Hronika
27.02.2021. 22:25
Vojislav Tufegdžić

Fatalna simbioza

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

Hapšenje policajca je vest koja svuda pobuđuje posebnu znatiželju. U Srbiji je tokom poslednje tri nedelje zbog sumnji za direktnu saradnju s organizovanim kriminalom privedeno više policajaca, među kojima zbog odavanja službene tajne i bivši načelnik Uprave kriminalističke policije. Započeto raspetljavanje okolnosti pod kojima je izrasla organizovana grupa koju zvaničnici upoređuju s najmoćnijim klanovima iz nedavne prošlosti, ukazalo je na postojanje otvorene sprege u trouglu politike, policije i kriminalaca. Uz dodatak imućnih pojedinaca iz sfere malo znanih poslovnih poduhvata.

Nemoguće je procenjivati do koje mere će borba protiv organizovanog kriminala dosegnuti. Spekulacije da putevi uticaja mafije zadiru u domen politike teško je opovrgnuti, ali se i dalje iščekuje da, osim u medijima, više puta pominjana i neka prećutkivana imena i formalno budu označena kao tačka susreta dva nezamisliva interesa. Prvog, s kopčanog sa svim aspektima urušavanja države, i drugog, zaduženog da to onemogući.

Ko je šta uradio

Čak i u situacijama kada su policija i država imale odrešene ruke da od kriminala počiste ulice i pojedine kabinete, završni ishod je bio nezadovoljavajući. U prilog tome bi svakako mogla da posluži i malo znana bizarnost iz perioda posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića i akcije “Sablja”, kada su brojni kriminalci pokrenuli sudske sporove protiv medija koji su objavili podatke iznete u beloj knjizi o organizovanom kriminalu u Srbiji, sačinjenoj u vreme dok je ministar policije bio Dušan Mihajlović. Iako su objavljene informacije predstavljale dokumenta čiji je autor MUP Srbije, kriminalci su, čim se ukazala prilika, zbog “javnog blaćenja svog imena, pretrpljenih psihičkih bolova, povrede časti i ugleda” tražili da im se na ime odštete isplati i do 30 miliona dinara!

U jednoj od parnica koje su podneli osumnjičeni za organizovani kriminal saslušan je bivši rukovodilac Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije Mile Novaković, koji je objasnio da su podaci služili isključivo za potrebe MUP-a, te da ne zna na koji način su mediji došli do njih. Zanimljivost je predstavljala i okolnost da na koricama štampanog dokumenta nije postojala oznaka “strogo poverljivo”, iako se taj pečat stavljao skoro na sva policijska dokumenta.

S druge strane, sumirajući učinak akcije “Sablja”, kada je policija trebalo da se na duže vreme izbori protiv organizovanog  kriminala, Novaković kaže:

“Sekretarijati u Srbiji su dobro uradili taj lokalni kriminal, ali ne svi.

Beograd je najmanje priveo pravih kriminalaca, oni su pobegli. A pobegli su verovatno zahvaljujući policajcima s kojima su koketirali... Radili su rakovičku grupu, nešto malo Voždovca zakačili, ništa drugo. S obzirom na broj kriminalaca, najmanje je urađeno u Beogradu. Ostali su radili što do tada nisu mogli, Kraljevo, Kruševac… Novi Sad je raščistio svu drogu, ubistva, sve su rešili tokom ‘Sablje’, njih 40 uhapsili. Leskovac je uradio svoje, Niš je dosta uradio, Sremska Mitrovica pohapsila je dve ili tri grupe koje ranije nije smela da dira. Malo se uradilo u Užicu, Valjevo je takođe nešto malo radilo, Šabac skoro ništa... A kad je moglo ako ne tada? Svako je uradio koliko je mogao ili hteo.”

Pominjanje Novog Sada kao jedinog grada koji se ne samo tokom, već i uoči “Sablje” izborio sa organizovanim kriminalom, ilustracija je okolnosti zbog kojih se naša zemlja našla u poziciji, kako su to nekada tvrdili, svojevrsnog mafijaškog taoca. Kada je u gradu sve raščišćeno, rezultat je bio nekoliko presuda policajcima, kao i otpuštanje iz službe umešanih u krivična dela kojima to nije moglo sudski da se dokaže. Otkaze su dobili policajci koji su uzimali novac na sitno, ali i oni na čelnim pozicijama tadašnjih OUP-a pod nadležnošću Novog Sada.

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Foto: Shutterstock

Đorđe Ostojić, koji je posle 5. oktobra 2000. imenovan za načelnika novosadske policije, kasnije za republičkog tužioca, izneo je još jednu bizarnost vezanu za odnos rukovodilaca prema poslu koji su uradili:

“Doživeo sam da se sastanak kolegijuma MUP-a Srbije s tadašnjim ministrom Mihajlovićem završi opaskom da je novosadski SUP najkorumpiraniji u zemlji. Zato što smo malo pre toga uhapsili trojicu kolega! Pitao sam da li su normalni? Pa, valjda će ovi iz Kruševca ili Beograda reći da kod njih niko nije korumpiran? Ili ih možda nisu uhvatili? Ili možda znaju, a neće da se brukaju hapšenjem svojih? Neverovatno. Sledeći takvu logiku, jedino sam mogao da zaključim da se, prvenstveno u Beogradu, podzemlje i policija ne diraju. Tu je neka opasna simbioza.”

Drastičan primer za mešanje politike u rad policije, u čemu se uz neznanje ponekad pokazivala i loša namera, Ostojić je opisao situacijom koja je usledila odmah po njegovom postavljenju za čelnika policije u tom gradu:

“Ideja mi je bila da angažujem samo proverene profesionalce. Međutim, postojao je neki ključ Demokratske opozicije Srbije koja je došla na vlast. Teritorija Novog Sada obuhvata 12 opština, znači 12 policijskih stanica sa načelnicima. Došli su kod mene članovi Odbora za bezbednost Skupštine Vojvodine i doneli mi spisak sa imenima 12 ljudi za koje su zahtevali da budu šefovi tih policijskih stanica. Sedi njih 15 i ja im kažem: ‘Ne može, ne interesuju me vaši dogovori’. Bilo je na tom spisku profesionalaca, ali da lokalni političari postavljaju svoje aktiviste za šefove policijskih stanica, to sam odbio. Ionako je posle svaki od 12 načelnika koje sam postavio imao neke svoje ideje o tome kako bi trebalo da se radi posao. Sve to mi je oduzelo mesece pregovaranja, nerava, energije...”

Početak iz ilegale

Kriminalcima u Novom Sadu dugo niko nije imao smelosti da se suprotstavi. A onda je, neočekivano, od 2001. zemunski klan sa svojim saradnicima u glavnom gradu Vojvodine doživeo ozbiljne udarce i pre “Sablje”. Novosadska policija uhapsila im je najvažnije dilere narkotika. Prvo Dalibora Nišavića Čodu, godinu i po kasnije Nenada Opačića.

Povezane vesti - Dani koji su promenili Srbiju

Ostojić je objasnio kako je, zbog nezamislivih okolnosti u kojima se zatekao, ozbiljan rad na novoj dužnosti započeo praktično iz ilegale:

“Kriminalci su toliko bili uvezani sa svima da im nismo mogli ništa. Znao sam da među policajcima imaju svoje ljude, ali dokaze nisam posedovao. Samo sam znao da ništa ne valja. Neposredno po mom postavljenju otišla su dvojica pomoćnika, pa rukovodeći sastav nisam ni imao. Doveo sam nove, proverene i sigurne ljude, a onda sam bukvalno morao da zloupotrebim položaj. S najbližim saradnikom sam se dogovorio da on probere mlađe policajce iz ‘poretka’ i ‘operative’, petnaestak momaka. Potom sam zamolio direktora NIS-a da im obezbedi smeštaj sa zaklonjenim parkingom i pozajmio sedam automobila i registarskih tablica o kojima nije postojala evidencija. Pošto niko s njima nije mogao da uspostavi kontakt jer nisu ni znali ko su, gde žive, koje automobile voze... uspeli smo da za kratko vreme prikupimo do tada nedostupne podatke - gde se ko od kriminalaca kreće, ko se s kim viđa, šta se dešava u gradu. Tako smo prve rezultate dobili tek kada smo, da je tako nazovem, napravili parapolicijsku formaciju.”

Povezane vesti - AKCIJA “SABLJA”: Obračun s mafijom zaustavili političari

Zvanično ovlašćenje za interno nazvanu grupu za posebne provere nije imao, jer zakonski okviri za njeno formiranje nisu postojali. S radom grupe bio je upoznat samo tadašnji načelnik Javne bezbednosti Srbije, general policije Sreten Lukić.

“Ideja mi je bila da stalnim pritiskom iritiramo kriminalce i nateramo ih da iskoče. Naredio sam policajcima da privode dilere droge, pre svih Dalibora Nišavića Čodu, gde god da ih sretnu. I posle mesec dana mi je postalo jasno da od 2.500 policajaca koje sam imao na raspolaganju, niko ne sme da privede ni Čodu, ni bilo koga iz te grupe. Dilera droge za kojeg je čitav grad znao da je diler droge.”

Kada se u gradu pročulo za naređenje o privođenju Čode i njegove bande, načelnik policije imao je, za to vreme, “uobičajen susret”. Zaustavivši svoj BMW tik uz baštu kafića u kojoj je Ostojić sedeo s prijateljem, Čoda mu je uputio “prekoran pogled” istovremeno besomučno turirajući motor svog automobila. Poruka je značila - ne možeš mi ništa, vodi računa.

Dok je grupa za posebne provere uporno prikupljala podatke o lokalnim mafijašima, Ostojića su u septembru 2001. kolege iz Zrenjanina obradovale informacijom o predmetu starom dve godine u kojem se Čoda tereti za iznudu. Znao je da mu se ukazalo neočekivano rešenje:

Ozbiljne pretnje

“Tamošnji diler droge žalio se policiji da mu je Čoda dolazio na vrata, pretio pištoljem i tražio da mu vrati dug. Dogovorili smo se da to iskoristimo, da odvedemo Čodu pred zrenjaninskog istražnog sudiju i tužioca kako bi mu odredili pritvor zbog iznude, a mi ga sklonili iz Novog Sada i dobili mesec dana da završimo naš posao. Tako smo i uradili. S njegovim slučajem prvu pravosnažnu presudu protiv organizovanog kriminala dobio je SUP Novi Sad.”

Čodi, desnoj ruci Dušana Spasojevića za Vojvodinu, izrečena je kazna od šest godina zatvora. U međuvremenu su prikupljeni podaci i o njegovom učešću u ubistvu Velibora Iličića, zvanog Velja Bosanac, visokokotiranog člana suparničke grupe koja se u Novom Sadu razvijala paralelno sa zemunskim klanom. Čodi je Iličić smetao u poslu, pa se požalio Spasojeviću koji je iz Beograda poslao ekipu za likvidacije. Prema dokazima do kojih je došla policija, u Novi Sad su došli Dušan Krsmanović i Milan Jurišić. Nekoliko dana ih je Čoda vodio po gradu ne uspevajući da locira Iličića. Na kraju su ga sačekali ispred stana i ubili. Odmah posle zločina blokirani su izlazi iz grada, ali su ubice umakle. Uz pomoć uniformisanog policajca, koji je kasnije uhapšen, automobilom ih je iz Novog Sada izveo Nenad Opačić. Iako vođe konfrontiranih tabora, Čodu i Opačića vezivao je šef - Dušan Spasojević. Čoda je kao neposredni saizvršilac u ubistvu Iličića osuđen na još 15 godina zatvora.

Pretpostavku da zemunski klan nije mirno posmatrao šikaniranje jednog od dvojice šefova najvažnije ispostave, Ostojić opisuje događajem pred ulazom u svoju zgradu:

“Žurio sam uveče s posla na proslavu ćerkinog rođendana. Nedaleko od ulaza u zgradu primetio sam parkiran ‘golf’ i dvojicu koja su sedela u njemu. Na trenutak sam pomislio da je kolega iz OUP-a, s kojim sam odlično sarađivao, poslao obezbeđenje jer je znao s kim smo se uhvatili u koštac, ali sam ipak obratio pažnju na ponašanje dvojca u automobilu i upamtio broj registarskih tablica. Sutradan sam pozvao kolegu da mu zahvalim. Nakon kratke provere, saopštio mi je da je to bilo mafijaško borbeno vozilo.”

Tadašnji najjači narko-klan je početkom 2002. godine, kada je postalo jasno da Novosađani neće ispustiti Čodu, uključio i drugi kanal u pokušaju da ga izvuče iz zatvora. Način pritiska bio je gotovo istovetan događajima od šest meseci ranije, kada su vođe klana uhapšene u Francuskoj. Međutim, to ovoga puta nije urodilo plodom. Mafijaši su ostali uporni, upućujući čak ozbiljne pretnje i sudiji:

“Sudiji Duletu Vojinoviću su takođe pretili dok je sudio Čodi. Dobijao je i pretnje upućene svojoj porodici, pretili su da će mu pobiti i decu. Znam Duleta, vrhunski je sudija, ako ima išta za šta bi mogao da se uhvati, on će se uhvatiti i osuditi. Tako je i bilo. Naravno da smo ih čuvali, ali sam policajcima koji su ga obezbeđivali zabranio da se raspituju o suđenju. Meni su sudije i tužioci verovali jer sam ‘njihov’. Zaista su stajali iza nas i podržavali nas.”

Povezane vesti - Oni nisu usud Srbije

Najviše nevolja ipak je zadavalo saznanje da u policiji narko-dileri imaju važne saradnike. Samo dve nedelje posle Ostojićevog imenovanja jedan događaj otkrio je i koliko važne:

“Bila je skoro ponoć kada me je telefonom nazvao šef Odseka za narkotike. Znali smo se iz viđenja, Novosađanin, gradski tip. Kaže mi: ‘Slušaj, tu je jedan naš poznati novosadski kriminalac, ali će sutra ići iz grada, seli se. Trebalo bi da se vidimo’. Taj kriminalac, koji je sada pokojni, tada je bio na centralnoj poternici. Znao sam da bi to hapšenje bilo odličan posao, pa sam pozvao šefa narkotika da dođe kod mene kući. Znao je sve - kojim će se automobilom taj kriminalac voziti, registarske oznake i kojim putem će ići iz Novog Sada. ‘Pošto će ići starim putem preko Karlovaca i okolo za Beograd, dobro bi bilo da ih saobraćajna policija zaustavi u rutinskoj kontroli i legitimiše, da ne ispadne da je nameštaljka’, predložio je. Prihvatio sam, ali kada je otišao, pozvao sam bliskog saradnika koji mi je odmah rekao da nešto ne valja.

Složio se da mi tako uradimo, ali i da poviše saobraćajne patrole postavimo kamion da se prepreči put ako zatreba. Taj kriminalac je sutradan automobilom projurio pored saobraćajaca 200 na sat. Međutim, preprečio se kamion, iskočili su policajci s dugim cevima i pokupili ih. Prezadovoljan, nazvao sam šefa narkotika da mu čestitam. ‘Ne valja, sada smo gotovi, ništa više nećemo dobiti’, rekao mi je razočarano. Istog trenutka sam mu saopštio da je smenjen. Ništa drugo nisam mogao da uradim jer nisam imao dokaze.”

Očigledno je bilo da je šef Odseka za narkotike informaciju dobio od Čode. Tom kriminalcu je, iz načina hapšenja, moralo da bude potpuno jasno da ga je Čoda prodao. Da ga je zaustavila saobraćajna patrola i legitimisala, ne bi mogao da zna da je sve organizovano. Ovako, bilo je nesumnjivo da je policija informisana o njegovom kretanju, što je znao samo onaj ko ga je poslao u Beograd, odnosno Čoda.

U kojoj meri je bilo očigledno savezništvo između vodeće narko-grupe u gradu i Odeljenja za narkotike govore gotovo besmislene količine narkotika koje je policija uspela na otkrije, do 200 grama lošeg heroina u periodu od dva meseca. Kada su svi shvatili da su im dogovori previše providni, odlučili su da žrtvuju klince. Oni su kasnije sami pričali u policiji da im je Čoda naređivao: “Ideš ispred tog kafića i čekaš da dođe policija. Moraš da imaš nešto kod sebe, makar gram, dva heroina”. Iako su znali da će biti osuđeni na kraće vremenske kazne, prihvatali su da ih šef žrtvuje. Alternativu nisu imali. Kada bi neko odbio Čodin zahtev, pajserima bi mu lomili noge, pravili ga invalidom.

U akciju bez mobilnih

Sa smenom šefa Odseka za narkotike paralelno se uhodavala grupa za posebne provere. Policajci, zbog dugogodišnje prakse da im drogu sami kriminalci guraju u ruke, u novim okolnostima nisu ni bili u stanju da je pronađu. Tek kada je proradila grupa za posebne provere osvanuli su i podaci. Ostojić je istovremeno zabranio korišćenje mobilnih telefona pripadnicima Interventne jedinice kada su polazili u hapšenja, jer je uočljivo bilo da svaki njihov polazak na teren rezultira sklanjanjem i droge i kriminalaca, iako se odredište na koje su kretali držalo u tajnosti. Provere izvršene među policajcima rezultirale su hapšenjem nekolicine iz Interventne jedinice i drugih policijskih službi.

Posle hapšenja Čode i njegove ekipe, novosadska policija se usmerila na obračun sa iskusnijom narko-grupom Nenada Opačića.

“Bez obzira na to što smo dobro radili, shvatili smo da uspevaju da nas provale. Bila je to jedina toliko organizovana grupa da je mogla da nas nasamari. Veternik, gde im je centrala, jeste veliko selo, svi se znaju. Kriminalci lako prepoznaju ljude i vozila koja nisu odatle. Tačno su znali ko u koju ulicu ide. Veoma teško smo mogli fizički da ih pratimo. Nismo mogli kao kod Čodine ekipe. Oni su bili neoprezni, neiskusni, bahati, pa smo brzo popisali gde se kreću, gde se okupljaju, koje automobile voze, sve smo znali. Kada smo videli da nas Opačićevi zavlače, povukli smo se i privremeno ih ostavili. Nismo smeli da se ofiramo. Opačić je uhapšen dva meseca pre ‘Sablje’, kada smo sakupili dovoljno materijala”, ispričao je Ostojić.

Krajem 2002. javnost u Srbiji zasipana je tvrdnjama o “mafiji sa hiljadu glava“, održavana je tenzija ni rata ni mira sa organizovanim kriminalom, mistifikovale su se priče o “moćnim ljudima iz senke koji su preživeli pad prethodnog režima”... U konstruisanju slike o nemoćnoj Srbiji kao taocu mafije prednjačili su visoki predstavnici države, ostavljajući utisak da se mafijašima dive na neobjašnjiv način. Istovremeno, dva meseca pre ubistva premijera Srbije i uvođenja vanrednog stanja, novosadska policija izborila se sa korupcijom, pritiscima i pretnjama, prikupila dokaze i u zatvor poslala najvažnije kriminalce. Grad je u najvećoj meri bio očišćen, na šta je Ostojić bio veoma ponosan:

“Borba protiv organizovanog kriminala daleko je ozbiljnija od posla koji se radi u jednoj akciji. Učinak policije Novi Sad nije zasnovan na ‘Sablji’, već na radu dve godine ranije. Mi smo ispostavu zemunskog klana zaduženu za Vojvodinu uhapsili i osudili. Razbili smo im organizaciju. Nije nam za to bila potrebna ‘Sablja’. Zašto je ostalima bila potrebna? Ko ih je sprečavao da to ranije urade?”

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
21°C
18.08.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve