TAKOZVANI NEMANJIĆI ILI TRIJUMF DILETANIZMA

Nije lako napraviti ovako nekvalitetan proizvod. Na stranu paranoja, čovek prosto mora da pomisli kako to nije slučajno, i nije li to neko hteo da napravi karikaturu od srpske istorije. Kakva god da je bila namera, rezultat je takav. Zli jezici bi, ne daj bože, možda mogli reći da serija nije ni smela da bude kvalitetnija nego što jeste, da se neko opet poigrao naivnošću srpskog pučanstva i njegovim euforičnim, optimističkim i proizvoljnim očekivanjima  

Povodom emitovanja početnih epizoda televizijske igrane serije „Nemanjići" u produkciji Radio-televizije Srbije, po tekstu Gordana Mihića i u režiji Marka Marinkovića, postignut je kod gledalaca, kod značajnog dela srpske populacije, konsenzus kakav ne pamtimo kada je jedan umetnički proizvod u pitanju. Gde bi nam kraj bio kada bismo bili tako složni i nekim drugim povodima, koji se tiču naše sudbine i našeg opstanka.

Nije lako napraviti ovako nekvalitetan proizvod. Na stranu paranoja, čovek prosto mora da pomisli kako to nije slučajno. Ne želim u tom smislu da tvrdim bilo šta, ali neka mi bar bude dozvoljeno da se čudim.

Televizija Beograd bila je tokom dugih godina u stanju da i daleko manje važne i daleko manje ambiciozne, da ne kažem trivijalne projekte realizuje na pristojnom produkcijskom, profesionalnom nivou - a, gle sad, posle tolikih očekivanja, posle toliko toplih nadanja i trijumfalne samouverenosti, kada su oči cele Srbije uprte u taj unapred slavljen poduhvat, gle, sad dobijamo cinični šamar posred obraza nacije, koja već, reklo bi se, po pravilu pokazuje svoju legendarnu naivnost.

Pitamo se, dakle, kako je tako ozbiljnoj kući, koja je, na primer, mogla da iznedri jednog „Vuka Karadžića" (Vitezović - Kadijević), seriju svetskog nivoa i reputacije, kako je takvoj kući, tako velikom i oprobanom producentu, uspelo da načini puku karikaturu od jedne velelepne istorijske teme, teme koja u sebi sadrži dakako razne konotacije - kao što je pitanje dostojanstva nacionalne istorije, pitanje nacionalnog samoosećanja, kontinuiteta, pa onda pitanje perspektive nacionalne državnosti, što je takođe i aktuelno političko i ne samo političko pitanje.

Komunisti su pravili prilično uspešan marketing od svojih filmova i TV serija. Evo, sada su se Srbi oslobodili „mrske komunističke stege", a nisu u stanju da naprave seriju o svojoj duši, tako dragoj i uvaženoj istoriji na višem nivou od aljkavog stripa što bi ga mogla nacrtati kakva amaterska družina.

Zli jezici bi, ne daj bože, možda mogli reći da serija nije ni smela da bude kvalitetnija nego što jeste, da se neko opet poigrao naivnošću srpskog pučanstva i njegovim euforičnim, optimističkim i proizvoljnim očekivanjima - a takve proizvoljnosti se i naša generacija vrlo dobro seća.
Kada su mi nekada, jednom, kao uredniku u umetničkom programu iste ove televizije dali da pročitam scenario za jednu TV seriju i kada sam napisao negativnu recenziju, rekli su mi „prijateljski": nemoj da si tako oštar i precizan, to svakako mora da se snimi.

Ipak, bez obzira na sve, postavlja  se pitanje kako su uspeli da naprave ovako neuspeli, ovako diletantski proizvod? Verujte, to je za profesionalca mnogo teže nego da načini nešto makar prosečno. Mogu samo da im zavidim na veštini i da im uputim srdačne, kolegijalne čestitke.
Profesionalcu koji zna kako se posao radi nije lako da izmišlja kontraproduktivne gluposti - to zahteva veliki trud, koji jamačno zaslužuje i odgovarajuće honorisanje. Nije lako i veoma je hrabro velikog ratnika i državnika, koliko inteligentnog, toliko lukavog, elastičnog, pritom surovog i efikasnog, pretvoriti u kljakavog čičicu sa smešnom perikom koji kukumavči u bunaru, opsesivno ponavljajući Sveti Đorđe, pa Sveti Đorđe, sve dok to ne postane prvo smešno pa neprijatno i najzad postidno.

Jedna od najdramatičnijih epizoda srpske srednjovekovne istorije - koja je dramatična ne jedino sama po sebi već i stoga što u sebi nosi zakonomernu klicu potonjih sudbinskih okolnosti srpskog usuda, srpskog raspeća na tromeđi svetova i religija - jedna od najdramatičnijih epizoda srpske srednjovekovne istorije, puna herojstva i surovosti u borbi za opstanak, puna velikih, kontroverznih likova, dostojnih Šekspirove olovke, te složenih odnosa među njima, ovde je pretvorena u panoramu mutavih kreatura koje kaskaju po šumadijskim ili već ne znam kojim krajolicima, prepričavajući, smešnim jezičkim galimatijasom, ono što bi trebalo u punoj snazi i žestini da se dešava pred našim očima..

Imperator vizantijski ili, tačnije, romejski - koji je bio pojam nedodirljive veličanstvenosti - pretvoren je u grotesknu karikaturu koja se klatara na konju, kao kakav matori, senilni, u najboljem slučaju dubrovački putujući trgovac koji je nakupovao nešto sjajnog ruha i koji, koristeći nekakve zbrkane srpsko-makedonske akcente, stalno zapitkuje svoga pratioca šta ono beše hteo da kaže. Neću, razume se, ovom prilikom niti da pomenem veliko filmsko delo Mela Gibsona o stradanju Hristovom, gde Rimljani sve vreme govore latinski, a Isus i oni oko njega aramejski - ali je ovaj vasileus bar mogao da progovori nekoliko rečenica na grčkom, koje bi pritom bile titlovane. Tako se znalo raditi još u partizanskim filmovima. Možemo i dalje, unedogled, da govorimo o površno skiciranim likovima, krajnje neuverljivim, o nedostatku dubljih, složenijih odnosa među njima; autentične dramske situacije da i ne pominjemo. Možemo govoriti o razvučenosti takozvane radnje, o statičnosti, naivnosti diletantski izvedenih kobajagi bitaka, kakve bi mogle biti urađene u kakvoj anahronoj, sirotinjskoj školskoj montaži. („Kud se dede car Nemanje blago - sedam kula groša i dukata?!")

Možemo još govoriti i o kompletnoj jezičkoj strukturi serije, o tome je već dosta i govoreno. To je jezički koktel smuti pa prospi u dijapazonu od savremenog uličnog žargona, preko izveštačene naracije koja treba da predoči emocije i dostojanstvo, do školskog prepričavanja istorijskih epizoda, s pokojom primesom arhaičnog tona. Dalje, u dvanaestom veku (bar u ovom delu sveta) u obraćanju nije upotrebljavan oblik „Vi", niti „Vaše Veličanstvo". Pojam „srpske zemlje" nije postojao - to je, ipak, bilo srednjovekovno feudalno društvo.

Ne znam zašto su skoro svi obučeni u tamnosmeđe i sivo. Neka pogledaju fresku „Sveti ratnici" u Manasiji, na primer.

I, najzad, ponovo se možemo zapitati nije li to neko hteo da napravi karikaturu od srpske istorije. Kakva god da je bila namera, rezultat je takav.

A što se tiče toliko isticane gledanosti - da li time hoće nešto da se kaže o kvalitetu proizvoda o kojemu je reč? Nadam se da su rijaliti programi skoro isto toliko gledani.
Možemo, na kraju, da postavimo i jedno načelno pitanje: da li u posrnuloj, dekomponovanoj zemlji relativizovanih kriterijuma vrednosti, koja se koprca u brlogu primitivizma - da li u takvoj zemlji možemo da govorimo o kakvoj ozbiljnijoj estetici. Ne stoga što ovde više nema valjanih živućih umetnika. Ima ih! Već zato što se državne institucije nalaze u rukama ignoranata, korumpiranih ili politički udomljenih, katkad čak funkcionalno nepismenih subjekata - koji, pritom, dobro znaju šta se sme, a šta se ne sme i šta je dirigentima parade po volji.
Bilo kako mu drago - ono što smo videli od tih „naših" Nemanjića predstavlja jedan od paradigmatičnih aspekata savremene srpske kulture, da ne kažemo srpske kulturne politike.

NE PROPUSTITE:

KRUGU DVOJKE U NEMANJIĆIMA SKRAĆENA MINUTAŽA

RTS DONEO ODLUKU: Nemanjići u februaru kreću sa emitovanjem, sud će dati gledaoci i stručna javnost

THE NEMANJIĆI

OD “NEMANJIĆA” DOBRA SAMO IDEJA

UVODNIK: Istorijska lekcija

POSLE PRIKAZIVANJA PRVE EPIZODE NEMANJIĆA: Upoznajući vlastitu istoriju, bolje upoznajemo sebe