INTERVJU, PERICA OGNJENOVIĆ: Zvezda, Real, sad živim treći san

Svoje dečačke želje sam ispunio kad sam postao član Crvene zvezde i Reala. Iz moje Smederevske Palanke to je izgledalo daleko i nedostižno. Igra me je nosila ka tom cilju. Nisam se predavao ni kad su se povrede i bolest okomile na mene u Madridu, Kajzerslauternu i Dalijenu. Ispunio sam svoje igračke snove. Sad želim da s kadetskom reprezentacijom Srbije na Evropskom šampionatu u Hrvatskoj nastavim stazu po kojoj smo postali poznati i prepoznatljivi

Atomski zdesna! Tako bi se militaristički mogli nazvati udari koje je pokretao. Rođeni dribler Perica Ognjenović. Vojnička krutost i komandovanje, bez obzira na (fudbalsku) silinu, ipak ne idu uz njega. Bila je to igra presvučena finom i toplom emocijom dečaka koji je na palanačkim zelenim poljima sanjao kako će jednog dana zaigrati u Crvenoj zvezdi i Realu. To je bio njegov univerzum. Ništa više. „Marakana" i „Bernabeu" bili su prvo san snova pa igračka stvarnost. U Beogradu su ga zvali Superica, u Madridu Atomo. Neko će reći da nije pokazao ni polovinu onoga što se od njega očekivalo, ali on nikada neće reći da je imao neverovatnu seriju pehova - u Realu ukleštenje kičmenog nerva, na premijeri u Kajzerslauternu napuknuće kosti u stopalu, a maler ga je pratio sve do Kine, odakle se vratio zbog sarsa?! - neće Perica nevolje isticati u prvi plan, nego će podići palac „Želeo sam Zvezdu i Real i bio sam Zvezdin i Realov! Kud ćeš više..."
Perica Ognjenović je danas selektor kadetske reprezentacije Srbije, koja je izborila plasman na Evropski šampionat u Hrvatskoj. Još jedan veliki san se valja, od kvalifikacionog turnira u Škotskoj, gde je izborena viza u konkurenciji domaćina, Švajcarske i Crne Gore.
- Najvažnije je da je ispunjen cilj. Otišli smo da izborimo plasman na Evropski šampionat u Hrvatskoj. Uspeli smo, i to je ono što nas najviše ohrabruje, ali i obavezuje. U nekim utakmicama je bilo mnogo dobrog, u nekima nešto manje, ali sve u svemu moramo biti zadovoljni prikazanim na tom kvalifikacionom turniru.
Koja je bila najteža utakmica?
- Definitivno ta druga utakmica, protiv domaćina, jer smo je izgubili. U principu, nismo uspeli da se oporavimo posle meča sa Švajcarskom. Dva dana su za ove mlade momke jako kratak period da bi se slegli svi utisci iz meča sa Švajcarcima. Nismo menjali sastav. Možda je to bila greška jer nismo stigli na pravi način pre svega fizički da se odmorimo.
Švajcarska selekcija je važila za favorita. Njeni članovi su razasuti po celoj Evropi, dvojac je iz Mančestera?
- Jeste, ima ih u Sitiju i u Junajtedu. Uglavnom su svi u dobrim klubovima. Iako se nisu plasirali, ubeđen sam da su među najkvalitetnijim reprezentacijama u Evropi.
Koliko je dana prošlo od imenovanja selektora do premijere s kadetima?
- Dve i po nedelje. Zahvalan sam predsedniku FSS-a Slaviši Kokezi i članovima stručnog odbora na ukazanom poverenju. Bilo je jako kratko vreme do početka turnira u Škotskoj, ali oni su pokazali da veruju u mene i nadam se da ću i dalje opravdavati njihova očekivanja.
Kako ste se predstavili igračima?
- Predstavio sam sebe i stručni štab pošto nismo imali puno vremena za priču. Praktično smo odmah krenuli s radom.
A sad se vraćamo na igračku karijeru. Dolazak u Crvenu zvezdu bio je zanimljiviji nego što se tada mislilo. Tek sada ste otkrili tajnu da ste praktično jednom nogom bili u Partizanu.
- Kažu bio sam spakovan za Partizan. To je bilo vreme kad su klubovi obraćali pažnju na mlade igrače. Igrao sam za omladinsku i olimpijsku reprezentaciju. Bio sam na skeneru i Zvezde i Partizana. Moj matični klub, Mladost Goša iz Smederevske Palanke, imao je malo bolje odnose s Partizanom, tako da sam bio jako blizu odlaska među crno-bele.
Kako se odigrao taj prelazak? Iz Humske ste stigli na „Marakanu"?
- Pričao sam tada sa skoro celom upravom Partizana. Najpoštenije, ti ljudi bili su jako korektni. Ponudili su mi saradnju i ugovor koji je bio veći od onog koji sam dobio u Crvenoj zvezdi, ali ja sam srce poslušao i stigao na „Marakanu". Rekao sam i Bjekoviću, ne znam ko je bio tu još, da sam srcem uz Zvezdu, navijam za Zvezdu i voleo bih da idem u Zvezdu! Rekli su mi da razmislim još malo. Naveli su da je bilo nekih igrača Partizana koji su kao mali navijali za Zvezdu, a onda karijeru gradili u crno-belom dresu. Nisam imao šta razmišljam. Zvezda je bila moj san. U tim godinama većina razmišlja srcem, i snovi su ti koji nas vode.

Rekao sam i Bjekoviću, ne znam ko je bio tu još, da sam srcem uz Zvezdu, navijam za Zvezdu i voleo bih da idem u Zvezdu! Rekli su mi da razmislim još malo. Naveli su da je bilo nekih igrača Partizana koji su kao mali navijali za Zvezdu, a onda karijeru gradili u crno-belom dresu. Nisam imao šta razmišljam

Na putu iz Smederevske Palanke za Beograd, koje su Vam slike dolazile pred oči? Možda strelac u večitom derbiju s peharom pred severom ili neki dribling a la Šekularac?
- Sve me je to vuklo, uostalom kao svakog zvezdaša. Pratio sam Zvezdine igre u Kupu šampiona i bio pun dečjeg zanosa kako ću i ja zaigrati u tom crveno-belom dresu. Kad gledate sve to iz nekog malog mesta, deluje to jako daleko, ali ti snovi koji izgledaju nerealni su pokretačka snaga da ih jednog dana ostvariš. To mi je uspelo i zbog toga sam jako srećan.
Ko je bio tada u timu Zvezde posebna marka? Bili su tu Deki Stanković, Rambo Petković, Milojević, Živković, Sakić, Đorović, Njeguš, Ljubojević, Pantelić, Anić, Darko Kovačević...
- Kompletan tim! E sad, koga da izdvojim? Kaže se da su za napadače uvek najaktuelniji špicevi. Jako mi se sviđao Milko Đurovski. Svi su bili u zanosu kad su ga gledali, ne samo zbog brzine i driblinga nego i zbog onih helanki, pa su ga mnogi oponašali.
Za Zvezdu ste odigrali 126 zvaničnih utakmica i postigli 37 golova. Utisak je da ste mogli daleko više?
- Uvek u karijeri postoji neki žal. Verovatno se, i da postignete ono što je uradio Novak Đoković, na kraju karijere pojavi žal za nečim. Šta da kažem? U sportu uvek treba malo i sreće, da te mimoiđu povrede kad je najznačajnije. Možda mi se neke stvari nisu poklopile, pehovi su došli u nezgodnom trenutku i ostaje seta što moja karijera nije malo bolja.
Sa Zvezdom ste osvojili titulu 1995. i tri nacionalna kupa (1995, 1996 i 1997). S kim ste posebno dobro sarađivali u napadu?
- Crvena zvezda je klub koji veruje samo trofejima. To što se zove lepa igra, ako nema rezultatskog uspeha, brzo pada u zaborav. Uvek se teži tituli i kad se ona osvoji, slavlje je veliko. Nezaboravno! Išlo je to kod mene stepenasto. Došao sam jako mlad, sa 17 godina. Iz sezone u sezonu sam igrao sve više. Tako je nekad u Zvezdi išao razvojni put igrača. Nisi sa 16-17 godina mogao da imaš totalnu minutažu, ali jesi igrao. Igrao sam kod Ljupka Petrovića, s Darkom Kovačevićem, bio je tu i Krupniković, igralo se i pogađalo.
Po mišljenju mnogih, zvezdani trenutak karijere dogodio se u jesen 1997. u večitom derbiju. Dva gola za 2:0 na „Marakani".
- To su te velike utakmice kao u Španiji kada igraju Real - Barselona. Napravite nešto i po tome vas ljudi pamte. Po golovima i pobedama u derbijima ipak najviše. Sigurno mi je taj derbi jedan od dražih, a da li je najbolji, ne bih sad odlučivao.

Da li su skauti Reala, Vašeg narednog kluba, bili na toj utakmici?
- Španci su me pratili dve godine iz utakmice u utakmicu. A kad je prošlo Svetsko prvenstvo u Francuskoj 1998, bilo je jasno gde ću nastaviti karijeru. Pratili su me na većini evropskih utakmica i na jačim mečevima u našem prvenstvu. U prvim danima po saznaju da te Real zove, to izaziva pritisak, ali posle moraš da igraš najbolje što možeš i jednostavno malo-pomalo prestaneš da razmišljaš o tome. Nisam se previše opterećivao time. Naredne godine sam potpisao za „kraljevski klub". Tada mi se ostvario i drugi san. Prvi je bila Zvezda, a drugi Real.
Kad igrač dođe na „Bernabeu", šta prvo vidi?
- Meni su se javile one makazice Butragenja! Koliko god bio tvrda srca, mora čovek tada da se upita da li je to stvarnost. Ono što si sanjao, sada ti je pred očima: dres, veliki igrači pored tebe, novinarske ekipe, stadion, Madrid. To je magnovenje!
Koga ste prvo upoznali od novih saigrača?
- Peđu Mijatovića, s naših balkanskih prostora bili su tu još Davor Šuker i Robert Jarni. Oni su već bili starosedeoci. Kasnije se društvo proširilo.
Jako brzo su se javili problemi s leđima?
- Na petom pršljenu je došlo do povrede živca. Vraćala mi se povreda u godini-dve najmanje dva ili tri puta. I to u najgorem trenutku svaki put. Kad je Vinsent del Boske preuzeo Real, počeo sam da igram, stvarno je bilo dobro, kako u Primeri, tako i u Ligi šampiona, ali opet su se javili stari problemi. Sve je to bilo teško izdržati.
Kakvu Vam je ulogu odredio Del Boske?
- Nisam igrao klasičnog napadača, igrao sam malo povučenije pa sam imao daleko više asistencija nego golova. Prvih pet kola i pet-šest golova. Ali povreda je onda učinila svoje. Nisam kao u Zvezdi igrao u špicu, tako ofanzivno, i nisam toliko golova uspevao da postižem.
Odlazak u Kajzerslautern?
- U prvoj utakmici za Nemce, igrao se kup, ušao sam u produžetku protiv Bajerna. Lizarazu je startovao i ja sam polomio kost u stopalu. Morao sam dva meseca da pauziram. Teško je bilo vratiti se pošto se ekipa već formirala. To je dosta težak period moje karijere.
Za reprezentaciju Jugoslavije debitovali ste 1995. protiv El Salvadora (4:1). Ukupno ste upisali osam mečeva.
- Bio sam u dobroj formi. S nestrpljenjem sam iščekivao Svetsko prvenstvo. Već u prvoj utakmici sam ušao protiv Irana pa igrao protiv Sjedinjenih Država i s Nemcima. Bio sam željan igre, pun samopouzdanja, eto da nam se posrećilo pa da smo tu Holandiju prošli, mogli smo baš daleko da doguramo.
Od koga se uče driblinzi?
- Nisam nikoga kopirao. Neki fudbaleri imaju dobar udarac, a neki dribling. Mislim da se čovek rađa s tim. Nisam stvarno ni od koga kupovao te poteze. Dođe, u igri se to samo desi. Možda je baš ta nepredvidivost glavna moć driblera.
Ko je bio najteži čuvar?
- Bilo je to vreme jako nezgodno za napadače, igralo se malo grublje. Bilo je dosta dobrih bekova i štopera Partizana i Vojvodine, ali ne bih sa ove distance ulazio u neki izbor. Bila je jaka liga i nigde nisi smeo da se opustiš, niti je igde bilo lako doći do bodova. Ipak, u tim derbijima najteže je bilo. Oni nosi nose najviše pritiska.

Zahvalan sam predsedniku FSS-a Slaviši Kokezi i članovima stručnog odbora na ukazanom poverenju. Bilo je jako kratko vreme do početka turnira u Škotskoj

A najbolji saigrač?
- Uh, verovatno neko iz Reala. Možda Raul, pa Redondo, Roberto Karlos... Naravno, Peđa, Šuker, Jarni... U Realu je, zapravo, svaka pozicija imala svoju zvezdu.
Dalijen i nova potvrda da je nevolja najrevnosnija pratilja?
- Tad je bio onaj sars, teška pneumonija. Svi igrači došli su s gotovim ugovorima, a kineski klub je odlučio da ne plaća strance. Kina nije bila na nivou kao sada.
Ni epizoda u Ukrajini nije bila sjajna?
- Kad sam došao u Kijev, igrao sam za B tim Dinama. Počeo sam jako dobro, onako pun poleta nakon povrede. Strpljivo sam čekao šansu. Tamo je normalno da se prvo igrač, pogotovo stranac, privikne na njihov sistem igre. Bio sam uporan, dobro igrao, dao 11 golova za drugu ekipu, međutim, trener je imao neku drugu viziju, igrače za koje se odlučio. Imao sam ugovor na četiri godine, ali nisam želeo da čekam jer bi mi još jedna godina pauze pojačala dilemu da li da se ikad više vratim fudbalu.
Koji Vam je bio najteži trenutak u fudbalskoj karijeri?
- Polufinale Lige šampiona 2000. Trebalo je da počnem utakmicu za Real protiv Bajerna. Tri dana pre meča sam se povredio i nisam igrao u finalu. Bilo mi je jako teško. Osetio sam da se vraćam u formu. Igrao sam kod Del Boskea dvadesetak utakmica. Ali nisam mogao da igram u velikom finalu. Pobedili smo Valensiju u Sen Deniju, golovima Raula, Morijentesa i Mekmanamana.
Imali ste podršku Del Boskea?
- To je fenomenalan trener. Do poslednjeg detalja poznaje igru. Meni se posrećilo jer kad je došao na „Bernabeu", nisu ga zanimala ni imena ni prezimena igrača. Svi kreću sa iste startne pozicije. Čovek je video ko dobro trenira, ko dobro radi... Meni je prišao i rekao: „Odlično radiš, igraćeš!" I održao je reč. Verujem da sam opravdao ukazano poverenje. Ipak, kao da neka sila nije dala da se u Realu pokažem u punom svetlu. Žao mi je što u Madridu nisam duže ostao.
Kako su vas zvali u Realu?
- Perisa, ali dali su mi nadimak Atomo. Opisivali su me rečima: „malo niži, a brz kao metak".
Najsrećniji trenutak u karijeri?
- Ne bih ih razdvajao. Kad sam potpisivao za Zvezdu i za Real. Oba događaja su mi obeležila karijeru.
Da bi se ostvario treći san, ovog puta s kadetskom reprezentacijom Srbije - vrh Evrope, čiji model igre treba primeniti?
- Rano, prerano je pričati o dometima s kadetima. Kad je reč o modelu, onda je to, naravno, španski. Volim dobru igru, brzu, s grupom dobrih tehničara. Nije moguće da uvek imaš ono što želiš. Definitivno je španski fudbal na mene ostavio najjači utisak. Igrao sam u Nemačkoj, u Grčkoj, ali igrački utisci iz Primere ne blede. Voleo bih da igramo napadački, ali zavisi od toga kakav materijal dobijete da od njega pravite igru. Ipak, i to da kažem, posebno kod turnirskog sistema, nije toliko bitna formacija koliko tip igrača. Možete da izbacite jednu formaciju pa da joj dajete podvarijante, u zavisnosti od toga kako se meč odvija. To je ono 4-4-2 s prelaskom u 4-4-3. Promenite jednog igrača i već je druga priča, često s jednom formacijom napadamo, a s drugom se branimo.
Šta očekujete od Evropskog prvenstva?
- Nameravam da u pripremnom periodu odigram neke utakmica s jakim protivnicima. Ima naznaka da ćemo sa Špancima ukrstiti koplja. Na samom prvenstvu verovatno će glavni favoriti biti Nemci, Španci, Englezi i Italijani. Ali tu smo mi da im pomrsimo račune. Papir ne igra, nego igrači i tim. Glavna snaga ove naše selekcije je talenat. Imam utisak da ponekad više mi verujemo u njih nego oni u same sebe. Možemo da igramo sa svima. Dečaci imaju karakter. Eto, vratili smo se posle Švajcarske nakon izgubljenog prvog poluvremena, nismo pali ni protiv Crne Gore posle promašenog penala. U jačim utakmicama postoji kočnica i u narednih mesec dana trebalo bi da je otklonimo.
Seniori bez kočnice marširaju ka Rusiji?
- Svi u FSS-u smo prezadovoljni. Da nam je neko ponudio ovaj bodovni saldo na polovini kvalifikacija, oberučke bismo ga prihvatili. Nezgodan je savremeni fudbal, ujednačene su selekcije, pa i veći od nas imaju problema, a mi guramo dobrim putem. Još nam i neke okolnosti idu naruku. Tu mislim na rezultate konkurenata u grupi za plasman na Svetski šampionat, ali i njihove kadrovske probleme. Ipak, za sve ovo što je urađeno najzaslužniji su naši reprezentativci i Slavoljub Muslin. Selektor radi ozbiljno dobar posao. Treba, međutim, biti oprezan. Jeste da Bejl ne dolazi zbog kartona, imamo kvalitetniji tim, ali često su te utakmice koje ljudi smatraju dobijenim, zapravo, najteže.
Strani mediji sele Dušana Tadića iz Sautemptona posle svake njegove utakmice za reprezentaciju?
- Sigurno, u najboljoj je formi. Ali da reprezentacija nije igrala dobro, ni Tadić ne bi mogao do kraja da iskaže svoj veliki potencijal. Tadić blista uz podršku „orlova"!