SLUČAJ "BRAVNICE": Ratni zločini & Kolektivna amnezija

Zvanični Beograd, koji je do sada uglavnom bio slep i gluv za zločine počinjene nad Srbima u Bosni i Hrvatskoj, ozbiljne optužbe za ratne zločine na račun hrvatskog ministra Damira Krstičevića ne vidi čak ni kao priliku da politički profitira u danima kada Hrvatska po treći put blokira evrointegracije Srbije

"Ko ne pamti, iznova preživljava..."
Branimir Štulić "Sloboda"

Srbiju su porazi u ratovima devedesetih koštali ne samo izgubljenih života i teritorija, već i osećaja za brigu o sunarodnicima koji su bili žrtve najmonstruoznijih zločina. O tome govore brojni primeri, od Dobrovoljačke ulice u Sarajevu do bombardovanja izbegličkih kolona u "Oluji" i NATO kampanje, u kojoj su kao kolaterala stradali putnici po autobusima i devojčice na nošama... Nijedan od ovih zločina, ali i brojnih drugih koji su ostali u njihovoj senci nisu procesuirani, a vlasti u Beogradu, prethodno demonizovane od strane zapadnih medija i zvaničnika, pritisnute obavezama prema Haškom tribunalu i onima proisteklim iz ultimativno zacrtanog puta evrointegracija, zarad "svetlije budućnosti", čini se, odrekle su se prava na istinu i pijeteta koji zaslužuju žrtve koje su živote izgubile mimo Ženevske i drugih konvencija, a sličnom se logikom doskora vodio i srpski entitet u Bosni i Hercegovini. Sve u stilu "da ne talasamo, da ne bi bilo još gore"...

Jedan od takvih zločina desio se u selu Bravnice, nedaleko od slavnog avnojevskog Jajca, kada je regularna jedinica Hrvatske vojske iz zasede masakrirala izbegličku kolonu koja se iz pravca Donjeg Vakufa kretala ka Banjaluci 13. septembra 1995. Zločin čiji svedoci polako izumiru nedavno se našao u centru interesovanja, doduše više hrvatske nego srpske javnosti, pre svega zbog činjenice da se kao osumnjičeni pojavljuje Damir Krstičević, aktuelni ministar odbrane u hrvatskoj vladi.

Drveni advokati&loš alibi

Nakon što je zagrebački Nacional objavio detalje prijave koja je stigla u Tužilaštvo BiH, skoro svi hrvatski mediji, ali i državne institucije, te neizbežne udruge branitelja, stali su u odbranu Krstičevića, ne trudeći se mnogo da provere informacije koje mu se stavljaju na teret. Naprotiv, bilo je tu mnogo rekla-kazala priča, a malo istraživačkog novinarstva. Ništa ubedljivije od njegovih "drvenih advokata" nije glasila ni reakcija Krstičevića, koji je prvo izjavio da u to vreme nije bio na spornom području, da bi se nakon što je na RT Republike Srpske prikazan video-snimak koji to demantuje, promenio priču i ustvrdio kako se "nalazio u okolini Jajca", ali je njegova Četvrta gardijska brigada u to vreme bila na kolektivnom odmoru u kasarni nedaleko od Splita, pošto je tri dana ranije izvršila "vojnu zadaću" na potezu Glamoč-Šipovo. S tim u vezi, ovde valja dodati da se u "rejonu zadaće" Krstičevićevih gardista nalazio i Mrkonjić Grad, u kome se mesec dana posle Bravnica odigrao još teži zločin. Naime, u masovnoj grobnici na obodu grada pronađeno je 171 unakaženo telo srpskih civila i zarobljenih vojnika, među kojima jedan broj sa odsečenim udovima i glavama, a svi putevi istrage opet vode do Četvrte, ali i Druge i Sedme gardijske brigade Hrvatske vojske.

Opštoj poplavi dezinformacija i poluinformacija u hrvatskim medijima naruku ide i činjenica da je kompletna vojna arhiva Hrvatske, po svedočenju penzionisanog generala Ljube Ćesića Rojsa, spaljena još 1998. godine po komandi Krstičevićevog prethodnika na mestu ministra odbrane Gojka Šuška.

Silinu nacionalnog naboja na svojoj koži najviše su osetili novinari Nacionala, koji su danima prolazili kroz "toplog zeca", optuženi za izdaju zbog objavljivanja navoda iz predmeta KT-RZ-192/05, u kome se za ovaj, ali i druge zločine počinjene u akcijama "Maestral" i "Južni potez", koje su usledile posle "Oluje", pored Krstičevića terete i oficiri Tihomir Blaškić, Stanko Sopta, Mario Petrović, kao i nekolicina vojnika. Suočeni sa pritiscima, novinari Nacionala kasnije su malo revidirali priču, pa su za Četvrtu gardijsku brigadu, a pozivajući se na knjigu Ante Gotovine, ustanovili da se u tom trenutku ipak nije nalazila u Jajcu.

Milivojević: Za razliku od naših, hrvatski političari imaju pravnu i istorijsku svest, znaju koliko je važno da neki ljudi budu osuđeni zbog nekih stvari. Mi nemamo kolektivno pamćenje i umesto da se bavimo konkretnim događajima iz bliže prošlosti, mi idealizujemo mitologiju

I zaista, u knjizi bivšeg haškog optuženika "Napadni bojevi i operacije HV i HVO" iz 1996. godine stoji da je u tom sektoru 13. septembra 1995. bila aktivna Druga gardijska brigada, kojom je zapovedao brigadir Stanko Sopta, koji je tog dana u Jajcu i podneo raport pretpostavljenom Rahimu Ademiju, o čemu takođe postoji video-zapis koji se može videti na Jutjubu. U knjizi se takođe navodi da je na spornom području tog dana, pored ostalih, ordinirala i 126. domobranska pukovnija iz Sinja, što se poklapa sa svedočenjem Save Gudalo u prošlom broju Ekspresa, koja je na osnovu razgovora hrvatskih vojnika na mestu zločina utvrdila da dolaze iz ovog grada. Naravno, ostaje otvoreno pitanje koliko je knjiga Gotovine verodostojna. U to ne sumnja novinar Nacionala i kolumnista Ekspresa Drago Pilsel, koji je i sam bio pripadnik Četvrte gardijske brigade (zima 1991-1992), istina mnogo pre akcija "Oluja" i "Maestral".

- Knjiga je dokumentovana ratnim mapama i zapovestima, kao i pokretom artiljerije, što je čini prilično autentičnom, uglavnom su to dokumenti označene nivoom tajnosti "Državna tajna" i "Vojna tajna" - "Strogo poverljivo". Ali to ne menja stvar, ako Krstičević možda i nije kriv, neko sigurno jeste, neko je pobio te ljude i mora da odgovara, a da li je to Gotovina, general Korade ili neko treći, neka utvrdi istraga.

Nema zločina u odbrambenom ratu?!

Utisak da se u Hrvatskoj svaki pomen ratnih zločina koje su počinili Hrvati tumači kao napad na tekovine Domovinskog rata, Pilsel komentariše na sledeći način:
- Hrvati imaju problem da priznaju svoje zločine, kao uostalom i druge nacije na ovim prostorima. Dobar deo društva ovde inficiran je tezom sudije Vrhovnog suda Miljana Vukovića, koji je još pre 20 godina izjavio da "Hrvati ne mogu da počine zločin u odbrambenom ratu". Problem je dubok i težak, a psihozu pojačava činjenica da je 40 odsto Hrvata politički nepismeno, pa samim tim lakše usvaja taj militaristički duh, podgrevan pisanjem većine medija, koje predvodi HTV, i političkim potrebama i panikom vojnog krila hercegovačkih Hrvata, kojima za zločine nad Bošnjacima (ali i nad Srbima u drugim delovima BiH) u Hercegovini prete dugogodišnje zatvorske kazne - kaže Pilsel.

Novi hrvatski premijer Andrej Plenković pridružio se "zboru branitelja" Krstičevića i Domovinskog rata, koji se, dočim, u ovom slučaju nije ni desio na teritoriji Domovine, već druge, susedne države. Istina, Plenković je prvo politički korektno konstatovao kako "svi koji su počinili zločine moraju da odgovaraju", ali je odmah zatim dodao da je "manipulisanje informacijama koje u pozadini imaju kao cilj političku destabilizaciju nešto što on kao predsednik vlade ne prihvata", čime je unapred stavio do znanja da će za zločine zapravo odgovarati svi koji su ih počinili osim ako se zovu Damir i prezivaju Krstičević.

Pilsel nervozu u obraćanju Plenkovića tumači činjenicom da je premijer rizikovao ubacivši Krstičevića u vladu iako se znalo da bi mogao da bude procesuiran za ratne zločine, ali i "čudnom, tajnom vezom" koja postoji između premijera i ministra, za koju smatra da ne potiče iz činjenice da je Krstičević bio jedan od centralnih ljudi u predizbornoj kampanji HDZ-a.

- Fakat da je Krstičević doneo Plenkoviću glasove u Dalmaciji, ali i način i silina s kojom ovaj bezuslovno brani člana svoje vlade, govori nešto više. Prvo, da je Plenković, koji zna da bude bahat, ali nije glup, dobio od Krstičevića garancije da nema ništa sa ratnim zločinima. Druga stvar koja ih vezuje jeste ono što proizilazi iz njihovog delovanja, a to je da su obojica, kako se u Hrvatskoj govori, američki igrači i da uz Kolindu Grabar-Kitarović čine trio koji je u dosluhu sa Stejt departmentom. Te veze Krstičevića i SAD napravljene su još 1995. za vreme "Oluje", a Krstičević je u međuvremenu završio i visoke američke vojne škole.

Kako bilo da bilo, u takvoj atmosferi teško je očekivati od hrvatskih pravosudnih organa da ozbiljno i objektivno učestvuju u istrazi pomenutog zločina.

Opstrukcija iz Zagreba

Toga se plaši i Milorad Kojić, predsednik Komisije za ratne zločine Republike Srpske, koja je nedavno podnela Tužilaštvu dokaze o ovom zločinu.

- Kada smo prvi put 2005. godine odneli dokumentaciju u Sarajevo, nije bilo odgovarajuće reakcije, ali nadam se da će ovog puta biti drugačije, i pored političkih pritisaka zbog toga što neki smatraju da ova istraga, tobože, remeti odnose Hrvatske i BiH. Ipak, najveći problem jeste to što Hrvatska na sve načine opstruiše proces. U junu prošle godine zabranili su ulazak i pristup arhivama ljudima iz Tužilaštva BiH i pored potpisanog protokola dve države o dostupnosti dokumentacije. Čak je i bivši premijer Milanović izjavio da neće primate bosanske optužnice, što je van svake pameti. Ali to ne sprečava Tužilaštvo BiH da pokrene istragu i da te predmete i krivično gonjenje ustupi Državnom odvjetništvu Hrvatske, pa da vidimo koliko je jedna članica EU spremna da se suoči sa odgovornošću svojih državljana za ratne zločine počinjene na teritoriji druge države.

SABORCI i ZLOČINCI: Markač, Krstičević i Gotovina

Postoji video-snimak koji dokazuje da je Krstičević tada bio u okolini Jajca. Njegova izjava da je samo on bio prisutan na terenu a da mu je jedinica usred akcije otišla na odmor jeste smešna i vređa inteligenciju

Kojić naziva smešnim demanti ministra Krstičevića, koji je navode Komisije RS o delovanju Četvrte gardijske brigade iz Splita nazvao "lažnim".

- Postoji video-snimak koji dokazuje da je Krstičević tada bio u okolini Jajca. Njegova izjava da je samo on bio prisutan na terenu a da mu je jedinica usred akcije otišla na odmor jeste smešna i vređa inteligenciju. A Bravnice nisu jedini zločin koji je počinjen u akcijama "Maestral" i "Južni potez", razmere onog u Mrkonjić Gradu su još veće. Takođe, niko još nije odgovarao za egzekucije u Posavini, Dobrovoljačkoj ulici, na Ozrenu, u Vozući, Podrinju, u kome je između 1992-95. stradalo više od 2.400 Srba, a po brutalnosti se ističu zločini koje je počinila jedinica El mudžahid. Takođe, svi znamo kako je okončan slučaj "Tuzlanska kolona", ni tu pravda nije zadovoljena - kaže Kojić.

Zanimljiva je izjava kojom se Krstičević obratio javnosti nekoliko dana po objavljivanju spornih navoda.

"Svaki zločin mora biti kažnjen. Ali pravosudna tela moraju da budu nezavisna, moraju da budu oslobođena političkih pritisaka. Tu ne sme da bude nikakve diskriminacije da se jednima sudi na jedan način, a drugima na drukčiji način", rekao je Krstičević upitan o podizanju optužnica u BiH.
Na ove njegove reči Kojić odgovara ciframa, ističe da je do sada počiniocima ratnih zločina na teritoriji BiH pravosnažno izrečeno 2.200 godina zatvora, od čega samo osam odsto otpada na zločine koji su počinjeni nad Srbima.

- Ako neko može da govori o selektivnoj pravdi, onda su to Srbi, a nikako Krstičević - zaključuje Kojić.

Predsednik Komisije za ratne zločine Republike Srpske, međutim, nema odgovor na pitanje šta se u konkretnom slučaju čekalo od 1995. do 2005. godine, zašto Tužilaštvu ranije nije dostavljena dokumentacija i zbog čega je slučaj stajao deset godina u fioci bez odgovarajuće reakcije iz Banjaluke.

- Republika Srpska čini sve što je u njenoj moći, prikupljamo i dokumentujemo slučajeve, nadamo se da će Tužilaštvo u Sarajevu skupiti hrabrosti da ovaj put stvar pokrene sa mrtve tačke - dodaje Kojić.

A u Tužilaštvu - muk. Njegov portparol Boris Grubešić na pitanja dokle se stiglo sa slučajem "Bravnice" i zašto u proteklih deset godina nije bilo pomaka u istrazi, odgovorio je sa dve reči: "Bez komentara." Ne znamo samo da li je ovako neprofesionalno ponašanje praksa u radu ove institucije ili je to slučaj samo kada novinari iz Srbije postavljaju nezgodna pitanja. No, o tom potom, biće prilike da i to proverimo.

Đuro Čepić, advokat sa višegodišnjim iskustvom branioca u Haškom tribunalu, ističe da ratni zločini nikad ne zastarevaju, te samim tim nije kasno da se odgovorni za ovaj procesuiraju, ali dodaje da Srbija i zemlje regiona ne pristupaju međunarodnim obavezama na isti način.

- Srbija praktično jedina u regionu ozbiljno i objektivno procesuira svoje državljane za koje postoji sumnja da su počinili ratni zločin, čak postupa i strože od uobičajenog, što je golim okom vidljivo i po broju i po vremenskom trajanju presuda. Za to vreme Hrvatska i Bosna i Hercegovina na sve načine izbegavaju da to urade. Eklatantan primer jeste slučaj porodice Zec iz Zagreba, koji je zbog nezgrapne reakcije hrvatskog pravosuđa, za koju mnogi sumnjaju da je bila namerna, već dvadeset i pet godina tapka u mestu.

I dok su se u Hrvatskoj lomila koplja oko slučaja "Bravnice", u Srbiji se, osim Ekspresa, time nije bavio nijedan medij. Umesto sumorne priče o zločinu bez kazne, u prvi plan je izbila "čokoladna afera" sa Kolindom Grabar-Kitarović i srpskim slatkišima u glavnim ulogama

Zašto Beograd ćuti?

I dok su se u Hrvatskoj lomila koplja oko ove teme, u Srbiji se njome, osim Ekspresa, nije bavila nijedna medijska redakcija. Umesto pomalo sumorne priče o zločinu bez kazne, u prvi plan izbila je "čokoladna afera" sa Kolindom Grabar-Kitarović i srpskim slatkišima u glavnim ulogama.

A da je zločina bilo, da su njegove razmere bile velike, metodi varvarski, a motivi genocidni, svedoči i Anđa Janković (61), još jedan svedok masakra srpske izbegličke kolone, još jedan putnik u "autobusu smrti".
- Nikad neću zaboraviti taj 13. septembar. Izgubila sam ćerku od šest godina i šaku, sin mi je ranjen, život uništen. Šestoro Jankovića je tog dana poginulo, a šestoro ranjeno. Još mi u glavi odzvanja plač bebe od 20 dana koja je sa nama bila u autobusu. Sigurna sam da su je čuli i naši dželati, ali nisu prestali da pucaju - priča ona.

Anđa Janković je ogorčena i na srpske političare, one u Srbiji i ove u Republici Srpskoj, koji se, po njenom mišljenju, nisu mnogo trudili da krivci za ovaj zločin izađu pred lice pravde:
- Evo, već je prošlo 20 godina, a ništa, neka im je na sramotu to što su zaboravili naše mrtve i nas koji smo od tada više mrtvi nego živi. Mnogo je ljudi koji su bili tamo u međuvremenu otišlo dva metra ispod zemlje, a mrtva usta ne mogu da svedoče. Na kraju će biti kao da se ništa nije ni desilo...

Zvanični Beograd, koji u proteklih dvadeset i kusur godina nije pokazao skoro nimalo empatije za žrtve zločina iz redova srpskog naroda van državnih granica, niti odlučnosti da se njihovi dželati procesuiraju, ni danas u ovom slučaju ne vidi priliku da makar politički profitira, i to u danima kada Hrvatska po treći put u protekle dve godine blokira evrointegracije Srbije, a iz komšiluka svako malo lete otrovne strelice. Umesto ozbiljnih i argumentovanih kontraudara, kakav bi sigurno predstavljalo bavljenje zločinima u kojima je (kao komandno odgovoran) učestvovao ministar odbrane u Plenkovićevoj vladi, iz Beograda stižu jeftine tabloidne tirade Vulina, Dačića i Stefanovića, koje služe isključivo za domaću upotrebu.

Psiholog i psihoterapeut Zoran Milivojević tvrdi da razlozi za ovako neodgovorno ponašanje vuku korenje iz novije srpske istorije.

- Za razliku od Hrvata, koji su se za državu izborili, mi smo našu dobili raspadom Jugoslavije, kada se i poslednja republika otcepila od nas, što sa sobom vuče određene posledice. Za razliku od naših, hrvatski političari imaju pravnu i istorijsku svest, znaju koliko je važno da neki ljudi budu osuđeni zbog nekih stvari. Smešne su optužbe na račun srpskog nacionalizma jer se mi, ovde govorim o našim elitama, ponašamo kao da nam nacija nije bitna, a 30 odsto ljudi ovde smatra da smo krivi za sve što se devedesetih dešavalo na ovim prostorima. Kod Hrvata, recimo, to ne može da se desi. Mi nemamo kolektivno pamćenje, pa je samim tim naš nacionalizam benigan, individualan. Umesto da se bavimo konkretnim događajima iz bliže prošlosti, razvijamo istorijsku svest u kontinuitetu, mi idealizujemo mitologiju, pa se može reći da smo aistorijski narod - ističe Milivojević.

On dodaje da Srbi iz Srbije nemaju osećaj jedinstva i pripadnosti kada su u pitanju Srbi iz Bosne, Hrvatske ili Crne Gore, a da odnos prema dželatima i žrtvama po nepisanom pravilu relativizujemo, sa koje god da su strane. Tuđe uglavnom obezvređujemo, a svoje zaboravljamo.

- Srbija je olako prešla preko onoga što se desilo u NDH, što obično pravdamo nekakvom našom "dobrotom", a zapravo je posredi manjak istorijske svesti. Što se tiče devedesetih, utučeni zbog negativne kampanje kojoj smo bili izloženi, izbegavamo konflikte da opet ne bismo izazvali reakciju. Tako naši istoričari ne žele da pričaju od zločinima nad Srbima da ih kolege iz Zagreba, Ljubljane, Sarajeva... ne bi prozvale kao nacionaliste. Bez te sistemske podrške sećanje na našu istoriju svodi se na individualne domete, retke knjige i dokumentarne filmove.

Da li će se po pitanju odnosa matice Srbije prema zločinima počinjenim nad njenim sunarodnicima zaista sve svesti na retke knjige i dokumentarce, saznaćemo veoma brzo. Naime, autor ovog teksta i svedok masakra u Bravnicama dobili su pre nekoliko dana poziv za razgovor iz Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu, na okolnosti navoda iznetih u tekstu iz prethodnog broja Ekspresa.

Živi bili, pa videli...

ROJS: KRSTIČEVIĆ RANJEN U OBRAČUNU OKO PODELE NOVCA OD PRODAJE SRPSKE STOKE

Zanimljivo je da su prve optužbe protiv Krstičevića stigle iz Hrvatske još u julu, i to od kolege, penzionisanog generala i heroja Domovinskog rata Ljube Ćesića Rojsa, koji se pred izbor nove Plenkovićeve vlade obratio javnosti otvorenim pismom, u kome Krstičevića oglašava "moralno nepodobnim" za mesto ministra.

U tom pismu Ćesić kao razloge navodi to što je Krstičević pod istragom za ratne zločine, ali i detalje poput onog da se aktuelni ministar "samoranio iz svog naoružanja, usput ranivši još nekoliko hrvatskih vojnika prilikom podele novca od prodaje srpske stoke u oslobođenom prostoru". Ćesić u optužbama na Krstičevićev račun navodi i "falsifikovanje" okolnosti smrti rođenog brata.} else {