" HOĆU MOG NEMANJU": Dušan nije želeo da upozna Mesija, već tražio da vidi defanzivca Partizana

Kada je četvorogodišnji Dušan Todorović, uz veliku pomoć naroda iz svih krajeva Srbije, u poslednji tren stigao u Barselonu kako bi mu bila ukazana pomoć zbog tumora (neuroblastom) koji se ponovo aktivirao i veoma ugrozio njegov život, on je iznenadio španske lekare koji su mu ponudili da ga poseti neko od asova tamošnjeg fudbalskog giganta. A kada smo iz redakcije Blicsporta pozvali drugog junaka ove priče, Partizanovog defanzivca Nemanju R. Miletića, čitava priča postala je jedna velika suza radosnica. I jedna velika pouka.

Podsetimo, mali Duki je postao jedna od glavnih tema u Srbiji u sedmici za nama, jer je baš tada saopšteno da mu je ostalo manje od nedelju dana, odnosno da će u slučaju da ne dođe do hitne medicinske intervencije u renomiranoj klinici, umreti. Hiljade građana se tada uključilo u prikupljanje neophodnih sredstava, slale su se SMS poruke, prikupljao novac na humanitarnim akcijama, mladi i stari su davali koliko su mogli i - došlo se u poslednji čas do 200.000 evra, te je Dušan Todorović u pratnji oca stigao u pomenutu zdravstvenu ustanovu u Španiji.

Kako se ona nalazi nedaleko od stadiona FK Barselona, čiji prvotimci često, na molbe lekara, posećuju najteže obolele mališane, doktori su upitali Dušana da li bi voleli da zbog njega dovedu Lionela Mesija u bolnicu. Nije hteo ni Mesija, ni Busketsa, ni Pikea. Jer, omiljeni fudbaler malog Dukija je Partizanov defanzivac Nemanja R. Miletić, što je potpuno iznenadilo španske doktore, koji nisu mogli ni da sanjaju da dečaka iz Srbije ne zanimaju zvezde Barse, samo - fudbaler beogradskih crno-belih.

"Izvinite. Ne znam šta da kažem. Samo trenutak, umalo ste me rasplakali", bio je zatečen Partizanov defanzivac.

"Samo polako", kažemo. "Nije ova priča baš svakidašnja. Ali, evo, kad smo već došli do jednog takvog trenutka, da malo olakšamo situaciju. Kako ste se uopšte upoznali sa Dukijem?", pitamo.

"Iskreno, sad ovako uzdrman, ne mogu da se setim tačno koja je to utakmica bila, a posle nje nas je, sve iz ekipe, Bilja (portparol kluba, Biljana Obradović) zamolila nešto. Rekla je 'Čekaće vas sad tu jedan dečko, pa da se slikate'. Verovatno je ona svima pojasnila šta je tačno sa Dušanom, nego sam ja bio malo dalje, pa nisam čuo, misleći da je, prosto, jedan naš mali navijač tu. I, naravno, kao i svi ostali, slikao sam se sa njim. Sećam se da me je nešto pitao, imao sam neku flašicu, a on mi dobacio "Zalepila ti se etiketa" i tu smo se nasmejali. Bio je u pravu, stvarno se na meni zalepila. Nisam ni znao ni pretpostavljao koliko je strašno stanje, ni na kraj pameti mi nije bilo. Ali, onda sam, ma samo što sam izašao sa stadiona, sve saznao. I ostao u šoku...".

"A kada je šok prošao?", pitamo.

"Koliko sam mogao da pomognem, odmah sam i učinio. Ali, ne samo tada, već i posle, u svakom trenutku, objavljivao sam na društvenim mrežama, pozivao ljude, pričao koliko je važno pomoći, ako se može. A uvek, bar malo, svako od nas može. I, kada je bila jedna humanitarna aukcija za Dukija, otišao sam na taj događaj, naravno. Kada me je Dušan video na tom splavu, baš se iznenadio. Samo me zvao "Ćelo, ćelo!!!" (smeh). Ma, ljudi, bukvalno smo se vezali tog časa, non-stop kada smo u prilici se čujemo, koliko to njegova situacija dozvoljava. Evo, ovo sam propustio, bio na treningu, ali, hvala što ste mi javili. Ma, hvala Bogu za sve. Da krene sad kako treba, pa ćemo sve lako posle. Počinje drugo poluvreme", poručio je Nemanja R. Miletić na kraju razgovora za Blicsport.

Drugo poluvreme. Uvek važno u životu. A u istom tom životu, primer "ćele" iz Partizana, Dukiju omiljenijeg igrača od svih asova Barselone (što i ne čudi jer se Miletić nije dizao u zvezde već bio običan i predan, potvrđujući dve hiljade godina staru mudrost "Koji je najmanji među vama, onaj je veliki"), služi i za bitnu pouku svima nama drugima:

Uopšte ne morate da budete Mesi da biste nekome ukrasili život.