Džini - Divlje dete ludog oca

Američka devojčica, žrtva teškog zlostavljanja, zanemarivanja i društvene izolacije, rođena 1957. godine, u javnosti je prozvana Divlje Dete, sa pseudonimom Džini. Kada je imala samo 20 meseci, otac je počeo da je zaključava u sobi i ostavlja vezanu za dečji toalet ili za krevetac sa imobilizovanim rukama i nogama, poput ludačke košulje, zabranjujući s njom bilo kakvu komunikaciju. Stepen devojčicine izolacije onemogućio joj je da nauči da govori.

Centar za zaštitu dece u Los Anđelesu saznao je za Džinino zlostavljanje u novembru 1970. kada je imala 13 godina i sedam meseci. Psiholozi, lingvisti i drugi naučnici posvetili su veliku pažnju njenom slučaju pokušavajući, između ostalog, da steknu bolji uvid u proces usvajanja jezika i teoriji o kritičnim razdobljima tokom kojih ljudi uče da razumeju i koriste jezik.

U vreme dok su je naučnici proučavali, Džini je postigla značajan napredak u mentalnom i psihološkom razvoju. Tokom nekoliko meseci razvila je izuzetne neverbalne veštine komunikacije i postepeno naučila neke osnovne socijalne veštine. Međutim, do kraja naučne studije ona je i dalje pokazivala mnogo osobina ponašanja karakterističnih za nesocijalizovanu osobu. Na kraju ipak nije mogla u potpunosti da ovlada maternjim jezikom.

Napredak pa pogoršanje

Posle boravka u Dečjoj bolnici u Los Anđelesu, Džini je u junu 1971. poslata da živi sa svojim nastavnikom iz bolnice, ali su je mesec i po kasnije vlasti premestile kod porodice naučnika koji je vodio istraživački tim u bolnici, sa kojim je živela skoro četiri godine.
Nakon toga je boravila u više hraniteljskih porodica. U prvoj su je fizički i emocionalno zlostavljali. Najgori incident sa dogodio kada su je pretukli toliko da je počela da povraća. Džini je posle toga postala izuzetno povučena i isključivo se oslanjala na neverbalnu komunikaciju. Tim iz bolnice koji je pratio njen slučaj primetio je izuzetno pogoršanje njenog stanja i odveli su je iz tog okruženja. Nakon što je promenila još nekoliko smeštaja, naučnici su primetili da Džini ne razume razloge zbog kojih se stalno seli, da misli da je ona kriva i da nije dovoljno dobra. Često menjanje mesta stanovanja još više je traumatizovalo i uzrokovalo njenu regresiju u razvoju.
Ubrzo nakon što je napunila 18 godina, Džini je počela da živi s majkom, koja je nakon nekoliko meseci odlučila da ipak ne može adekvatno da se brine o njoj. Vlasti su je zatim selile iz jedne u drugu ustanovu za odrasle sa invaliditetom, a ljudi koji su radili u tim ustanovama odvojili su je od gotovo svih ljudi koje je poznavala i podvrgli je ekstremnom fizičkom i emocionalnom zlostavljanju. Kao rezultat toga, njeno fizičko i psihičko zdravlje se ozbiljno pogoršalo, a veštine jezika i komunikacije koje je do tada stekla vrlo brzo su oslabile.

Mržnja prema deci

Džinin otac radio je u fabrici kao mehaničar letenja tokom Drugog svetskog rata i posle toga nastavio da radi u vazduhoplovstvu. Rastao je uglavnom u sirotištima. Otac mu je poginuo, a majka, koja je upravljala bordelom i retko ga viđala, nadenula mu je žensko ime, što ga je učinilo metom stalnog zadirkivanja. Kao rezultat toga u detinjstvu je bio ekstremno ogorčen na majku. Naučnici koji su proučavali Džinin slučaj verovali su da je ogorčenost na svoju majku osnovni uzrok ogromnog besa koji Džinin otac nije umeo da kontroliše. Kada je postao punoletan, promenio je ime u uobičajeno muško.

Džinina majka bila je oko 20 godina mlađa od supruga i iz seoske porodice. Tokom detinjstva je zadobila tešku povredu glave, usled čega je imala neurološka oštećenja koja su prouzrokovala degenerativne probleme s vidom. Iako su Džinini roditelji u početku delovali srećno, ubrzo nakon venčanja Džinin otac je počeo da sprečava suprugu da napušta kuću. Tukao ju je sve surovije i češće, pa joj se vid pogoršavao, što ju je činilo sve više zavisnom od supruga.

Džini je rođena kao poslednje i drugo preživelo od četvoro dece koje su dobili. Njen otac nije voleo decu smatrajući ih bučnim, ali je oko pet godina od venčanja njegova supruga zatrudnela. Iako ju je tukao, rodila je naizgled zdravu ćerku. Međutim, oca je uznemiravao devojčicin plač pa ju je smestio u garažu gde je dobila upalu pluća i umrla kada je imala samo 10 nedelja.
Njihovo drugo dete rođeno je godinu kasnije, bio je dečak kome je dijagnostikovana RH inkompatibilnost, što je ranije predstavljalo veliki problem. Umro je posle dva dana.

Povezane vesti - "Glas iz groba" otkrio ubicu

Tri godine kasnije dobili su drugog sina, kojeg su lekari opisali kao zdravog uprkos tome što je takođe imao RH inkompatibilnost. Otac je prisiljavao ženu da ga ućutkuje, što mu je prouzrokovalo velike fizičke i jezičke probleme u razvoju. Kada je imao četiri godine, njegova baka po majci preuzela je brigu o njemu na nekoliko meseci i dečak je dobro napredovao.

Džini se rodila pet godina nakon brata, otprilike u vreme kada je njen otac počeo da izoluje sebe i porodicu od drugih ljudi. Na rođenju je imala malu težinu i pokazivala je takođe znake RH inkompatibilnosti, pa joj je bila potrebna transfuzija krvi. Posle tri meseca počela je normalno da dobija na težini, ali joj je ustanovljena urođena dislokacija kuka, što je uzrokovalo da Džini zakasni sa učenjem da hoda. Istraživači veruju da je ta okolnost navela Džininog oca da poveruje kako je mentalno zaostala. Prestao je da razgovara s njom i ohrabrivao suprugu i sina da ne obraćaju pažnju na Džini.

Potpuna izolacija

Kada je imala 11 meseci, Džini je još bila dobrog zdravlja i nije imala mentalne poremećaje, ali je počela da pati od posledica neuhranjenosti. Sa 14 meseci dobila je upalu pluća, a roditelji su je odveli kod pedijatra koji je prethodno nije video. Pedijatar je rekao da postoji mogućnost da je mentalno zaostala, što je samo pojačalo uverenje njenog oca.

Šest meseci kasnije, kada je Džini imala 20 meseci, njena baka po ocu stradala je u saobraćajnoj nesreći. To je užasno potreslo Džininog oca, a kada je vozač kamiona koji mu je usmrtio majku dobio samo uslovnu kaznu za ubistvo i vožnju u pijanom stanju, postao je lud od besa. Naučnici su verovali da se zbog toga osećao kao da ga je društvo izneverilo i da mora da zaštiti svoju porodicu od spoljašnjeg sveta.

Pošto je verovao da je Džini ozbiljno zaostala, mislio je da nju treba još više da zaštiti, pa je odlučio da sakrije njeno postojanje. Napustio je posao i preselio porodicu u majčinu dvosobnu kuću. Automobil pokojne majke i njenu spavaću sobu ostavio je potpuno netaknute iz poštovanja prema njoj.

Zatvorio je Džini u sobu u zadnjem delu kuće, dok je ostatak porodice spavao u dnevnoj sobi. Ako bi vezana Džini ispuštala zvuke ili pravila bilo kakvu buku, otac bi je tukao velikom daskom koju je držao u njenoj sobi. Pokazivao joj je zube, režao i lajao na nju poput divljeg psa. Puštao je nokte kako bi mogao da je grebe. Iz tog razloga Džini je razvila strah od pasa i mačaka. Nikad nije otkriven razlog takvog očevog ponašanja. Jedan naučnik pretpostavljao je da je možda sebe smatrao psom čuvarom. Uglavnom, Džini je naučila da stvara što manje zvukova.

Otac ju je hranio veoma malo, nije joj davao čvrstu hranu, već samo hranu za bebe, žitarice i povremeno kuvana jaja. Nabijao joj je hranu u usta što je brže moguće. I njenog brata je primoravao da je tako hrani. Majka je ponekad uspevala da joj kasno noću donese još malo hrane.

Uvek sa pištoljem

Džinin otac imao je izuzetno nisku toleranciju na buku, do te mere da je odbijao da u kući ima televizor ili radio. Nije dozvoljavao ženi i sinu da razgovaraju i tukao ih je ako to čine bez dozvole, posebno zabranjujući da razgovaraju sa Džini ili u njenoj blizini, što je devojčicu onemogućilo da čuje bilo kakav smisleni jezik. U njenoj sobi postojala su dva gotovo potpuno zatamnjena prozora. Kroz jedan, koji je njen otac ostavljao malo otvoren, mogla je da vidi bočnu stranu susedne kuće i nekoliko centimetara neba. Povremeno je čula zvuke iz okoline.

Povezane vesti - Heroin nije umro, i dalje ubija

Džinin otac je dozvoljavao sinu da ide u školu, ali je zahtevao da dokaže da je to zaista on pre ulaska u kuću. Često je sedeo u dnevnoj sobi sa sačmaricom u krilu. Nije puštao nikog drugog i uvek je držao pištolj u blizini u slučaju da neko dođe. Majku, koja je po prirodi bila pasivna i praktično slepa, nastavio je da tuče i pretio da će je ubiti ako pokuša da kontaktira s roditeljima, prijateljima ili policijom. Sve češće je tukao i sina, prisiljavajući ga da i on zlostavlja Džini. Bio je uveren da će ona umreti do svoje 12. godine i obećao je ženi da će joj, ako Džini preraste te godine, dozvoliti da za nju potraži pomoć. Nije ispunio obećanje i prošlo je još godinu i po dana pre nego što je majka preuzela korak u tom smeru.

Nastavlja se...