OTERAO SAM KOŠTUNIČINE REKETAŠE

Tražili su da napustim banku zbog pritiska koji je na Vladu Srbije vršila Delta banka, u to vreme u vlasništvu MiroslavaMiškovića. Pozvao me je ministar finansija Dinkić i rekao: „U Vladi su zaključili da ne možeš više da budeš na čelu banke. Imaš tri mogućnosti, da te smenimo, razrešimo ili sam da podneseš ostavku. Najbolje rešenje je da podneseš ostavku i da kažeš da si se umorio“

Odavno u srpskim medijima nečija ispovest nije izazvala toliko interesovanja kao životna priča Ljube Mihajlovića Šiptara, legendarnog srpskog bankara. U prvom delu Mihajlović je ispričao da je dobio nadimak Šiptar zahvaljujući generalu Peku Dapčeviću, da je bio poslednji s kojim su pred ubistvo razgovarali Ivan Stambolić i Željko Ražnatović Arkan, te da je za razvoj Komercijalne banke najviše zahvalan Slobodanu Miloševiću što mu je dozvolio da otkupi više stotina miliona maraka.

Ljuba Šiptar kaže da je zahvaljujući tom poslu spasao Srbiju bankrotstva.

U ovom delu Ljuba Šiptar objašnjava šta se s bankom i s njim lično dešavalo posle 5. oktobra.

- Dan, dva posle 5. oktobra pozvao me je prijatelj iz policije i rekao mi da bi bilo dobro da se na nekoliko dana sklonim iz Beograda jer su nove vlasti formirale ekipu koja će na silu ući u Komercijalnu banku da proveri šta sam radio s Markom i Marijom Milošević iako oni nikada nisu imali račune u banci. Taj policajac mi je dao broj telefona osobe koja je najavila upad u banku. Ja okrenem tog gospodina iako nisam znao ko je u pitanju, kažem ovde predsednik Ljuba Mihajlović zvani Šiptar, mnogi kažu da sam policijski čovek, krenite što pre u Komercijalnu banku, ali da vas upozorim, vratiće se bez nogu.

U tom opštem metežu odlučio je da ode u Crnu Goru onog dana kad su su pristalice DOS-a upale u Beobanku i smenile Borku Vučić. Kaže, nije mogao sebi da dozvoli da ga vilama izbacuju iz banke.

„Samo što sam stigao u Budvu, zove me Dušan Mihajlović. Ljubo, gde si? Rekoh, u Budvi, što pitaš. Pa, ovi vaši ulaze s vilama u Beobanku, u Narodnu banku, neću na takav način da me isteraju. On će, dolazi ovamo, ti nam trebaš hitno! Nije prošlo petnaest minuta zove me i Miroljub Labus. Slećem na Beogradski aerodrom, čekaju me tri crna ‘audija’. Prilazi mi jedan gospodin i pita da li sam ja Mihajlović. Kaže, ima nalog od budućeg premijera Đinđića da me odveze u Demokratsku stranku. Rekoh, pozdravi ti budućeg premijera, zna on put kako može da dođe do Mihajlovića. I oni odoše. Stižem kući, a supruga kaže, malopre te zvao Zoran Đinđić. Šta ću, odmah krećem ka Krunskoj. Stižem na međusprat, gde je bio Đinđićev kabinet, a ono ispred mene ulazi Manojlo Vukotić. Gospodine Mihajloviću, izvinite, neće moći da vas primi Đinđić, došao je Manojlo da se dogovori kako da preuzme ‘Borbu’ i ‘Večernje novosti’. Primiće vas Boris Tadić i direktor stranke Miodrag Kostić, kaže mi Đinđićeva sekretarica.

Tadić mu je tada rekao da će sutradan rano ujutro doći kod njega da se dogovore i da je to znak da nova vlast Komercijalnoj banci i njemu daje podršku.

„Posle par nedelja zove me Đinđić. Ej, majstore, gde si? Pitam ko je, kaže, Zoran ovde. Je l’ možeš da dođeš hitno kod mene, treba da se nešto dogovorimo. Ne mogu odmah, kažem, u Košutnjaku sam, nisam pristojno obučen. Imaš gaće, pita. Pa, nisam bez gaća. E, onda kreni odmah. Tada sam ga prvi put sreo.

“ Đinđić mu tada kaže da se priča kako je radio s Markom i Marijom Milošević, sa Slobom i Mirom. Ali i da je napravio čudo od banke, da se u Nemačkoj priča kako je jedina adresa za finansijska pitanja Komercijalna banka.

„Rekoh, gospodine Đinđiću, što se tiče Marka i Marije, postoji jedna institucija koja se zove SDK i tamo postoje sve finansijske operacije ko je s kim radio. Ako pronađete da su bilo šta uradili preko Komercijalne banke, možete da me uhapsite. Đinđić će na to, OK, imaćeš punu podršku i od danas sarađujemo. Ja sam ti šef, ti si mi šef. Kad dođem za premijera, zovem te da se detaljno dogovorimo o saradnji. Je l’ daješ ruku? Dao sam ruku. Poljubili smo se kao braća.“ Na dan izbora za premijera, Đinđić ga je primio u pola devet ujutro. Mihajlović mu poklanja flašu rakije sa slikom kralja Nikole. Od tada su imali svakodnevnu saradnju. Noć uoči puta za Ameriku, Đinđić ga je zvao da se vide. „Došao sam i on veli, imam ove ministre, ili ne znaju, ili neće, ili ne umeju, ili nemaju iskustva. Budžet je na nuli, ne znam šta da radim. Ne mogu da putujem za Ameriku dok to pitanje ne rešim. Rekoh, ovi koji se bave uvozom nafe, a ima ih mnogo, ne plaćaju ni porez, ni carinu, ni akcize, ništa. Treba da doneseš uredbu, ali prethodnomoraš da mi odgovoriš na dva pitanja kao da si u kvizu. U čijem je je vlasništvu naf­t­na industrija? U državnom? Odlič­no! A dve rafinerije, u Pančevu i Novom Sadu? Državne? Završili smo posao! Donesi uredbu da se zabranjuje uvoz svim privatnim i društvenim preduzećima, kao i javnim, osim Naf­t­noj industriji Novi Sad, koja je zadužena da uvozi naf­t­ne derivate, a da se prerađuju u dve rafinerije. U cenu ćeš ugraditi carinu, porez, akcize, a ovi belosvetski trgovci koji su do sada švercovali neka izvole na benzinsku pumpu i neka pune koliko god hoće. Ta uredba je trajala do pre tri-četiri godine, a budžet je napunjen za mesec-dva. Kad se vratio iz Amerike, rekao mi je da je ohrabren da počne pregovore oko Kosova, da se formiraju pregovarački timovi i da se ne žuri, ali da se odmah uspostave trgovinski odnosi, da se pomire dva naroda, da se otvore banke i da počne da se radi i pregovara...

Nastaviće se

Zašto Ljuba Šiptar nije više mogao voditi banku

Postoje četiri razloga zbog kojih je Vlada Srbije za vreme Vojislava Koštunice donela zaključak da Ljuba Šiptar ne može da bude na čelu Komercijalne banke.

„Prvi razlog je što nisam pristao da finansiram DSS. Dva bliska Koštuničina saradnika, ne želim da im pominjem imena, od mene su tražila da banka finansijski podrži njihovu stranku, a da zauzvrat DSS bude moj zaštitnik. Gospodo, mislio sam da vam dam kafu, a sada vam ni kafu ne dam. Za mene su sve partije iste, izvolite izađite napolje, odgovorio sam im kratko i jasno.

“ Drugi razlog je što se družio s Bogoljubom Karićem, omogućio mu da kupi paket akcija od pet odsto, a Narodna banka je to ispitivala.

Treći razlog je bilo Ljubino druženje sa Đinđićem i činjenica da predstavnici DSS-a nisu bili konsultovani.

„Četvrti razlog zbog kojeg je zatraženo da napustim banku bio je pritisak koji je na Vladu Srbije vršila Delta banka, u to vreme u vlasništvu Miroslava Miškovića. ‘Ljubo, danas smo doneli zaključak u Vladi da ne možeš više da budeš predsednik banke’, saopštio mi je ministar Velja Ilić. Od tada počinje pritisak na banku, a po nekom Dinkićevom zakonu država je ušla s kapitalom a da nije dala nijedan dinar. Država je preuzela od javnih preduzeća inostrane kredite po pariskom i londonskom klubu, a za taj iznos konvertovali su akcije u Komercijalnoj banci i imali tada preko 45 odsto. Moj odgovor je bio da još nisam za penziju... U aprilu 2004. pozvao me ministar finansija Mlađan Dinkić. Kaže: ‘U Vladi su zaključili da ne možeš više da budeš na čelu banke. Imaš tri mogućnosti, da te smenimo, razrešimo ili sam da podneseš ostavku. Najbolje rešenje je da podneseš ostavku i da kažeš da si se umorio. I da ostanemo prijatelji.’ Ja sam mu pružio ruku, napustio banku, i niko nikada nije rekao ružnu reč za mene.“

Patrijarh Pavle nije hteo da Zoran gradi Hram Svetog Save

Đinđić me je jednom u prisustvu Miodraga Kostića pitao šta mislim o Miškoviću i Kariću. Kaže, hoću da formiram komisiju koja će ispitati poslovanje i poreklo bogatstva Miškovića i Karića. Šta ti misliš? Ja mu kažem, ako hoćeš da imaš hiljade i hiljade radnika koji će biti protiv tebe, uradi to. Bolje da ih imaš uz sebe. Oni zapošljavaju veliku radnu snagu. Treba da daš nalog Poreskoj upravi i policiji da ih kontroliše. Kaže, bravo majstore, tako će i biti. Drugi put pita kako da za svoju partiju obezbedi 50-60 odsto podrške u narodu. Rekoh, ako budeš uz Patrijaršiju, Sinod i uz patrijarha Pavla, imaćeš podršku uvek. A kako? Da Vlada preduzme mere da se sagradi Hram Svetog Save. E sad, treba da to patrijarh Pavle aminuje. Dolazim kod patrijarha i ispričam mu za naš plan. Patrijarh me je voleo kao da sam njegov sin. Kad sam mu spomenuo Đinđića, uhvatio me je za ruku i rekao, Đinđić ne može, on je sin partizanskog vojnika, njegov otac je vojno lice, a nama su partizani uzeli sve, on ne može. Ubeđivao sam ga šest meseci i jedva je pristao. Naš plan je bio da se hram sagradi za dve-tri godine, međutim, patrijarh Pavle je rekao, ne, hram ima da se gradi dok poslednji Srbin pravoslavac hoda Srbijom.

Đinđić mi je rekao da će uhapsiti „zemunce“

Poslednji put sam razgovarao s Đinđićem mesec dana pre njegovog ubistva. Rekao mi je da se s ministrom policije Duškom Mihajlovićem dogovorio da uhapse članove zemunskog klana. Inače, dan pred ubistvo bio sam na službenom putu u Budimpešti i u automobilu sam slučajno isključio mobilni telefon. Vidim, niko me ne zove ceo dan. Vraćam se kući, a supruga mi kaže, Đinđić te je lično zvao pet puta, njegova sekretarica svaka tri minuta. Tvoja, kaže, ne prestaje. Mi da se dnevno ne čujemo ili da se drugi-treći dan ne vidimo, to bi bila katastrofa. Uvek kada sam dolazio kod njega, držao je notes ispred sebe i tri olovke, crvenu, plavu i crnu. I uvek je nešto pisao, najvažnije crvenom. I voleo je da se pri odlučivanju konsultuje s više ljudi iz raznih oblasti. Ali je u hiljaditom delu sekunde umeo da razmišlja logič­ no, pametno i brzo. Biće tako, i tačka.

Heroin policija donela, policija odnela

„Dve nedelje pre početka bombardovanja Vlajko Stojiljković je kod mene poslao ekipu svojih najbližih saradnika iz policije i Državne bezbednosti. ‘Mihajloviću, imaš najbolje obezbeđene trezore u Evropi. Hoćemo da s tobom zaključimo ugovor i svu najznačajniju opremu i dokumentaciju da prebacimo u trezor.’ Rečeno im je da sve što se donese mora da bude spakovano i zapečaćeno. I da sve mogu da donesu osim oružja. Oni su danima donosili pune torbe i slagali ih u naš trezor. Posle 5. oktobra zove me Dušan Mihajlović i kaže da treba da se proveri šta je to policija ostavila. Kad su došli, pronašli su oko 550 kilograma heroina. Ja sam saznao da je droga bila u trezoru Komercijalne banke kad su tu vest objavile novine. Onda me je neko zvao s televizije da me pita kako je droga došla u trezor Komercijalne banke. Ja sam izgovorio čuvenu rečenicu: ‘Policija donela, policija odnela.’ To ti je istina.

Komercijalna nije za prodaju

„Da sam predsednik Vlade Srbije, dao bih nalog ministru finansija da ispita mogućnost da se strani akcionari, Evropska banka za obnovu i razvoj i dva-tri fonda isplate da ne budu više akcionari Komercijalne banke. To je najveće nacionalno blago danas u Srbiji. A onda bih dao ministru finansija nalog da se obrazuje stručni tim i da se iščiste bilansi Poštanske štedionice, Srpske banke i one da se pripoje Komercijalnoj banci, kao i Fond za razvoj Srbije. I da napravimo jaku, moćnu domaću banku gde je država vlasnik i gde može da interveniše u svakoj situaciji. Ovako, ako je prodaju, zamislite da je kupi neki fond... Oni mogu za tri meseca da otpuste hiljadu i po radnika. Je li to nama u interesu?“

Stečaj državnih banaka najveći promašaj

„Uvođenje stečajnog postupka u naše državne banke je najveći promašaj. Posle 5. oktobra Stjepan Mesić mi je više puta rekao: ‘Ljubo ne dozvolite da vam domaće banke odu u stečaj, a da dođu strane. Ja kao predsednik danas ne mogu da zovem nijednog bankara u Hrvatsku jer me upućuju na Pariz, London, Rim.’ I danas postoje i Jugobanka i Beobanka i Ineks banka. Nisu ugašene, imaju pare na računu, imaju veliku imovinu koja nije prodata. Imaju milijarde dinara na računima. Jugobanka je bila simbol bankarstva. Mi smo to sve jednim potezom zatvorili, prvo Karić banku, koja je bila privatna, pa onda ove ostale. To pametan svet ne radi.

NE PROPUSTITE:

PRVI DEO ISPOVESTI LJUBE MIHAJLOVIĆA ŠIPTARA: STVORIO SAM SVE SRPSKE TAJKUNE