MABEL GRUJIĆ TEMELJ ODNOSA SJEDINJENIH DRŽAVA I SRBIJE

MABEL GRUJIĆ TEMELJ ODNOSA SJEDINJENIH DRŽAVA I SRBIJE


Mabel Grujić, njen saradnik Hamilton Fiš Armstrong i kućni prijatelj Džon Milton Hej predstavljaju tri ključne tačke i sam temelj odnosa SAD prema Srbiji, koji traje i danas

Šta spaja američku železnicu, magnate, glamur dvorova, raskoš balova, predsednike i aristokrate sa balkanskim krvoprolićem, borbom za slobodu i srpskim siročićima iz Velikog rata? Samo jedno ime – Mabel Grujić. Priča o njoj važna je da bi se razumela osnova američke politike prema ovom delu sveta, koja opstaje od roka trajanja prosečne balkanske države.

Ova žena izgradila je između Vašingtona i Beograda čvršći i trajniji most od kamenog višegradskog. Ta njena građevina, zbog jakih temelja, baš kako je pripovedajući Andrić savetovao, već više od jednog veka spaja čitave narode. Mabel je rođena 13. avgusta 1872. godine u Klarksburgu, u Zapadnoj Virdžiniji, kao Mejbl Gordon Danlop. Otac joj je bio inženjer i visoki činovnik američke železnice, koja je tada zamajac razvoja čitavih Sjedinjenih Američkih Država. Završio se “go west”, osvojene su prerije, preležali su zlatnu groznicu i Amerikanci su zahvaljujući izgradnji pruga podizali državu na noge. Za razliku od ostalih južnjačkih devojčica tog vremena, kojima je jedina preokupacija bila kako se dobro udati, mala Mejbel imala je drugačija interesovanja. Dok je bila devojčurak od 10 godina, o njoj je počeo da brine Džon Hej, tada zvaničnik Bele kuće, koji će kasnije biti i državni sekretar SAD. On će tu devojčicu voditi kroz Vašington upoznajući je sa najznačajnijim imenima tog doba ne samo iz sveta politike, već i biznisa i nauke. O životu Džona Heja se ne zna mnogo, čak ni u naučnim krugovima, a njegovom ime i danas nosi najveća kasarna u Manili na Filipinima. Taj čovek bio je jedan od retkih odličnih poznavalaca evropske politike u to vreme, zahvaljujući činjenici da je jedno vreme bio ambasador u Londonu. Njegova karijera u različitim američkim administracijama trajala je skoro pola veka. Odmah nakon studija prava, Hej se zaposlio u advokatskoj kancelariji svog ujaka, da bi odatle počeo da se bavi politikom i tokom Građanskog rata postao privatni sekretar i asistent Abrahama Linkolna. Zahvaljujući njemu i još jednom kolegi sačuvani su zapisi o životu ovog čuvenog američkog predsednika. Čak je bio zajedno sa Ejbijem u loži pozorišta kada je ovaj ubijen.
Gvozdeni zakon elite

Posle Linkolnove smrti, Hej je proveo nekoliko godina na diplomatskim predstavništvima u Evropi, a zatim radio za “Njujork tribjun” kao novinar. Posle toga ostao je u privatnom sektoru, sve dok mu predsednik Mekinli, koga je zdušno podržavao, nije ponudio ambasadorsko mesto u Velikoj Britaniji 1897. godine. Sledeće godine otići će korak dalje na hijerarhijskoj lestvici i postaće državni sekretar. Tu će ostati sedam godina, sve do ubistva Mekinlija, obavljaće tu funkciju i pod Teodorom Ruzveltom. Hej je imao dosta praktičnih uspeha u diplomatiji. Posle blokade engleske flote sa Velikom Britanijom napravio je sporazum, koji je očistio put za prokopavanje Panamskog kanala. SAD je pripojio teritorije Guama, Havaja i Portorika, dok je sa Kube definitivno oterao Špance. Ako se pitate kakve sve to ima veze sa Srbijom, važno je znati da je upravo Hej bio glavni promoter američke “open door policy” , koja je omogućila Americi da u narednim godinama izađe iz okvira svog kontinenta i postane ravnopravna sila na međunarodnoj pozornici velikih igrača. Inicijalno, Hej je ovom politikom otvorenih vrata evropskim kolonijalnim silama predlagao da Kina ostane otvorena za trgovinu sa svim zemljama na jednakoj osnovi, čuvajući bilo koju od monopolističkog uticaja i pozivajući ih da se, u okviru svojih sfera uticaja, uzdrže od mešanja u pravo kineskih vlasti da prikupljaju poreze u svojim lukama. Ova ideja nikada nije praktično zaživela, ali je predstavljala značajan otklon od izolacionističke Monroove doktrine – “Amerika Amerikancima”.

Da se vratimo na Mejbl. Iako stalno okružena američkom aristokratijom, koju su činili i političari, ali vlasnici krupnog kapitala iz rudnika i železnica, bila je fascinirana ruskim klasicima i helenskom kulturom. Tako je završila koledž, gde se posebno zanimala za umetnost i arheologiju. Tokom studija sarađivala je sa omladinskim listovima i časopisima, gde su njeni članci bili vrlo zapaženi. Ubrzo nakon toga dobija stipendiju za studije u Francuskoj i Grčkoj. Na putu do Atine svratiće i do prijatelja Džona Heja, koji je tada na službi u Londonu.

Pre 21. rođendana mlada Mejbl upoznaće čoveka svog života – Slavka Grujića. Ovaj mladi doktor sa Sorbone i poslanik Srbije u Atini nadenuo joj je ime Mabel (Ma belle – moja lepotica) i otvorio vrata njoj potpuno novog i nepoznatog sveta, koji mi zovemo Srbijom. Slavko je sin Jevrema Grujića, uglednog srpskog diplomate i političara. Sa novom porodicom i usvojenom domovinom Mabel će se lako sroditi i još kratko vreme uživati u mirnom svetu stare aristokratije, kakvu poznaje. Mladenci su često putovali u inostranstvo zbog Slavkovog posla, a obilazili su mesta i po Kosovu i staroj Srbiji. Slavko je službovao u carskoj Rusiji, Švajcarskoj i Velikoj Britaniji te je bračni par Grujić upoznao i sve tamošnje plemiće i političare. Na listi Mabelinih poznanstava tako su bili i Karađorđevići, ali i Romanovi, ćerke crnogorskog kralja Nikole, britanski kralj Džordž i turski veziri, ali i najveći američki Srbi – Tesla i Pupin. Na svadbenom putovanju išli su u Kumanovo, Skoplje, Prištinu, Gračanicu i Kosovo Polje. Međutim, ove, tada još turske kasabe uskoro će zahvatiti evropska želja za oslobođenjem i plamen Balkanskih ratova, na koje će se, u najgorem trenutku po Srbiju, samo nadovezati i Veliki rat.

Tada počinje njen humanitarni rad, kome će posvetiti ceo svoj život. U Americi je uspela da prikupi velike priloge, koje je donosila u Srbiju i predavala ga Crvenom krstu, Beogradskom ženskom društvu, Kolu srpskih sestara i drugim ustanovama. Nakon Balkanskih ratova Kolo srpskih sestara je u znak zahvalnosti izabralo Mejbl Grujić za svog počasnog člana.

Po izbijanju Prvog svetskog rata pozvala je Nikolaja Velimirovića koji je održao 1915. godine 120 vatrenih beseda u isto toliko američkih gradova i skupio hiljade dolara pomoći, kao i hiljade dobrovoljaca. Osnovala je Odbor gospođa u cilju prikupljanja sredstava za Devojačku školu, a sa Mihajlom Pupinom osnovala je u Njujorku 1915. godine Srpski poljoprivredni komitet za pomoć. Za vreme Slavkovog diplomatskog službovanja u Londonu pokrenula je Srpski potporni fond (1917) i od prikupljenih sredstava kupljen je sanitetski materijal za bolnice po Srbiji.

Mabel je najveći deo svog života posvetila afirmaciji Srbije u inostranstvu, posebno u Americi i Velikoj Britaniji. Ona je ličnost za koju se u Srbiji, u prepisci najvažnijih ljudi onog vremena govorilo jednostavno Gospođa. “Njujork tajms” o njoj piše kao o “Amerikanki koja se sa ogromnom strašću bori za usvojenu zemlju svog supruga, srpskog diplomate, dr Slavka Grujića”. Držala je predavanja širom SAD, čak i na elitnim univerzitetima. Zahvaljujući njenom trudu, najveći američki listovi su objavljivali tekstove o srpskom narodu, istoriji, običajima, narodnim pesmama, vojsci i držala predavanja, na koje je dolazila američka elita. Pozvala je Mihajla Pupina i američkog predsednika Vudroa Vilsona da pomognu. Ona je zaslužna što je u Beogradu, kada je cela država otišla u povlačenje preko Albanije, ostao upravnik američke bolnice Edvard Rajan. On će pred okupatorima braniti interese srpskog naroda, a ispred bolnice sa ranjenicima usred porušene prestonice vijoriće se američka zastava.

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa koji je od petka u prodaji na kisocima

NE PROPUSTITE:

SRBIJA NA RASKRSNICI ILI RUSI ILI AMERIKANCI

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar