pada na pamet, nego bi odmah da postanu članovi REM-a, obuku kožni mantil i zabrane – sve, a naročito ono što nije smešteno na udobno mesto u njihovom sistemu vrednosti, za mene sumnjivom čim se pominje zabranjivanje. Takođe, da ne bude zabune oko mog odnosa prema spotu, podsećam da u biografiji imam i to da sam bila glavna urednica „Borbe” 2009, i da su te novine, koje je tadašnji režim ugasio, prve otvorile strane gej populaciji, i glasno se zalagale za gej paradu, a kolumnisti su nam bili i Boban Stojanović, Predrag Azdejković, Goran Miletić, Boris Milićević… Drugim rečima, šta sam mislila onda, mislim i sada.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar