Društvo
13.01.2018. 10:25
Nataša Anđelković, Foto: Oksana Toskić

PORODICA VIŠE NE POSTOJI!

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

Od 2018. planiramo prve stimulacije socijalno odgovornih poslodavaca. On mora da se razlikuje od svog kolege koga takve stvari ne zanimaju i neće da vodi računa o varijantama usklađivanja rada i roditeljstva. To treba da budu olakšice pri plaćanju poreza ili neke subvencije

Slavica Đukić Dejanović je neuropsihijatar, fakultetski profesor, ministarka, jedna od potpredsednica socijalista i dama. U svakoj od tih uloga podjednako je uspešna. Za razliku od drugova iz SPS, ne povezuju je sa estradom i pevaljkama. Ona piše pesme, čita i pliva u slobodno vreme. Prijatna, nasmejana i ozbiljna u isti mah. Spremna da sasluša, što je danas pravi raritet. Doktorka u svakom smislu. U Vladi je dobila tek formirani resor za populacionu politiku, koji je nastao verovatno zbog poražavajuće činjenice da je u 2016. u Srbiji rođeno najmanje beba od Prvog svetskog rata. Na vratima kabineta dočekuje nas sa kalendarčićem za 2018. godinu, na kojem je karta Srbije koju prekrivaju bebe.  Kaže, boriće se podjednako za svaku trudnoću, ali i za pravo žene da o tome sama odlučuje.

- Želimo da devojke, mlade žene i buduće majke ovladaju što većim stepenom znanja o kvalitetu života moderne žene 21. veka, koje materinstvo može uklopiti u sve druge obaveze i ambicije. Radićemo zato i na lokalnom i na nacionalnom nivou. To je proisteklo iz naše studije koja je sprovedena na 126.000 zaposlenih i 330 poslodavaca. Došli smo do podataka da se naše zakonske mogućnosti ne poznaju i ne koriste. Imamo izvanrednu zakonsku regulativu koja kaže da pored fiksnog radnog vremena postoji i mogućnost varijabilnog radnog vremena. To "nefiksno" radno vreme znači da roditelj dok je dete mlađe od sedam godina po zakonu može birati smenu ukoliko ne narušava proces rada. Može raditi i skraćeno radno vreme ili od kuće... Postoje već lepe forme koje nije potrebno menjati zakonom, već samo primeniti. Preporučićemo to čitavoj Srbiji.

A šta je interes poslodavaca da to prihvati?

- Ako država ništa ne uradi, interes posladavaca ne postoji. Oni su svesni da im samo zadovoljan roditelj može biti dobar radnik, ali nemaju mnogo energije da se time bave. Zato ćemo tokom 2018. pokušati sa stimulacijama socijalno odgovornih poslodavaca. On mora da se razlikuje od svog kolege koga takve stvari ne zanimaju i neće da vodi računa o usklađivanju rada i roditeljstva. To treba da budu olakšice oko plaćanja poreza ili neke subvencije, marketing. Tu ne mislimo samo na vlasnika firme gde se nešto proizvodi, već i na finansijske i državne institucije, opštine... Planiramo i nekoliko pilot-projekata za ovu godinu. Već imamo situaciju da investitor otvori fabriku negde gde nema dovoljno radnika, pa ih dovoze iz drugih opština. Radimo na uvođenju servisnih aktivnosti za te ljude. Na primer, da jedan bus koji kruži sa asistentom kupi decu, vodi ih u obdanište i školu i odatle vraća kući.
Nekada je i šest sati efektivnog rada dovoljno, samo da roditelj može pre završetka obdaništa da pokupi dete.
- Daćemo preporuku da kada se roditelj vraća sa porodiljskog odsustva, što je kod nas najčešće majka, da prve dve nedelje prima punu platu, a da radi samo part-tajm od četiri sata. Da na taj način postepeno ulazi u posao, da može da izabere svoju smenu, da ponekad može da radi od kuće, da joj se nekada plati i dan koji je uzela zbog bolesnog deteta. Ako se odmah odreaguje i dete odvede lekaru, možda majka neće ni uzimati bolovanje. Želimo da napravimo zajedništvo najboljih mogućih interesa između poslodavca i zaposlenog roditelja, uz puno uvažavanje profesionalne i roditeljske uloge zaposlenih. S druge strane, dešava se da u nekim mestima roditelju počinje radno vreme ujutro pre nego što se otvori vrtić ili domovi zdravlja. Moramo to usaglasiti. Femili frendli program u nekim zemljama poput Italije, a naročito u oblasti Trentino, već je zaživeo i možemo koristiti te modele koji su dali dobre rezultate.

U kom periodu očekujete konkretne pomake? Neke projekcije govore da će nas do 2050. biti pet miliona?

- Ako primena tih mera počne, mi ćemo biti veoma zadovoljni, ali demografski indikatori se jako sporo menjaju. Da sada uradimo sve što je najbolje i što sugerišu iskustva drugih, i da uložimo sva sredstva koja imamo, mi prve pomake možemo očekivati tek za deset godina. Neki demografi kažu za najmanje deset godina, ja volim da kažem za deset. Pritom, kada gledamo statistiku naše južne pokrajine, prosek života u Srbiji je 43 godine, a tamo 36 godina. Žena rodi manje od dvoje dece u proseku tokom čitavog svog reproduktivnog perioda u Srbiji, a više od dva deteta je na Kosovu. Znači, moramo biti svesni da neke životne i egzistencijalne okolnosti utiču na to da li će se jedna žena opredeliti da rodi dete i kada. Potenciram, naravno, da je to njeno suvereno pravo, a da mi svi moramo raditi na tome da se ona što pre odluči i što češće odluči da postane majka, time što ćemo joj olakšati tu odluku jer neće se ona odreći svoje profesionalne karijere, neće se odreći potrebe da izgleda pristojno, da ode kod kozmetičara i frizera, da se kulturno uzdiže... Ne treba to od nje ni da očekujemo, nego da joj jačanje omogućimo kroz partnerske uloge, porodice i jačanje države.

Gde je porodica danas u Srbiji?

- Tipična porodica ne postoji. Srbija nije velika zemlja, ali kulturološki gledano porodični život na severu i na jugu Srbije se razlikuje. Na jugoistoku Srbije ćete i dalje pronaći višegeneracijske porodice, koje čak i kada ne žive na istom mestu vrlo su vezane. Dobili smo ideju na jugu Srbije da organizujemo servis "Halo, bako, dođi da me čuvaš". Čuli smo od žena koje su izgubile posao u većim gradovima, pre svega u Nišu, i koje su se zbog jeftinijeg načina života vratile na selo, da bi rado dolazile da čuvaju svoje unuke, ali ne mogu da plate autobuske karte. Mislimo da je to jedna lepa mera za decu za koju nema mesta u predškolskim ustanovama, pored angažovanja privatnih vrtića, da se razmisli o tome, i zato sugerišemo lokalnim samoupravama da plate karte i da bake čuvaju svoje unuke dok su roditelji na poslu.

Kakav je odziv u lokalnim samoupravama na Vaše ideje?

- Veliko je interesovanje ne samo za novac, već i za znanja koja protežiramo kao najvažniji segment mera koje treba primeniti. Nama je svako dete dragoceno. A Srbija ima najveći broj maloletničkih trudnoća. Po indeksu prekinutog detinjstva mi smo od 170 zemalja na visokom 41. mestu. Deca tad prekinu da idu u školu.

Pod maloletničke trudnoće se računaju one pre 18 godina?

- Formalno da, ali imamo nemali broj trudnoća sa 14 ili 15 godina, pa deca ne završe ni osnovnu školu. Dakle, značajno pre 18. godine. Na jugoistoku Srbije imate povezanost međugeneracijskih struktura u porodici i spremni su da zajednički žive i rade. Što idete severnije, samostalnost mladih ljudi je sve veća i parova koji sami organizuju svoj život, pa sve do toga da u velikim sredinama nemali broj intelektualki želi da se ostvare kao roditelji, a ne žele bračnu zajednicu. Svako rođenje deteta je podjednako važno. I što se mene tiče, i kabineta, ne da podržavamo svaku trudnoću, nego joj se radujemo. Zbog toga sam nedavno bila u Novom Sadu gde je trenutno registrovano 140 studentkinja koje su u drugom stanju. Otišla sam da ih podržim, jer znam šta kaže najveći broj njihovih roditelja: Završi prvo fakultet, pa onda rađaj. Ali i veliki broj partnera razmišlja: Jao, da li ćemo moći da se snađemo, nemamo stan i primanja. A ove devojke su se na kraju ipak odlučile da zadrže trudnoću i sigurno će biti odlični studenti i s velikom ljubavlju sam sa njima razgovarala. A onda se posle toga gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, koji sa svojim saradnicima pravi izvrstan ambijent za mlade ljude, opredelio da napravi tridesetak stanova za studentkinje trudnice, odnosno za parove koji tokom studija dobiju decu.

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
U ordinaciju mi je došla žena, sva u masnicama. Pitam je da li je imala neki udes, kaže: "Ne, tukao me muž". Ja izbezumljena pitam: "Jeste li ga prijavili?", ona odgovara: "Ali moj suprug me je tukao". Postoje žene starije generacije koje "vaspitnu meru" od supruga ne smatraju nasiljem, a to je nasilje par ekselans

To je divno, ali postoje mnoge ne tako lepe teme. Prošle godine u Srbiji je ubijena 31 žena u porodičnom nasilju. Koliko nedostatak prave komunikacije unutar porodice može da dovede do porasta patoloških stanja? Gde je koren toga?

- Porodično nasilje je iz vremena kada je žena predstavljala neku vrstu vlasništva muža ili partnera, kako je Niče umeo da kaže: "Muškarac je ratnik, a žena treba da služi za odmor ratniku" i ta njegova rečenice je jako zloupotrebljavana tokom Drugog svetskog rata. I danas kulturološki, otac je kod nas i dalje neko ko treba da predstavlja svoju porodicu u spoljnom svetu i da se pravi važan kad postoje uspesi porodice, a neuspehe i teške teme rešava žena. Ona je uvek u poziciji da bude suočena sa suzama, patnjama, pa i nervozom muža, koji je po onoj našoj čuvenoj često "kod kuće jež, u selu knez". Verujte, lično sam u ordinaciji imala slučaj žene, koja je došla sa neobično vezanom maramom oko glave i kad ju je skinula, videla sam da je sva u masnicama. Pitam je da li je imala neki udes, ona kaže: "Ne, tukao me muž". Ja izbezumljena pitam: "Jeste li ga prijavili?", ona odgovara: "Ali moj suprug me je tukao". Dakle, kulturološki ima i dalje žena starije generacije, koje i ako dobiju "vaspitnu meru" od supruga, to ne doživljavaju kao nasilje. To je fizičko nasilje par ekselans. I nasilnik je uvek kriv. Žrtva daje doprinos samo zato što je ćutala i trpela. Međutim, mere sankcija neće rešiti taj problem, prevencija je jedan od najvažnijih zadataka.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
few clouds
5°C
29.11.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve