SUBVENCIJE ZA ZAPOŠLJAVANJE: Cena dobrodošlice

SUBVENCIJE ZA ZAPOŠLJAVANJE: Cena dobrodošlice


Kakvi su efekti subvencija investitorima, da li su zaista doprinele smanjenju nezaposlenosti, kada i kako će se državi vratiti uloženo, hoće li stranci koji su dobili subvencije napustiti Srbiju čim prestanu da ih dobijaju

Priča o delotvornosti subvencija za zapošljavanje, koje se u Srbiji s prekidima dodeljuju investitorima od 2006. godine, podseća na onu o tome kako optimista i pesimista gledaju na čašu koja je samo do pola ispunjena vodom. Za optimistu ona je polupuna, a za pesimistu poluprazna. A onaj ko je žedan će da uzme čašu i da popije vodu. Tako i država Srbija, žedna novih investicija, ispija tu subvencionisanu čašu vode, ali je mnogo pratećiih nedoumica – kakvi su efekti subvencija, da li su zaista doprinele smanjenju nezaposlenosti, kada i kako će se državi vratiti uloženo, hoće li stranci koji su dobili subvencije napustiti Srbiju čim prestanu da ih dobijaju…
Mnogo je pitanja, a odgovora još uvek malo. Prave analize delotvornosti subvencija još nema, a, ruku na srce, nije lako ni napraviti je. Mnogo veći problem predstavljaju, u mnogim slučajevima netransparentni uslovi pod kojima se određene subvencije, podsticaji i druge vrste državnih ulaganja odobravaju i obezbeđuju, pa se s pravom postavlja pitanje moguće štetnosti potpisivanja određenih ugovora.
No, šta kažu brojke. Za zagovornike subvencija podatak da je od kada su one uvedene pre 11 godina zaposleno 17.938 novih radnika u 96 kompanija „koje su uspešno realizovale investicione projekte”, a koje su uložile više od 525 miliona evra, što je država podržala sa 79,2 miliona evra podsticaja, pokazuje da je „ispunjen jedan od osnovnih ciljeva davanja podsticaja privredi, a to su rast zapošljavanja, rast javnih prihoda u budžetu jedinica lokalne samouprave i Republike Srbije po osnovu poreza na dohodak građana i poreza na dobit pravnih lica i rast izvoza”. Citat je iz odgovora Ministarstva privrede na pitanja “Ekspresa” o efektima politike subvencija.
Sa druge strane, kritičari ovakve politike privlačenja investicija teško će se odreći stava da, zapravo, pre može da se govori o ulaganju države u strane investitore nego o stranim ulaganjima u državu.

Protočni bojler
Jedan od najžešćih kritičara je i nekadašnji predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća, vlasnik konfekcije „Modus” Milan Knežević, koji argumentaciju nalazi i u tome što je, kako kaže, neto devizni priliv “Fijata” dva puta manji od deviznog priliva koji se ostvari izvozom malina, odnosno čak deset puta manji od priliva deviza koje u Srbiju dolaze od izvoza kukuruza.
– Te strane kompanije koje dobijaju subvencije funkcionišu po principu protočnog bojlera. One uvezu delove, ovde ih jeftina radna snaga sastavi u finalni proizvod, koji oni potom izvezu – kaže Knežević za “Ekspres”. Realno gledajući, investitorima se politika subvencija isplati, naročito u prvoj godini poslovanja. Prosečna subvencija za jedno radno mesto, na osnovu podataka sa početka teksta, iznosi oko 4.415 evra. Prosečna plata zaposlenih u ovim fabrikama ne prelazi 30.000 dinara, odnosno 45.000 dinara sa porezima i doprinosima, jer po uredbi o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija, plate koje oni isplaćuju moraju da budu najmanje 20 odsto veće od minimalca, koji je trenutno 22.600 dinara. Na godišnjem nivou to je oko 540.000 dinara, odnosno 4.500 evra. A upravo toliko iznosi prosečna subvencija, što znači da trošak radnika poslodavcu u tih godinu dana u potpunosti pokriva država.
Drugo pitanje koje se nameće je, koliko će brzo država uspeti da, preko poreza, doprinosa i PDV-a povrati sredstva koja je dala kao subvencije. Pri gore navedenim parametrima, procena je da je za to potrebno najmanje sedam, osam godina. To, dakle, znači da barem toliko godina kompanije koje su dobile subvencije moraju da ostanu na ovom tržištu i da makar zadrže ove minimalne zarade na koje su se obavezali. Suština je, ipak, u tome da niko još nije uradio i objavio detaljnu analizu efekata subvencionisanja otvaranja novih radnih mesta. Pokušali smo da od Ministarstva finansija dobijemo podatke o tome koliko su kompanije koje su do danas dobile subvencije doprinele državnom budžetu kroz poreze i doprinose, ali je njihov odgovor bio kratak: „Obratite se Ministarstvu privrede”.
A u Ministarstvu privrede odgovaraju da to nije u njihovoj nadležnosti, kao što u njihovoj nadležnosti nisu ni neke druge vrste podsticaja investitorima poput poreskih olakšica (Ministarstvo finansija), povoljnih kredita, olakšice u pogledu komunalnih usluga (lokalne samouprave), besplatno ustupanje zemljišta (lokalne samouprave), infrastruktura…

Nužno zlo
Mnogi ekonomisti slažu se da su subvencije trenutno nužno zlo kojim se privlači inostrani kapital, ali su zato svi odreda spremni da stanu iza tvrdnje da je najbolji način koji bi se obezbedio dolazak velikih stranih kompanija stvaranje povoljnijih uslova poslovanja, kroz smanjenje parafiskalnih nameta, svođenjem korupcije na „evropski nivo”, izgradnjom infrastrukture i sređivanjem stvari u sudstvu, što bi garantovalo sigurnost stranim ulagačima. A kada bi se to uredilo, subvencije bi mogle da budu samo šlag na torti cele priče. Milan Knežević, međutim, insistira na tome da su subvencije neustavne, pre svega zbog toga što su, kako kaže, selektivne.
– Čim nekome daš subvenciju, a nekome ne daš, to je selektivno, a onaj ko je dobio podsticaje je u povlašćenom položaju, jer njegov proizvod onda može da bude jeftiniji od konkurencije, kao što i njegov radnik može da bude plaćen više jer ga država dotira – kaže Knežević. On dodaje i da se ta neravnopravnost naročito vidi po tome koliko je subvencija otišlo stranim, a koliko domaćim investitorima, navodeći da je taj odnos nesrazmerno veći u korist stranaca.

Kompanije koje dobijaju subvencije funkcionišu kao protočni bojler. Uvezu delove, ovde ih jeftina radna snaga sastavi u finalni proizvod, koji oni potom izvezu, kaže Milan Knežević

Podaci Ministarstva privrede, međutim, ne idu potpuno u prilog njegovoj tezi. Činjenica jeste da su najveće subvencije otišle firmama čiji su osnivači i vlasnici strane kompanije. Ali isto tako je činjenica da je procenat uspešne realizacije investicionih projekata mnogo veći kod stranaca nego kod domaćih privrednika.
– Od 2006. do 2017. godine (zaključno sa 14. avgustom 2017) potpisan je 331 ugovor o dodeli podsticaja, 149 sa domaćim i 182 sa stranim investitorima. Ukupna vrednost dodeljenih podsticaja je 542.058.679 evra, a predviđena vrednost investicionih projekata je 2.238.253.817 evra i planirano je otvaranje 89.516 novih radnih mesta – navode u Ministarstvu privrede i dodaju: „Uspešno je realizovano ili je u procesu realizacije 229 projekata (68 sa domaćim i 161 sa stranim investitorima). Za realizaciju ovih projekata odobrena su sredstva u vrednosti od 469.474.800 evra (23.940.932 evra domaćim i 445.533.868 evra stranim investitorima).”
Pitanje je, dakle, zbog čega je procenat realizacije među domaćim investitorima tako nizak. Ove brojke, međutim, ne pokrivaju sve dodeljene subvencije, jer u njih ne ulazi, recimo, državno ulaganje u “Fijat”. A kolika su ta ulaganja nemoguće je tačno reći s obzirom na to da nijedna vlada, od trenutka potpisivanja ugovora sa italijanskom kompanijom 2008. godine, nije objavila sve njegove detalje. A pritom je svaka naredna vlada potpisivala neke nove anekse ugovora.

Zatamnjeni ugovori
Prema analizi sajta Nova ekonomija iz juna 2016. godine, pored ulaganja fabričkih postrojenja od 300.000 kvadrata hala sa pratećim zemljištem i 50 miliona evra uloga u novcu, država je na razne načine u FAS do pre godinu dana uložila više od 370 miliona evra. Ugovor o osnivanju FAS-a je objavljen samo delimično, a delovi o podsticajima su zatamnjeni. Detalji oko podsticaja mogu se sagledati iz finansijskih izveštaja kompanije FAS. Na kraju poslovne godine država vrši u potpunosti refundaciju poreza i doprinosa na zarade, FAS-u je uplaćen i jednokratni „bonus” od 50 miliona evra, a finansiralo se bukvalno sve i svašta: komunalne usluge, zamena krova, remedijacija životne sredine i spoljašnja infrastruktura za „park dobavljača”, a između ostalog i 10.000 evra po radnom mestu plus i dodatnih 1.000 evra za obuku po radniku. Država je garantovala i za kredit FAS-a od 169 miliona evra kod EIB pod povlašćenim uslovima. Pored toga, kako je objavljeno na sajtu Nove ekonomije, kompanija je oslobođena svih lokalnih poreza i taksa.
Netransparentost ovakvih ugovora jedan je od najvećih problema, s obzirom na to da tako država od svojih građana krije kuda odlaze pare iz budžeta, koji opet pune upravo građani plaćajući porez državi. Da je tako nešto nemoguće i protivzakonito, upozorio je svojevremeno, baš povodom ugovora sa “Fijatom” i poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić.
– Načelno, nije sporno da se u ugovorima sa stranim partnerima može predvideti da su određene informacije poverljive i da se shodno tome javnosti može ograničiti pristup. Tu je reč, pre svega, o informacijama čiji izvor je sam strani partner, informacijama koje njemu „pripadaju” (tehnička i tehnološka rešenja, planovi proizvodnje i plasmana, marketinški planovi, njegove finansijske konstrukcije i sl.), pa je shodno tome opravdano da javnosti ne budu dostupne. Ali, naravno, takav tretman ne mogu imati sve informacije. Pogotovo ne mogu one koje su nužne za ocenu, sa stanovišta javnih interesa, opravdanosti raspolaganja javnim novcem i resursima, kao što su ustupanje, odnosno poklanjanje državne svojine, subvencije i drugi podsticaji, oslobađanja od poreza… Uskraćivanje tih informacija je i formalno nezakonito i ima više realnih štetnih posledica. Otežava objektivnu ocenu o opravdanosti i valjanosti posla. Lako može dovesti u sukob sa okruženjem zbog sumnji da se ugovara, a krije posao koji je u suprotnosti sa nekim prihvaćenim standardima u vezi sa slobodnom konkurencijom, državnom pomoći i sl. I što je najgore, neminovno izaziva sumnje u moguću korupciju – kaže Šabić.
U konkretnom slučaju “Fijata”, budući da je tadašnje Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj odbilo da Savetu za borbu protiv korupcije dostavi ugovor, pozivajući se na apstraktnu “poverljivost”, odnosno nepostojanje saglasnosti stranog partnera, bez drugih objašnjenja, Šabić je doneo rešenje kojim je naložio Ministarstvu da kopiju traženih dokumenata dostavi Savetu. Ministarstvo je dostavilo Savetu gotovo potpuno zacrnjen ugovor, poverenik je novčano kaznio Ministarstvo, a potom zatražio od Vlade, da u skladu sa zakonom ona obezbedi prinudu izvršenja. Vlada to nije uradila. Ni tadašnja ni sve naknadne.
– I onda sam smatrao i sada smatram da je to bilo pogrešno i štetno. U javnosti sada svakodnevno kolaju razne nezvanične “informacije” koje s pravom izazivaju brojna pitanja na koja javnost s pravom očekuje odgovore – kaže Šabić za “Ekspres”.

Prosečna subvencija za jedno radno mesto je oko 4.400 evra. Prosečna plata zaposlenih u ovim fabrikama ne prelazi 30.000 dinara

Posebna je priča i kontrola izvršenja ugovorenih obaveza, koje investitori moraju da ispune kako bi opravdali subvencije. Do 2013. godine ona je, kako je svojevremeno priznao tadašnji ministar privrede Željko Sertić, bila gotovo nikakva. A ta kontrola, koju sada sprovodi Ministarstvo privrede, odnosi se na obavezu ulaganja, na obavezu zaposlenja i isplatu zarada koje moraju da budu najmanje 20 odsto veće od minimalca, na zabranu otuđenja stečene opreme i druge imovine koja je predmet investicionog projekta i obavezu održanja dostignutog ugovorom utvrđenog nivoa zaposlenih. Kontrola se ostvaruje tako što se redovno prati obaveza zaposlenja preko Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja, a iznos ulaganja je dužan da potvrdi ovlašćeni nezavisni revizor, pri čemu je najvažnije da se prilikom isplate svake tranše subvencija mora dostaviti važeća bankarska garancija koja garantuje eventualni povraćaj novca. Ukoliko neki investitor ne ispoštuje sve što je dogovoreno, ugovor se raskida. A takvih je slučajeva, po do sada raspoloživim podacima, bilo 98. Najviše je onih koji su sklopljeni tokom izborne 2012. godine, a država je kroz bankarske garancije, sudske procese i sporazumne raskide naplatila nešto vise od 25 miliona evra.

ISPLATA NA RATE

Dinamika isplate subvencija definisana je ugovorom o dodeli sredstava podsticaja. Subvencije se isplaćuju u ratama. U većini slučajeva, kako navode u Ministarstvu privrede, isplata je ugovorena u tri rate, s obzirom na to da je rok za realizaciju investicionog projekta i zapošljavanje tri godine od podnošenja prijave, dok je kod ulaganja od posebnog značaja rok za realizaciju investicionog projekta do deset godina. Iznos rate utvrđuje se u procentualnom iznosu u odnosu na ukupan iznos dodeljenih sredstava, i to u iznosu koji je proporcionalan procentu ulaganja u osnovna sredstva u svakoj godini realizacije investicionog projekta u odnosu na ukupna ulaganja ili procentu novozaposlenih u svakoj godini, u odnosu na ukupan broj novozaposlenih definisanih investicionim projektom.

NOVI INVESTITORI

Oktobra 2016. godine Savet za ekonomski razvoj Vlade Srbije odlučio je da u naredne dve godine dodeli 22,8 miliona evra za otvaranje 6.600 novih radnih mesta u sedam gradova u zemlji – u Beogradu, Somboru, Nišu, Kruševcu, Prokuplju, Jagodini i Pećincima. Ukupna vrednost svih investicija kompanija koje će dobiti novac je oko 90 miliona evra. Novac će otići sledećim kompanijama:
“Kromberg” – U Kruševcu planira da gradi fabriku za proizvodnju kablova za automobilsku industriju i da zaposli 2.500 radnika. Vrednost investicije je 26 miliiona evra.
“Leoni AG” – Planira izgradnju novog pogona u Nišu, otvaranje 2.200 radnih mesta i ulaganje od 22 miliona evra u proizvodnju auto-kablova.
“Pretty Group” – Firma iz Bangladeša ima nameru da otvori pogon za pletenu trikotažu u Somboru, u šta će uložiti od oko 14,4 miliona evra i zaposliti 1.100 ljudi.
„Endava” d.o.o. Beograd – Kompanija se bavi računarskim programiranjem, ali planira da investira u uvećanje kapaciteta za razvoj softvera, odnosno novu opremu, prostor i radnike od 4,4 miliona evra, sa idejom zapošljavanja 324 radnika.
“Coficab” – Firma je u procesu otvaranja nove fabrike žica i kablova za automobilsku industriju u Pećincima, gde je za ove potrebe kupila braunfild lokaciju “Rolomatik” u ovom mestu. Planira da uloži 12,4 miliona evra i zaposli još 111 novih radnika.
“Aunde” – Kompanija u Jagodini od 2012. godine proizvodi presvlake za sedišta za automobilsku industriju i zapošljava 254 radnika. Planiraju investiciju u Kočinom Selu od 3,4 miliona evra i zapošljavanje novih 370 radnika.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar