PRAVA ISTINA O OTPISANIMA (DRUGI DEO): Kako su četnički Prle i Tihi ubili Nedićevog šefa kabineta

PRAVA ISTINA O OTPISANIMA (DRUGI DEO): Kako su četnički Prle i Tihi ubili Nedićevog šefa kabineta

Foto: Printscreen/Youtube


Verovatno najveći raskol Srba u istoriji, podela na četnike i partizane, u novijoj istoriji podgrejan je i dilemom o tome ko su bili junaci kultne serije “Otpisani” – komunistički ili ravnogorski ilegalci?

Višedecenijsko verovanje da su likovi čuvenih diverzanata iz “Otpisanih”, Tihi i Prle, inspirisani akcijama komunisitičkih ilegalaca u prestonici tokom Drugog svetskog rata, potisnuto je poslednjih godina novom teorijom koja je u prvi plan istakla ravnogorske ilegalce u Beograda o kojima se donedavno gotovo ništa nije znalo.

Posle teksta u kojem je demistifikovan pokret komunističkih ilegalaca i njihovo delovanje u Beogradu, istoričar Rade Ristanović za portal Ekspres.net govori o nastanku i zaslugama nepravedno zapostavljenog i ništa manje značajnog pokreta ravnogoraca u Beogradu.

Drgačija strategija ravnogoraca

– Komanda Beograd ili Gorski štab br. 2, formiran 1941, bio je krovni organ ravnogorske
organizacije u Beogradu, a sa Vrhovnom komandom Jugoslovenske vojske u otadžbini komunicirao je uglavnom preko radio veze. Ravnogorski ilegalci imali su drugačiju strategiju od komunista. Njihova početna ideja bila je da se vrše organizacione pripreme i čeka povoljan trenutak za dizanje ustanka koji bi doprineo rešavanju situacije na velikim frontovima – počinje naš sagovornik priču o pokretu, čiju su bazu činili većinom oficiri Kraljevine Jugoslavije, a koji je sve do oslobođenja prestonice delovao paralelno sa komunističkim.

– Prvi komandant bio je major Radoslav Đurić Herman, posle njega Žarko Todorović Valter, a njega je 1943. nasledio Aleksandar Mihajlović Vili. Komanda Beograda nastojala je da u svakom prestoničkom kvartu formira odrede, a prema orgnizacionoj šemi iz 1943. svaki kvart je morao je da ima brigade, a tri kvarta činila su korpus – objašnjava Ristanović.

Žarko Todorović Valter

Žarko Todorović Valter

Ime Žarka Todorovića Valtera, oficira Kraljevine Jugoslavije koji je bio na čelu ravnogorskog ilegalnog pokreta do hapšenja i odvođenja u Mauthauzen, novim generacijama ništa ne znači, kao ni ime Radoslava Milenkovića Džeka koji je bio jedan od najboljih obaveštajaca

Osim Komande Beograd na teritoriji beogradskog okruga funkcionisao je i ravnogorski omladinski štab 501 i 1001. Većina mladih ravnogoraca potekla iz Omladinske organizacije Srpskog kulturnog kluba i omladine Demokratske stranke.

– Među njima su se isticali Vojin Andrić, prvi čovek ravnogorkse omladine i urednik predratnog časopisa “Nova Srbadija”, zatim Branislav Stranjković, koji je umro u Parizu 1998, a doktorirao je u Ženevi i bio svetski ekspert za komunizam, Todor Tadić i Lazar Jovanović – nabraja istoričar.

Obaveštajni rad umesto diverzija

Dok su se komunisti isticali diverzantskim akcijama, ravnogorci su delovanje usmeravali ka stvaranju vojnih jedinica i pripremi za ustanak, kao i u širenju propagande kroz ispisivanje parola po zgradama i izdavanje ilegalnih časopisa kako bi pridobili što više pristalica.

-Njihov zadatak bio je i da pribave pisaće mašine, mastilo, papir, delove za radio-aparate, oružje, lekove- sve što se tih godina moglo naći jedino u Beogradu – kaže Ristanović.

Aleksandar Mihajlović Vili

Aleksandar Mihajlović Vili

Herojstvu kakvo su na prestoničkim ulicama pokazivali komunistički ilegalci paleći nemačka vozila i štampu, jednako je, smatra naš sagovornik, i ono koje su kroz obaveštajni rad demonstrirali ravnogorci.

-Na železničkim stanicama radili su poverenici ravnogorske orgnizacije i javljali o kompozicijama vozova sa vojskom i vojnom tehnikom. Pod posebnu lupu stavljen je aerodrom u Zemunu. Ravnogorac pod tajnim imenom “Zemunac” javljao je o broju aviona i njihovom poletanju sa uzletišta podno Bežanijske kose. Gde su postavljeni rovovi, bunkeri, protivavionski topovi, bili su redovni podaci u izveštajima ravnogorski obaveštajaca 1944.godine – ukazuje istoričar.

Ravnogorski ilegalci, za razliku od komunista, nisu dobili nijednu ulicu u Beogradu, iako su tokom okupacije zadavali glavobolje neprijatelju. Ime Žarka Todorovića Valtera, oficira Kraljevine Jugoslavije koji je bio na čelu ravnogorskog ilegalnog pokreta do hapšenja i odvođenja u Mauthauzen, novim generacijama ništa ne znači, kao ni ime Aleksandra Mihajlovića Vilija ili Radoslava Milenkovića Džeka koji je bio jedan od najboljih obaveštajaca.

PROČITAJTE JOŠ:
PRAVA ISTINA O “OTPISANIMA” (PRVI DEO): Koliko je zaista Nemaca ubijeno u okupiranom Beogradu
KRVAVA ISTORIJA TAJNE POLICIJE (1.DEO): Kako su Leka i Krcun u Titovo ime štitili narod od neprijatelja

– Ravnogorci su bili duboko infitrirani u okupatorsku i kolaboracionističku upravu. Na Ravnoj
Gori su završavali poverljivi izveštaji predsednika kolaboracionističke vlade Milana Nedića, koje je, između ostalih, prosleđivao i Aleksandar Milikić koji se školovao na Oksfordu, a u predratnom periodu radio u Ministarstvu inostranih poslova. Po okupaciji se zaposlio u ministarskom savetu, ali je prišao ravnogorcima i postao deo njihove obaveštajne službe – otkriva nam Ristanović.

I četnički obaveštajci su umeli da se late oružja kada bi dobili zadatak da likvidiraju neke od funkcionera koji su smetali ravnogorskom pokretu. Njihova najvažnija akcija tokom okupacije odigrala se 8. Marta 1944. kada je ubijen pukovnik Miloš Masalović, šef kabineta predsednika vlade Milana Nedića.

Istoričar Rade Ristanović

Istoričar Rade Ristanović

– Zadatak su izveli kapetan Dragutin Milivojević i poručnik Miroslav Nikolić na uglu ulice Braničevske i Kraljević Tomislava. Ravnogorci su ubili i Ceku Đorđevića, visokog dužnosnika Ministarstva unutrašnjih poslova i čovek koji je uživao veliki ugled kod okupatora. Postoje podaci i o neuspešnom atentatu na Đorđa Ćosića, obaveštajnog oficira, ljotićevca i jednog od najvećih neprijatelja ravnogorskog pokreta otpora – priča istoričar.

Ko su bili “četnički Prle i Tihi”

Naš sagovornik i otkriva nam i kako su skončali “četnički Tihi i Prle”.

-Naišao sam na dokument u kojem se tvrdi da je Džek uz pomoć jednog agenta pobegao iz zemlje. Za Valtera se zna da je uhapšen, on je preživeo logor Mauthauzen, a ostatak života proveo je u Parizu. Vilija su komunisti ubili posle oslobađenja Beograda, a Vojin Andrić je uhapšen posle oslobođenja, proveo je izvesno vreme u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Pušten je na slobodu, ali su ga stalno pratili i ne zna se kako je okončao. Ima tvrdnji da je ubijen negde na granici u pokušaju da ilegalno napusti Jugoslaviju – navodi Ristanović.

Odnos komunističkog i ravnogorskog pokreta za istoričare je diskutabilan jer još uvek nema dovoljno podataka o njihovoj povezanosti tokom okupacije posebno posle razilaženja četnika i partizana.

Sigurno je da su se međusobno poznavali iz đačkih klupa i studentskih dana, ali nema podataka kako su funkcionisali kasnije, kada su bili na suprotstavljenim stranama. Arhiva pokazuje da je obaveštajna služba ravnogorskog pokreta pratila delatnost i hapšenje komunista u Beograda i o tome izveštavala centralu – tvrdi Ristanović.

Oba pokreta ilegalaca bila su noćna mora za okupatora, posebno za Gestapo i Specijalnu policiju koji su svim silama pokušavali da ih ugase.

Zgrada u centru Beograda, koja je danas studentska menza poznata kao Tri kostura, u Drugom svetskom ratu bila je sedište Specijalne policije, čiji je idejni tvorac bio Dragi Jovanović, prvi čovek Uprave grada Beograda, a koja je imala zadatak da suzbije komunističke delatnosti i pohapsi ilegalce i pristalice komunističkog pokreta otpora.

– A treći odsek odeljenja Specijalne policije, koji je vodio Rus Nikolaj Gubarev, bio je zadužen za otkrivanje i hapšenje ravnogoraca, tako da su u ćelijama zdanja na Običićevom vecu završavali i četnici i komunisti odakle su zajedno odvođeni u logor na Banjici, na stratište u Jajincima ili u neki od logora poput Aušvica ili Mauthauzena. Inače, koliko nam je poznato iz banjičkog logora su 1943. jedino uspeli da pobegnu Dražin komandat Neško Nedić, unuk i imenjak poznatog političara Nikola Pašić i Ilija Orelj – priča naš sagovornik.

Foto: Saša Džambić

Ravnogorske ilegalce niko ne pominje, nisu dobili nijednu ulicu ni spomen ploču u Beogradu              Foto: Saša Džambić

O surovosti Gestapoa prema stanovništvu u okupiranom Beogradu govori slučaj jednog građanina koji je na dojavu uhapšen pod sumnjom da je ravnogorac.

– Ispostavilo se da je bila lažna dojava i da je privedeni bio čist. Informacija je potekla od jednog poverljvog doušnika Bruna Zatlera, šefa Gestapoa, a uhapšeni čovek je znao ko ga je prijavio i zato je streljan, jer bi da su ga ostavili u životu otkrio bi identitet doušnika.

Inače, doušništvo u okupiranoj prestonici svojevrsni je fenomen, kaže Ristanović.

– To je bilo tako rasprostranjeno da su se visoki nemački funkcioneri u Gestapou čudili kako je to moguće. Nisu stizali da obrade toliko podataka koje su dobijali, tako da za vrbovanjem nije bilo preterane potrebe. Bile su to godine velike gladi, tako da je to bio jedan od motiva zbog kojih su dojave bile česte.

KONTROVERZNA SMRT ZLOGLASNOG BEĆAREVIĆA

Ključna figura Specijalne policije tokom Drugog svetskog rata bio je Božidar Bećarević, šef četvrtog antikomunističkog odseka koji je, kako kaže naš sagovornik, statusom koji je uživao prevazilazio položaj koji je zvanično imao.
Ugled je stekao nemilosrdnošću prema komunističkim ilegalcima, a još u predratno vreme njegovo delovanje je bilo antikomunističko. Bio je na čelu Odseka do oktobra 1944. kada je pobegao u Beč, ali je 1945.uhvaćen i izručen Jugoslaviji. Suđeno mu je u Beogradu. Zvanično je osuđen na smrt streljanjem, ali postoje indicije da je ostao živ i da je služio komunističkoj vlasti odajući ko je i šta pričao tokom okupacije. Držali su ga živog dok im je bio od koristi, a kako je skončao ne zna se. Ne postoje zvanični dokumenti koji to potvrđuju, ali tu informaciju dobio sam od Branislava Božovića, koji je učestvovao u posleratnom isleđenju Bećarevića, a koji je autor jedne od najvažnnijih knjiga o tim represivnim metodama Specijalne bolnice tokom okupacije – kaže Ristanović.

PROČITAJTE JOŠ:
ISPOVEST TITOVOG LEKARA: Broz bi duže živeo da smo poslušali Amerikance umesto Rusa
REPORTAŽA, MEDENICA: Novo groblje u Beogradu, živa istorija Srbije u humkama
“PRLJAVI” HENRI MILER: Sve golicave tajne najvećeg majstora erotske književnosti

3 komentara

Dodajte komentar
  1. 1
    Voki Vasić

    Članak je pun proizvoljnosti i netačnosti, naroćito o ozbiljnom, profesionalnom kontraobaveštajnom oficiru Žarku Todoroviću Valteru. Nije on bio nikakav pandan “Otpisanima” niti “Ravnogorac”, a pogotovo nije bio bio na čelu “ilegalnog Ravnogorskog pokreta”. Komanda Beograd je 1941. bila povezana sa Komandom četničkih odreda Jugoslovenske vojske lojalne Vladi u izbeglištvu, a od 1942. do 1944. bila u sastavu savezničke Jugoslovenske vojske u otadžbini (odlukom Kralja Petra Drugog). Slavko Todorović nije “preživeo Mathauzen”, nego je iz njega pobegao i priključio se De Golovim Slobodnim Francuzima i s njima ratovao u Africi, a zatim i na drugim frontovima i iza linija frontova.

  2. 3
    Sone

    Voki zanimljive konstatacije imate. Mozete li nas uputiti na izvore ili literaturu za vase tvrdnje?

+ Ostavite komentar