PROKLETSTVO UŽIČKE ULICE

PROKLETSTVO UŽIČKE ULICE


Užička je već decenijama simbol moći, bogatstva i uticaja, međutim, tri priče iz ove ulice govore o njenom neobjašnjivom prokletstvu, ili je ono zapravo rečito objašnjeno samim događajima

“Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori. Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad. Devojčica kaže majci: ‘Nema…’ Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog ‘nema’? Ta reč predugo traje. Majka kaže: ‘Pogledaj još malo…’ i dete ponovo iščezava u đubretu…U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.”

Početak, kraj i sve između u Užičkoj ulici staje u ovih nekoliko redova Mome Kapora. Čast izuzecima, ako ih ima. Dedinje i Užička ulica kao toponim po kome se prepoznaje ovaj deo grada, dugo su sinonimi moći. Nekada je ovaj deo Topčiderskog brda bio nešto drugo. „Ono brdo koje se, među padinom Mokrog Luga i dolinom Topčiderske reke, najlakše spušta ka Savi, zove se Dedija ili Dedina. Bilo je i jedno manje brdašce koje se zvalo Mala Dedija, pa je to brdašce raskopano kad se gradio put u Topčider. Tako se ime Mala Dedija izgubilo, a ostalo samo ime Dedija ili Dedina.”
Na drugom mestu stoji da “toponim Dedinje najverovatnije potiče od naziva ‘dede’ koji se davao šeihu, strarešini ili čuvaru tekije. Na ovom brdu, kako pokazuje turski popis iz 1560, bila je jedna od beogradskih tekija (muslimanski manastir gde su živeli derviši), imala je svoje vinograde.”

Nekada je tu bio turski verski objekat a danas su tu hramovi u kojima obituju uglavnom najistaknutiji sveštenici najnovije religije u Srba, religije sticanja. Pre njih su tu ulicu koju nazvaše Užičkom naselili “drugovi” koji su došli nakon Drugog velikog rata i iz svojih kuća isterali gospodu koja je tu došla nakon Prvog velikog rata. Gospoda je kuće stekla, dok su drugovi otimali silom. Drugove je bilo jako teško oterati sa Dedinja, čak i kada su bili razvlašćeni. Jedino je Đilas (Milovan, op. autora, da ne bude zabune) otišao dobrovoljno kad je zglajznuo. Svi drugi su ostali ukopani čvršće nego na Sremskom frontu. Gospoda su znala a drugovi nisu znali, ili ih nije bila briga, za čudni usud stanara Rumunske, a potonje Užičke ulice na Dedinju. Niko se tu glave nije mnogo nanosio i nije usrećio. Čudne smrti, bolesti, zatiranje čitavih porodica vire iz istorije skoro svakog kućnog broja u ovoj ulici. Oteto – prokleto, kaže narod. Kroz nekoliko primera sve se slikovito da videti.

Vila u Užičkoj 15, pre Drugog svetskog rata, bila je dom poznate porodice Acović. Naime, luksuznu kuću na svom placu od 10.780 kvadrata, u tadašnjoj Rumunskoj ulici, 1934. godine sagradio je građevinski inženjer Aleksandar Acović. Kada je na ulazu uklesao: “Kuća ne počiva na temeljima nego na ženi”, sigurno nije ni slutio da će u njoj deo istorije ispisati upravo dve žene, Jovanka Broz i Mira Marković. Vlasnikova supruga Jelica, ćerka bogatog inženjera i industrijalca Miloša Savčića, preminula je samo dve godine nakon što je kuća izgrađena. Ipak, do danas je opstala skulptura iz 1921. godine koja svedoči o Jeleni Savčić, iako se za njenu bistu često govorilo da pripada bivšoj Titovoj ljubavnici Davorjanki Paunović.

Uzicka 1Nakon majčine smrti, njeni maloletni sinovi Radisav i Miloš Acović postali su vlasnici polovine porodičnog imanja. Oni su sa ocem ratne dane tokom aprila 1941. godine proveli u svom domu. Međutim, ubrzo su dobili naređenje da se presele u prostorije za poslugu, jer je u njihovu kuću ušao civilni nemački komandant Srbije Franc Nojhauzer. Nekoliko meseci kasnije, Nemci su potpuno iselili Acoviće sa imanja. Saopšteno im je da ponesu samo knjige, tepihe i slike. Tada se u kuću uselio feldmaršal Aleksander Ler, komandant jugoistoka, koji je kasnije čitav njihov nameštaj odneo sa sobom u Nemačku. Aleksandar Acović umro je 1957. godine u Beogradu, bez svoje imovine. Sinovi Radisav i Miloš nekoliko puta su napuštali Jugoslaviju, da bi se krajem pedesetih godina konačno odselili u Švajcarsku. Porodična kuća Acovića, sa pripojenim parcelama na brojevima 11 i 13, prećutno je posle rata postala doživotna Titova rezidencija. Kuću u Užičkoj 15 pokojni vlasnik je “poklonio svom maršalu”, kako je glasila zvanična verzija komunističkih moćnika.

Vlasništvo Acovića

Broz se u vilu uselio 23. oktobra 1944. godine, kada je Rumunska ulica promenila naziv u Užička, simbolizujući put kojim se prošlo od Užičke republike do Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Nakon što je država 1947. uknjižila svoje pravo vlasništva na polovinu zemljišta Aleksandra Acovića, ubrzo su i njegovi sinovi za svoje polovine dobili ponudu koja se, razumljivo, ne odbija. Prema navodima istoričara Srboljuba Petrovića, Radisava i Miloša su u januaru 1948. posetili “posebni emisari u kožnim kaputima”, kada je ugovor o prodaji sklopljen “na obostrano zadovoljstvo”. Te godine je sa bočne strane kuće dozidan Titov radni kabinet, a po instrukcijama Jovanke Broz preuređivanje rezidencije se nastavilo sve do početka sedamdesetih godina. Srušena je vila bivšeg vlasnika Savčića u Užičkoj 13, kako bi se ta parcela spojila sa preostale dve, na brojevima 11 i 15.
Uzicka - tolstojeva 22Jovanka je zahtevala da se objekti grade pod zemljom, pa je tako navodno nastao i tajni tunel ispod rezidencije u Užičkoj 15, koji je vilu spajao sa okolnim državnim kućama na Dedinju. Prvobitna zgrada konačno je nestala 1972. godine, kada su izgrađene bilijarnica, cvećara i lovačka kuća za skladištenje trofeja. Zanimljiva je priča o poznatoj vili “Mir”, koja je u blizini rezidencije sagrađena za privatne potrebe maršala, iako on u nju nikada nije ušao. Ideja o vili došla je od ljudi iz Titovog okruženja, kako bi se skrenula pažnja sa razlaza bračnog para Broz. Iako se nisu zvanično razveli, kada je Tito 1977. otišao na Beli dvor, Jovanka je ostala da živi sama u rezidenciji. Josip Broz je sahranjen u krugu parka na gotovo jednakoj udaljenosti od bivše rezidencije i vile “Mir”. Tri meseca nakon njegove smrti, tajna služba je konfiskovala imovinu Jovanke Broz. Tada su je prisilno preselili na Bulevar mira 75, gde je stavljena u kućni pritvor. Tek posle 30 godina, maršalova udovica dobila je lična dokumenta. Živela je povučeno do 2013. kada je preminula u 88. godini života. Bivša rezidencija Brozovih postala je muzej u okviru Memorijalnog centra “Josip Broz Tito”, ali 1997. dobija nove stanovnike. Naime, u vilu se uselio Slobodan Milošević, predsednik SRJ, i njegova supruga Mirjana Marković. Oni su zadržali kompletan Titov radni kabinet, klavir i nekoliko slika Krste Hegedušića i Vlaha Bukovca. Među njima je čuvena slika nage žene koja u ruci drži veliki nož sa koga kaplje krv, a nalazila se u spavaćoj sobi bračnog para Broz. Nakon dve godine, 1999. rezidencija je pogođena sa dva NATO projektila tokom bombardovanja. Nisu obavili posao, Miloševići su te večeri spavali u svojoj kući u Tolstojevoj 33.
Posle napada bračni par se preselio u vilu „Mir”, gde je Milošević i uhapšen 2001. i izručen Haškom tribunalu. Tamo je i umro, dok mu je supruga Mirjana veoma brzo posle toga emigrirala u Rusiju, gde i danas živi.

I posle Tome – Toma

Vlasnik vile u Užičkoj 23, gde danas stanuje bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić, bio je ugledni kraljevski lekar Moačanin, koji je sa porodicom napustio kuću 1941. Četiri godine kasnije ovde se uselio Edvard Kardelj, jedan od najbližih saradnika Josipa Broza. Sa svojom suprugom Pepcom, koja je inače izvršila samoubistvo 1990. u Sloveniji, Kardelj se kratko zadržao u vili. Dr Moačanin i njegova supruga odselili su se u Ameriku 1946. nakon čega su vrlo brzo oboje umrli, a sin im se tamo oženio. Njihovu kuću na Dedinju, od druge polovine 60-ih, kratko je koristio Mijalko Todorović, tadašnji predsednik Skupštine Jugoslavije. Zatim su je savezni organi koristili, između ostalog, za organizovanje ispraćaja u penziju i slične svečanosti. Od početka 90-ih u vili se ređaju političari Milan Panić, Milan Milutinović, Nataša Mićić i Tomislav Nikolić. Prema uredbi Vlade Srbije iz 2014. godine, vila u Užičkoj 23 služi isključivo kao rezidencija predsednika države. Ipak, Nikolić i po isteku predsedničkog mandata živi na istoj adresi. Za to vreme, naslednici dr Moačanina, njegovi unuci Jovan i Radmila, bore se za svoju imovinu, ali predmet do danas stoji u Upravnom sudu.

Uzicka - tolstojevaZla sreća u No. 40

Kuća u Užičkoj 40 na Dedinju, u kojoj danas živi porodica pokojnog premijera Srbije Zorana Đinđića, pre Drugog svetskog rata pripadala je češkom bankaru Bohuslavu Boukalu. Izgrađena je 1929. godine po projektu čuvenog predratnog arhitekte Mata Blehe, kada ju je Boukal kupio za 350.000 tadašnjih dinara. On je sa svojom suprugom i decom živeo u kući do kraja rata, nakon čega se porodica odselila u Čehoslovačku, početkom 1945. Boukalova ćerka je tokom života u Jugoslaviji bila zaljubljena u jednog Slovenca, zbog čega njen otac nije želeo da napusti zemlju pre rata. Nakon selidbe se nikada nije udala, a radila je u jugoslovenskoj ambasadi u Pragu, gde je i umrla. Naslednici praškog bankara koji je preminuo 1984, Nina Fibigerova i Ivan Boukal znali su da njihov deda ima imovinu u Srbiji jer im je o tome pričao otac.
S Boukalovim unucima kontaktirala je Darinka Tatalović iz Beograda, čiji je otac Sava Đekić radio za njihovog dedu kao baštovan. Od Boukala je kupio deo placa gde je izgradio kućicu, koja i danas stoji kraj vile Ružice Đinđić, u Tolstojevoj 35. Đekić je ovde živeo sa porodicom, ali su izbačeni 1950. godine, kada se u njihov dom uselio vozač generala Udbe Pavla Pekića. Porodicu Đekić preselili su “privremeno” u malu vinogradarsku kućicu sa zemljanim podom. Nakon dve godine života u teškim uslovima Darinkin otac je probao da vrati dom, ali ga je Udba privela i pretukla u podrumu nekadašnje kuće Arčibalda Rajsa. Sava je umro od unutrašnjeg krvarenja, a tada je nestao i kupoprodajni ugovor za kuću. Vila Boukalovih nacionalizovana je 1948. godine, ali manju kuću u Tolstojevoj 35 država zapravo nikada nije ni prisvojila. Borba Darinke Tatalović i Boukalovih unuka da povrate svoje traje i danas.

 

Svi stanovnici Užičke 40

Nakon rata, u vilu Boukalovih se prvi uselio general Udbe Pavle Pekić. Sledeći je u njoj živeo poslednji predsednik Predsedništva SFRJ Stjepan Mesić. Zatim su u Užičkoj 40 boravili bivši premijeri Radoman Božović, Nikola Šainović i Mirko Marjanović. Premijer Zoran Đinđić u vilu se preselio 2002, kako je tada rečeno, iz bezbednosnih razloga. Godinu dana kasnije Đinđić je ubijen, a njegova supruga i dvoje dece ostaju u Užičkoj 40. Vlada Srbije 2004. dodelila je vilu u trajno vlasništvo Ružici Đinđić u zamenu za dva stana u centru grada.

 

Ko su danas vlasnici parcela u Užičkoj

1 – Karađorđević Jelisaveta, 639 metara kvadratnih, Karađorđević Barbara Eleonor Marija
4 – Komnenović Miloš, Stojaković Marko
5 – Žikić Dragoslav, Živković Boban
6 – Cvijić Zoran, Komnenović Miloš, Nenadović Simonida, Tadić Milan
7 – Đokić Vesna
9 – Ekstra-Pet d.o.o., Voda Vrnjci a.d. Vrnjačka banja
10 – Vujović Pera
17 – Ilić Ljubiša, Reldor trejding limitid, Maksimović Mihailo, Ilić Ana
20 – Porodična stambena zgrada – Mišković Karić Ivana, 319 metara kvadratnih
21 – Nicović Vanja, Radmila, Irena
24 – Marinković Bojan, 1.221 metar kvadratni
26 – Bogdanović Slobodan, Filipović Stojanka, Stojičević Maja, Bogunović Slobodan, Stojičević Slobodan, Novaković Ana, Stojanović Danica
34 – Porodična stambena zgrada, 127 kvadrata – Marković Mirjana, Milošević Marija, spor za utvrđivanje prava na nepokretnosti 2006, zabrana otuđenja ili opterećenja nepokretnosti 2009, prvostepena odluka nije pravosnažna 21. 7. 2017.
35 – Porodična stambena zgrada 577 kvadrata – Trivorst limitid (Limitid Nikozija, Kipar), dve pomoćne zgrade 107 i 37 kvadrata – Karić Nebojša, objekti izgrađeni bez dozvole
36 – Porodična stambena zgrada, 329 kvadrata – Mišković Miroslav, zabrana otuđenja ili opterećenja nepokretnosti 2013.
37 – Kovačević Radmila, Blagojević Merima, Blagojević Dragomir, Lazić Danica, Blagojević Lukačev Milena
39 – Jucel d.o.o., 158 kvadrata, Jucel d.o.o., 37 kvadrata – objekat izgrađen bez odobrenja za gradnju, vlasnik nije utvrđen, Jucel d.o.o., 111 kvadrata
40 – Ružica Đinđić
41 – Milanović Jovanka, Vuksanović Dušan, 53 kvadrata, plus dva objekta izgrađena bez dozvole, Miljković Branko, Komercijalna banka
43 – Zekić Ljiljana, Milisavljević Mile, Kebbati Jolan
47 – Popović Milka, Popović Đorđe


Kralj i malo komunista

Priredila: Nataša Anđelković

Dve plate, dečji dodaci i devizne dnevnice nisu bili ni jedini ni glavni izvori redovnih Titovih primanja. Honorari za štampanje luksuzno opremljenih knjiga u kojima su objavljivani govori i intervjui koje su mu pisali činovnici bili su po pravilu mnogo viši od svih predsedničkih primanja. Tako je 1959. godine, samo od jednog izdavačkog preduzeća dobio honorar od 7,5 miliona dinara, za koji je mogao kupiti pet luksuznih američkih limuzina “pontijak”

Josip Broz Tito živeo je kao kralj, hedonista i malo komunista. Međutim, radnička klasa od Vardara pa do Triglava nije znala koliko su njegova lična primanja, plate, dnevnice, honorari, pa čak ni dečji dodaci, naravno iz budžeta. Ovi decenijama skrivani podaci o reprezentacijama i luksuzu čuvaju se u Arhivu Jugoslavije. Prikupili su ih i u knjizi “Tito, jedna biografija” i objavili Zvonimir Despot i Pera Simić.
Neposredno posle rata Brozova plata je bila 20.000, a reprezentacija 35.000 dinara. Kad je službeno izabran za predsednika Jugoslavije, 1953. plata mu je skočila na 150.000 dinara. Osnovna plata iznosila je 30.000. Pet godina kasnije, 1958, ta dva iznosa popela su se na 250.000 dinara. Juna 1963. plata mu je  povećana na 400.000. Aprila 1965. plata mu je retroaktivno, od 1. januara 1965, povećana na 550.000 dinara mesečno. Na tu odluku neko je rukom napisao: “Od 1. januara 1966. isplaćuje se 800.000 dinara mesečno. Od 1. januara 1967. zarada mu je iznosila milion dinara”. U odluci o ovom povećanju pisalo je da ovaj iznos predstavlja “naknadu za vršenje funkcije i naknadu za troškove reprezentacije”. To se nije događalo, o čemu svedoče stotine finansijskih dokumenata o nabavci najraznovrsnijih prehrambenih proizvoda i alkoholnih i bezalkoholnih pića za Titov kabinet i njegove prateće službe…

TitoSve vreme Titove vladavine država je snosila i veći deo Titovih ličnih troškova. Od “izrade novog fasunga za zlatni prsten” i “popravke brilijantskih minđuša” do šivenja njegovih odela u Parizu i Trstu, nabavke zlata u Roterdamu i kupovine košulja, kravata, belih rukavica i muških i ženskih cipela u Parizu i SAD

Od 1. decembra 1969. Tito je primao dve plate. Ministar odbrane doneo je rešenje da se Titu za funkciju vrhovnog zapovednika oružanih snaga SFRJ mesečno isplaćuje 8.000 dinara. Tu platu prvi put je podigao, i to za tri meseca unapred, 28. novembra 1969. Četrdesetak dana kasnije, 7. januara 1970. ministar odbrane je rešio da se Titu “za pokriće redovnih troškova u vezi sa vršenjem funkcije vrhovnog komandanta” od 1. januara 1970. umesto 8.000 isplaćuje 10.000 dinara mesečno”. Istovremeno, redovno je primao i stalne dodatke kao nosilac “Spomenice 1941” i nosilac Ordena narodnog heroja. Kasnije je postao trostruki nosilaca ovog priznanja, i tolika primanja… Sve do aprila 1965. primao je i dečje dodatke za sina Aleksandra i za dvoje unučadi.
Dobijao je i honorare za štampanje luksuzno opremljenih knjiga u kojima su objavljivani govori i intervjui koje su mu pisali činovnici iz kabineta, koji su bili znatno viši od svih Titovih predsedničkih primanja. Tako je 1959. godine od jednog izdavačkog preduzeća dobio honorar od 7.502.700 dinara. Za taj honorar Tito je tada mogao kupiti pet luksuznih američkih limuzina “pontijak”. Brojni jugoslovenski izdavači uplaćivali su mu preko Jugoslovenske autorske agencije honorare čak i za prigodne priče i obaveznu lektiru objavljivanu o Titu u udžbenicima i drugim priručnicima za osnovne škole.
Uz sve to, Tito je ostvarivao značajne prihode i od sedam-osam svojih ergela i farmi konja, ovaca, svinja širom Jugoslavije. U knjigovodstvu njegovog kabineta stoji da su od šišanja ovaca na jednoj farmi 1958. godine dobijena 94 kilograma oprane vune, koja je prodata, a sav novac “predat je drugu predsedniku”. Ili decembra1961. Titu je njegov ađutant predao šest miliona dinara od prodaje jednog starog vozila marke “pakard” i jednog poluteretnog skladišnog vozila. Titove troškove od “izrade novog fasunga za zlatni prsten” i “popravke brilijantskih minđuša” do šivenja njegovih odela u Parizu i Trstu, nabavke zlata u Roterdamu i kupovine košulja, kravata, belih rukavica i muških i ženskih cipela u Parizu i SAD snosila je država…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar