POLICAJAC IZ MAKSIMIRA REFIK AHMETOVIĆ: Navijači Dinama dobili naredbu - Ubiti Piksija!

Kad smo malo stegli pripadnike „Bed blu bojsa" koji su sa sjevera utrčali na teren i pitali ih šta je bio motiv onog divljanja, čuli smo slijedeće: „Dogovor je bio da se Piksi ubije!" Svi su govorili da su dobili naređenje da se ubije Dragan Stojković. Ubrzo je, s promjenom vlasti, došlo do smjena po policijskim upravama pa se nije ni insistiralo na tome da se otkrije od koga je stiglo naređenje o Piksijevoj likvidaciji

„Tragali smo po kafićima u Zagrebu, posebno po onima u blizini Maksimirske šume, gdje se okupljaju navijači Dinama, i pune dvije nedjelje prepoznavali učesnike nereda na utakmici sa Zvezdom. Kad bismo ih priveli i malo pritegli, govorili su da im je glavni motiv bila likvidacija Piksija! Zašto njega? Vjerovatno zato što je bio u rangu s Bobanom, njihovim ljubimcem i kućnim prijateljem Franje Tuđmana."
Tako Refik Ahmetović otkriva u razgovoru za „Ekspres" do sada nepoznate momente vezane za neodigrani derbi na „Maksimiru". Policajac iz Bosne jedan je od dvojice glavnih aktera scene iz 13. maja 1990. koja je od mnogih dobila simboličko značenje početka raspada Jugoslavije, drugi je Zvonimir Boban. Kapiten Dinama je na centru igrališta izveo maj geri u prsa čuvara „reda, sistema i države".
Dosta toga je ukazivalo na to da će taj Dan bezbednosni u Zagrebu biti krvav. Noć pred utakmicu, na severnu tribinu stadiona, gde su stacionirani navijači „modrih", uneseno je brdo kamenja, a priručna oruđa za blisku borbu ostavljena su na gornjem nivou južne tribine - kavez za zvezdaše bio je južno stajanje. Iz Beograda je vozom stiglo oko dve hiljade navijača, koji su godinu dana ranije od „cigana" postali „delije" i na čijem čelu je bio Željko Ražnatović Arkan. Dodatna podrška crveno-belima stigla je iz Gline, Petrinje, Benkovca, Knina, iz čitave Krajine, te Slovenije i Bosanske Krajine.
I kad je prošao taj dan, zavladao je mrak. U neredima 193 povređena, od kojih 117 policajaca. Podneto je 20 krivičnih i 60 prekršajnih prijava. Lomljene su ruke, noge, rebra i lobanje. Pucale su kosti, ali tada je pukla i državna zajednica. Strahote što su se godinama kasnije događale imale su krvav, dakle verodostojan uvod na „Maksimiru". Si-En-En je neodigrani dvoboj uvrstio među pet utakmica koje su obeležile svetski fudbal: „Jugoslavija je bila na izdisaju i samo se čekalo kada će sve eksplodirati. U Hrvatskoj je pre utakmice Dinama i Zvezde na izborima pobedila stranka koja se zalagala za nezavisnost. Događaji 13. maja 1990. bili su uvod u najkrvaviji sukob u Evropi nakon poraza nacista 1945. godine."

Svi putevi tog 13. maja vodili su u rat, u početku ulični, navijački...
- Tada sam bio u stanici javne sigurnosti Dubrava u Zagrebu. Tu nedelju sam imao slobodan dan pa sam planirao da odem kući. Ipak, nakon nekih obavještajnih podataka i saznanja, komandir me je pozvao i rekao mi da taj dan budem na službi, a zauzvrat ću dobiti dva-tri slobodna dana više. Morao sam da prihvatim i da mi nije dao te dodatne dane. Takav je bio moj poziv. Otišao sam na „Maksimir". I taj dan ne mogu nikada zaboraviti. Eto, od njega prođe i 27 godina. Očekivalo se da će utakmica Dinamo - Crvena zvezda biti promocija nove hrvatske vlasti s Franjom Tuđmanom i HDZ na čelu. Uvek su mečevi članova velike četvorke YU fudbala bili više od igre. Ipak, u proleće 90. atmosfera je bila posebno zapaljiva, nacionalističke vatre su potpirivane.

Da li se zagrebačka policija posebno organizovala za sudar navijačkih grupa koji se danima najavljivao u štampi?
- Svi su pričali da je to utakmica visokog rizika, bez obzira na to što, koliko se sjećam, ona nije direktno odlučivala o prvaku jer je Zvezda imala značajnu prednost. To je meč prestiža i svega drugog što derbi nosi. Već od samog jutra počeli su neredi. Rušilački pohod „delija" završio se u rano prije podne dolaskom na južnu tribinu, gdje su ostali sve do 18 časova. Sjećam se, dvije navijačke grupe sukobile su se na Trgu bana Jelačića, pri čemu su dva dinamovca izbodena. Naše snage su bile pojačane, ali pitanje je da li su i ostale prateće službe bile na visokom organizacionom nivou. Znali smo da će biti napeto i vatreno. Ko je, međutim, mogao da zamisli da će doći do loma, masovne tuče i provaljivanja ograde? Niko nije mogao da ima tako crne slutnje. Ili možda jeste? Ko će ga znati! Sad kad se sve to pogleda, nameće se kao logičan zaključak da je neko omogućio unošenje tako velike količine navijačkih rekvizita na stadion. Bilo je kamenja da se cijeli šleper mogao napuniti. Kad se sve slike slože, onda ima jakih indicija da je neka ruka umešala prste i izrežirala žestok obračun.

Kako je došlo do sukoba s Bobanom?
- Imao sam zadatak da brinem o golmanu Zvezde, Stevanu Stojanoviću. Kako se, međutim, zakuvalo oko centra, krenuo sam tamo i vidio kako je jedan Dinamov navijač krenuo prema mom kolegi s metalnom kantom u ruci, želeći da mu je nabije na glavu. Krenuo sam prema kolegi kako bih mu spasao život. Navijača sam stigao, izbio mu kantu, i što jes - jes, udario sam ga nekoliko puta palicom po ramenu.

Tada dolazi do bliskog susreta čija će slika obići planetu?
- Boban je pritrčao i pitao me šta radim na terenu. I ja sam se proderao: „A šta ti radiš ovdje kad vam je trener rekao da odete u svlačionicu?" Svi igrači su se bili povukli, ali su ostala njih trojica-četvorica. Umjesto da ode, on poziva navijače na teren. Krenuo sam prema njemu i vidio da želi da se mlati. Bio je brz, pričali su da ima crni pojas, uz to aktivan sportista, nogometaš. Zahvatio sam ga palicom po preponi. On se odmakao od mene, onako da uhvati zalet, i nameravao je da me udari po rebrima, ali nije uspio u tome jer je od mog kolege iz Knina dobio udarac u lakat, a Boban je mene zakačio po ruci izbivši mi šljem na levu stranu jedno dva-tri metra. Kad sam krenuo da ga podignem s terena i sagnuo se, vidio sam Bobana u vazduhu sastavljenih kolena. Nisam mogao ni lijevo ni desno da se pomaknem. Udario me nogama po ramenu i odgurnuo rukama. Nisam očekivao da će me napasti, u suprotnom bih se vjerovatno drugačije postavio. Ono što je sigurno jeste to da ga se ni najmanje nisam bojao.

Elem, dva-tri dana poslije obračuna, našli smo se u jednom kafiću u parku iza Dinamovog stadiona. Otišao sam tamo sa četvoricom-petoricom kolega. Boban je pružio ruku, ali je bio pun sebe. Ostali smo 15-20 minuta, malo popričali, ja popio sok i kafu, i svako na svoju stranu

Malo je nedostajalo da se sukob s Bobanom završi tragično. Na snimku se čuje kako Vaše kolege vrište: „Pucaj mu u leđa". Imali ste napunjen šaržer pištolja. Da li ste čuli te povike u celom onom metežu?
- Jesam... I bez njih bio sam donio odluku, ako krene ponovo i ako se okrene prema meni, izvadiću pištolj. Prvo hitac upozorenja uvis pa u donje ekstremitete. Samo da je nastavio, pucao bih dolje. Ko zna, da me je povrijedio prvi put, možda bih i tada pucao.

Nakon što Vas je fudbaler Dinama skupljenim kolenima udario, masa je počela da trijumfalno skandira: „Zvone, Zvone". Kako se završio obračun?
- Trener Dinama Josip Kuže je došao i odvukao Bobana. Tako ga je vjerovatno spasao, a i ja bih poslije poginuo. Mene bi stavili u pritvor, zatvor, krenuo bi rat, i sumnjam da bih živ izašao. Dobro je što je Kuže bio priseban. Uh, šta je sve moglo da se dogodi na stadionu. Dobro da nije.

Fudbalski savez Jugoslavije kaznio je Bobana sa devet meseci neigranja, a selektor Ivica Osim odlučio je da ga ne vodi na Svetsko prvenstvo u Italiji. Kakve je ožiljke kapiten „modrih" poneo s neodigranog derbija protiv Zvezde?
- Dobio je i on šest-sedam palica preko prepona, preko genitalija, po donjem dijelu stomaka i po lijevom laktu. Od svega, na televizijskom snimku najbolje se vidi kako se palica obavija oko lakta. Žalio se on ujutru novinarima na stadionu Dinama kako je dobio po genitalijama i po laktu. Nije on prošao kako je mislio da će proći. On je bio i kućni prijatelj s Franjom Tuđmanom, koji je nekoliko nedelja prije te utakmice izabran za predsjednika Hrvatske. Bobanov otac je imao veliki biznis i vjerovatno je pomagao stranku Hrvatske demokratske zajednice. Mali se baš bio osilio. U čitavom onom paklu pozivao je rulju da siđe na teren. Bio sam zbog toga ljut kao ris na nogometaše. Trebalo je da se povuku kako im je bilo naređeno. Da su igrači otišli u svlačionicu, mi bismo pokušali da raščistimo situaciju. Ali, eto, nisu. Tada sam kiptao od besa. Ipak, da je utakmica krenula, možda bi i mrtvih bilo.

Da li ste se susreli s Bobanom posle svega što se dešavalo na „Maksimiru"?
- Jesam, poslije dva-tri dana. Kolege su mi savjetovale da ga negdje nađemo i malo ispeglamo zbog svega što mi je uradio na radnom mjestu, ali nisam pristao na to. Elem, našli smo se u jednom kafiću u parku iza Dinamovog stadiona. Otišao sam sa četvoricom-petoricom kolega. Boban je pružio ruku, ali je bio pun sebe. Bili smo tamo 15-20 minuta, malo popričali, ja popio sok i kafu, i svak na svoju stranu. On je ispao nacionalni junak u svojoj zemlji, u svom narodu, a ja neko ko je pendrekom udario kapitena Dinama na njegovom stadionu.

Šta su navijači zapravo hteli tog 13. maja 1990. u Zagrebu?
- Dinamovi navijači bili su pripremili likvidaciju Dragana Stojkovića! Piksi je bio tada najbolji igrač Zvezde. Ono što je za Dinamo bio Boban, to je za Beograđane bio Piksi. I zato im je zasmetao. A kako smo došli do tog otkrića? Pune dvije nedjelje nakon tog velikog incidenta, s kolegama sam obilazio kafiće i druga sastajališta Dinamovih navijača. Tragali smo za njima, prepoznavali one koji su protiv Zvezde utrčali na teren sa sjevera, i pritvarali ih. Kad bismo ih malo stegli, na pitanje šta je bio motiv onog divljanja, mogli smo da čujemo: „Dogovor je bio da se Piksi ubije!" Svi su govorili da su dobili naređenje da se Piksi ubije. Ubrzo je, s promjenom vlasti, došlo do smejna po policijskim stanicama pa se nije ni insistiralo na tome da se otkrije od koga je stiglo naređenje o Stojkovićevoj likvidaciji.

Sad kad se sve to pogleda, nameće se kao logičan zaključak da je neko namjerno omogućio unošenje tako velike količine navijačkih rekvizita i municije na stadion. Bilo je kamenja da se cijeli šleper mogao napuniti

Sudeći po reakciji službi angažovanih na obezbeđenju utakmice, brojni elementi upućuju na to da je reč o sabotaži? Većina policajaca nije imala šlemove i zaštitne maske.
- Svima je u oči upalo to da u vatrogasnim vozilima nije bilo vode kad je trebalo vodenim topovima ohladiti i razdvojiti navijače. Čekali smo 15-20 minuta da dođu druga kola kako bismo šmrkom nastojali da isteramo Diinamove navijače sa sjevera. I oni su izašli, a onda se okršaj vodio oko stadiona. Navijače Crvene zvezde smo autobusima odveli do Dugog sela na voz. U Slavonskom Brodu bila je spremna zaseda, ali nije došlo do krvoprolića iz dva razloga. Prvi je što je voz s navijačima otišao skroz desno nekim kolosijekom koji nije bio često u funkciji i na kojem nije bilo zadržavanja, a drugi razlog je što je u Brodu bio veliki broj policajaca. Da je bilo drugačije, ko zna koliko bi bilo mrtvih glava.

Da li ste bili u tako dramatičnim situacijama?
- Bio sam, naravno. Pogotovo petkom i subotom u Dubravi, kad mladi izlaze. Imali smo u stanici dvije ćelije, i one su uvijek bile pune, u njima oni od 18 pa do 30 godina. Svaki put vikendom bi dolazilo do upotrebe fizičke snage ili palica. To je je bilo normalno. Nema kakvih scena nije bilo, čak i potezanja pištolja, razbijanja flaša, zatim vađenja automatske puške... Bilo je isto kao tu, u Beogradu, kod vas.

Niste ste plašili navijačkog stampeda?
- Kad se voli poziv kojim se baviš, onda stalno radiš na sebi. Bio sam spreman fizički. Bavio sam se borilačkim sportovima. Džudo, rvanje, karate... Jelte, vodio sam grupu od 40 policajaca. Morali smo kilometar i po do dva da pretrčimo ujutru. Ustajanje u šest sati pa trk. Veče uoči te fiskulture, kad dođemo na večeru, oni mene mole: „Nemoj, Ahmetoviću, ne možemo te stići." A onaj ko mene ne može da prati, ne može biti policajac. Ja sam '65. godište, kad sam imao taj okršaj s Bobanom, bilo mi je 25. Znači, bio sam u naponu snage. Samo sam radio svoj posao. Bio sam tada, kao što sam i uvijek, veliki profesionalac.

Negde sam pročitao da ste kao mali navijali za Crvenu zvezdu. Da li je to tačno?
- Je, je... S obzirom na to da sam živio na tom prostoru, kod Srebrenice, i išao u školu u Vlasenici, nekako je bilo samo po sebi da se navija za Zvezdu ili za Partizan. Ta dva tima za nas su bila malo poznatija. Pamtim Džajića, bio je sjajan dribler i svi smo želeli da baratamo loptom kao on. Imali smo naš lokalni klub Guber, koji je bio jako cjenjen u Tuzlanskoj regiji i Podrinju. Tri godine prije incidenta na „Maksimiru", poslom sam stigao u Zagreb i ne mogu reći da mi nije bilo drago kad bi Dinamo pobijeđivao. Sad nogomet jako slabo pratim. Prije si mogao da vidiš asove kako igraju, a imali smo veliki broj majstora. Sada na stadionima svako malo tuča navijača. Čemu to?

Nedugo nakon krvavog navijačkog obračuna na „Maksimiru" i zagrebačkim ulicama, uzeli ste bolovanje, a zatim se vratili u Bosnu. Po skidanju uniforme, 1996. godine, otvorili ste auto-školu, a kasnije radili u komisiji za polaganje vozačkih ispita u Kantonu Sarajevo. Mnogo toga se izdešavalo od Dana bezbednosti 1990. u Zagrebu. Da li Vam se ta scena s Bobanom ponekad vrati pred oči?
- Nije me nikad proganjala, niti sam ikada to sanjao. Ja sam bio onaj ruski policajac. Mlatio sam kriminalce gdje god sam stigao! I dan-danas ih ne podnosim, mada sam odavno otišao iz policije. Meni je bilo sukobiti se s kriminalcem isto kao nekome popiti kafu. Nikada se nisam plašio tih situacija. Zato sam i volio taj poziv. Zato sam ga tako i radio. I sad volim uniformu iako već dvije decenije nisam u njoj. Do sukoba sa Zvonimirom Bobanom je došlo jer sam ja branio svoju tadašnju zemlju, a on svoju. Dobro je da smo obojica živi. A malo je falilo da ne budemo...

PROTOKOL NEODIGRANOG DERBIJA
Prva savezna fudbalska liga. Dinamo - Crvena zvezda. Datum: 13. maj 1990. Stadion: „Maksimir" u Zagrebu. Početak: 18.30. Glavni sudija: Adem Fazlagić (Čapljina).
Dinamo: Ladić, Cupan, Preljević, Panadić, Lipovac, Prskalo, Škrinjar, Mladenović, Šuker, Boban, Deverić. Trener: Josip Kuže
Crvena zvezda: Stojanović, Jurić, Marović, Kanatlarovski, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Savićević, Pančev, Stojković, Šabanadžović. Trener: Dragoslav Šekularac