Mrtva tačka zločina

Otisak prsta koji je ubica Pavla Bulatovića ostavio na gelenderu stadiona pored restorana „Rad“ na Banjici, u kome je 7. februara 2000. godine i ubijen tadašnji ministar vojske SRJ, nije imao neophodnih 12 papilarnih linija na osnovu kojih bi se utvrdio njegov identitet, i koji bi kao takav bio dokaz na sudu. Ne sećam se koliko smo papilarnih linija izdvojili uzimanjem tog otiska, ali te linije koje su ostale su se poklopile sa linijama otiska Ivana Delića, koje smo imali u bazi podataka i to je bio prvi trag koji je upućivao na njega kao mogućeg izvršioca zločina - kaže za „Ekspres“ jedan od penzionisanih inspektora tadašnjeg Trećeg odeljenja beogradske policije koje je vodilo istragu.

Više od 20 godina ubistvo ministra Bulatovića je u predistražnom postupku, na mrtvoj tački, koja se od tada ne pomera. I ne pomera je niko, ni MUP, ali ni Vojnobezbednosna agencija, koja je praktično i rukovodila istragom.

Tek sada Sretko Kovač, koji je od 2004. do 2014. bio direktor VBA, odlučio je da javno progovori o ubistvu ministra Bulatovića. U emisiji „Srce zločina“ na RTS, Kovač je prvi put otkrio do sada nepoznate detalje atentata, ali i otvorio brojna pitanja, koja su i dalje bez odgovora o identitetu izvršioca, organizatora, nalogodavca, pa čak i motiva, ali koja sa druge strane upućuju na jasnu opstrukciju ne samo na očekivani račun Resora državne bezbednosti i njenog tadašnjeg šefa Radeta Markovića, već i na konkretnu odgovornost rukovodilaca beogradske policije.

Otisak na gelenderu

„Bulatović je 3. februara raspustio obezbeđenje. I ja sam dan kasnije otišao kod njega i rekao mu da postoji visok nivo pretnji njegovoj ugroženosti. Taj papir sam poslao i Upravi bezbednosti. Tri dana kasnije Bulatović je ubijen. Mi smo uspeli da utvrdimo pravac dolaska ubice i kuda je otišao. On je prešao preko igrališta, uz tribine, a zatim kroz šumu na Avalski put. Oružje nije pronađeno, ali je ubica ostavio otisak na gelenderu. Taj otisak nije imao kvalitet dovoljan da bude dokaz na sudu, ali je mogao da usmeri istragu u određenom pravcu. Na osnovu njega se mogao identifikovati ubica“, rekao je Kovač i naveo da su tada našli očevice koji su opisali izvršioca, a koji su ga videli kako sa puškom pretrčava igralište i ide prema Batajničkoj šumi.

Iako Kovač javno nije obelodanio čiji je, makar delimični, otisak nađen, izvor „Ekspresa“ iz tadašnje beogradske policije navodi da je upravo u pitanju otisak Ivana Delića iz Budve. Zato se Delićevo ime i našlo u čuvenom izveštaju skupštinskog Anketnog odbora, koji je formiran zarad razrešenja zločina, a kojim je rukovodio lider radikala Vojislav Šešelj.

EPA PHOTO/ TANJUG FILES/Rade PRELIC

„I nije samo taj otisak bio presudan za identifikaciju Delića kao mogućeg ubice, bilo je tu podataka i do kojih smo došli operativnim radom. Znali smo i da je ubica imao saučesnika, čoveka koji ga je čekao i odvezao dalje, ali tu osobu nikada nismo uspeli da identifikujemo“, kaže sagovornik „Ekspresa“.

Kovač je u emisiji o ubistvu ministra Bulatovića otkrio i da je RDB kojim je u to vreme rukovodio Radomir Marković odbio da učestvuje u istrazi razotkrivanja ubice.

Opstrukcija DB

„To veče kada je Bulatović ubijen, mi smo ugrubo dogovorili da se formira zajednički tim za rad na slučaju. Ujutru su trojica generala Vojne bezbednosti otišla kod Radeta Markovića da bi se dogovorili o formiranju tima. On se obratio rečima da se RDB ne bavi tim i rekao im: Idite u Treće odeljenje beogradske policije“, izjavio je Kovač.

On je naveo i da klan „Amerika“ o čijim aktivnostima su mediji počeli da izveštavaju tek 2006. godine, još tada u vreme ubistva Bulatovića bio je deo istrage.

„Taj klan ne možemo da dovedemo u direktnu vezu sa ubistvom Bulatovića kao mogućeg izvršioca, mada je i ova grupa imala svoje pucače, koji su ušli u tu našu procenu od 10, 12 pucača“, izjavio je Kovač i naveo da se kasnije „ni u akciji ’Sablja’, niti u drugim akcijama, niti u razgovoru sa kriminalcima nije pojavila informacija ko je mogući izvršilac ubistva ministra Bulatovića“.

„Ekspresov“ sagovornik koji je u beogradskoj policiji bio i u vreme „Sablje“ podseća da je u ovoj akciji tužilaštvo obezbedilo nekoliko svedoka saradnika, koji su progovorili o svim zločinima zemunskog klana.

„Policija je dalje postupala prema informacijama zaštićenih svedoka, i u akciji ’Sablja’, kao i kasnije kada je uhapšen Dejan Milenković Bagzi, koji je takođe postao zaštićeni svedok. Svi njihovi navodi o zločinima su potkrepljivani i ostalim dokazima. Bilo je spekulacija da su ’zemunci’ ubili ministra Bulatovića, ali nijedan od zaštićenih svedoka nije progovorio o tome. Da su oni izvršili taj zločin, neko od njih bi progovorio, a govorili su svi i govorili su sve“, kaže naš sagovornik.

Povezane vesti - Klan Amerika osvaja tržište

Kada je u pitanju klan „Amerika“, situacija je, međutim mnogo komplikovanija.

Beogradska policija je godinu dana nakon ubistva u restoranu „Rad“ bukvalno na tacni dobila sve informacije o tada već uveliko formiranom klanu „Amerika“, članovima grupe, ali i počinjenim zločinima. Kao visoko pozicionirani član ove kriminalne organizacije upravo je evidentiran „osumnjičeni“, bar po izveštaju Šešeljevog Anketnog odbora - Ivan Delić.

Naime, u februaru 2001. u Trećem odeljenju beogradske policije napravljena je prva službena beleška sačinjena na osnovu informacija tajanstvenog svedoka, koji je zaveden pod kodnim imenom „Srećko“, bez navođenja pravog imena. „Srećko“ je tada naveo imena pripadnika klana “Amerika”, kao i zločine koje su počinili – od ubistva policijskog generala Radovana Stojičića Badže, inspektora Dragana Radišića, pukovnika Milorada Vlahovića Vlaje i Dragana Simića, do novinarke Maje Pavić, funkcionera JUL-a Zorana Todorovića Kundaka, kao i pripadnika beogradskog asfalta - Radeta Ćaldovića Ćente, Bojana Petrovića, Zorana Šijana, Gorana Vukovića...

Kao osnivač klana naveden je Vojislav Raičević, zvani Voja Amerikanac, čije se ime već pominjalo u istrazi ubistva inspektora beogradske policije Dragana Radišića. Radišić je ubijen 1996. godine, a kao jedan od mogućih tragova bilo je upravo njegovo razotkrivanje Raičevićevog imena, kao jednog od tada novih bosova beogradskog podzemlja. Vojino ime zatim se pominjalo i u istrazi ubistva Radeta Ćaldovića i Maje Pavić, izvršenog 17. februara 1997. godine u Francuskoj ulici u Beogradu. A onda je te iste godine nestao Voja Amerikanac i njegovo telo do dana današnjeg nije pronađeno. Jedini trag za Raičevićem nađen je u Rušnju – njegov džip, i to zapaljen. Cela situacija ukazivala je da je Voja Amerikanac ubijen, i upravo je osveta za njegovo ubistvo podigla klan na noge. Glavna meta klana bio je poznati momak sa beogradskog asfalta – Bojan Petrović, kriminalac pod zaštitom generala Radovana Stojičića Badže, a za koga su Vojini saradnici bili uvereni da je ubio Raičevića. Tako je usledila serija zločina. U ime osvete za ubistvo Raičevića ubijeni su Bojan Petrović, Milan Roganović, Miša Cvjetičanin...

„General Stojičić i pukovnik Vlahović ubijeni su da bi lakše bio smaknut Bojan Petrović“, svedočio je ’Srećko’, koji je, prema sopstvenom priznanju, u društvo uleteo kao blizak prijatelj brata Vojislava Raičevića – Veselina Raičevića Mede.

A Voju Amerikanca u poslu su nasledili saradnici čija se imena i danas visoko kotiraju u narko-biznisu: Mileta Miljanić zvani Majk i Zoran Jakšić, kao i saradnici Željko Maksimović Maka, Ivan Delić, Dule Mićunović, Sloba Šolaja, Milan Đorđević Bombona…
Ivan Delić je bio na vezi sa crnogorskim DB i ubijao je zajedno sa pokojnim Vojom Amerikancem“, ispričao je Srećko 2001.
Ali zašto je “Srećko” ostao mrtva tačka istraga svih ovih zločina koji su i danas nerasvetljeni.

„Srećko je kompletnu izjavu beogradskoj policiji dao u septembru 2001. U to vreme, načelnik Trećeg odeljenja bio je Milutin Mitrović Gera, a načelnik beogradske policije general Boško Buha. Niko od operativaca, osim očigledno jednog inspektora koji je i uzeo izjavu od Srećka, nije znao za to svedočenje. Načelnik Mitrović je znao za njegovu izjavu, i po službenoj dužnosti je informaciju o tome morao da prenese generalu Buhi, kao svom nadređenom, pogotovo što je ’Srećko’ za dalju saradnju sa policijom i tužilaštvom tražio zaštitu države i novac“, objašnjava naš sagovornik.

Da li je Srećkova saradnja sa policijom koštala glave generala Buhu, koji je devet meseci posle obavljenog razgovora sa “Srećkom” ubijen na Novom Beogradu, i danas je u sferi nagađanja, budući da je za njegovo ubistvo optužen upravo jedan sa spiska članova klana Amerika – Željko Maksimović Maka.

Povezane vesti - Beleška o saslušanju svedoka iz klana Amerika nađena pet godina kasnije u fioci penzionisanog načelnika MUP-a

„General Buha je sa mesta načelnika beogradske policije smenjen u decembru 2001. Ubijen je u junu 2002. Konkretan motiv nikada nije otkriven, ali je istraga policiju dovela do Nikole Maljkovića kao izvršioca i Željka Maksimovića Make kao organizatora ubistva. I do njih se došlo operativnim radom, koji nije imao nikakve veze sa ’Srećkovim’ svedočenjem. To svedočenje je, iz ko zna kojih razloga ostalo tajna. Za njega niko u Trećem odeljenju, niti u novom rukovodstvu beogradske policije nije ni znao, ni u istrazi ubistva generala Buhe, ni kasnije tokom akcije ’Sablja’, u kojoj je Miljanić bio hapšen i pušten, bez posebnog ispitivanja kakvo bi se sigurno desilo da smo imali tu izjavu u rukama. Tek kasnije, kada je tada već bivši načelnik Trećeg odeljenja Milutin Mitrović Gera otišao u penziju, ta službena beleška o razgovoru sa ’Srećkom’ je nađena u jednoj fioci. Zašto je bila sakrivana sve te godine, po čijem naređenju, u čijem interesu nikad nije utvrđeno. Kada je nađena, i Miljanić i Jakšić su već bili van zemlje, za Željkom Maksimovićem je bila raspisana poternica zbog ubistva generala Buhe, a Ivan Delić je bio u Crnoj Gori, takođe nedostupan srpskim vlastima. Još važnije, identitet svedoka ’Srećka’ nije utvrđen, jer njegovo ime nije ni bilo navedeno tako da niko više nije ni mogao da dođe do njega i pokuša da sa njim uspostavi saradnju na raskrinkavanju klana, a bez njega dalje nije ni moglo da se radi. Ko je sa njim obavio razgovor, zašto dalje nije postupano, ni zašto je ta beleška ostala sakrivena u fioci, ali ipak ostavljena da se kasnije pronađe, ostalo je tajna kojom se više niko nije bavio“, kaže naš sagovornik.

Izjava svedoka “Srećka” tako je umesto u tužilaštvu završila samo u medijima.

Ubistvo svedoka

Tek nedavno portal Krik je istražujući kriminalne aktivnosti klana “Amerika” došao do transkripta telefonskih razgovora Miljanića i Jakšića, koje je 2009. godine prisluškivala italijanska policija, a u kojima je jasno da su kao cinkaroša “Srećka” označili dotadašnjeg saradnika Milenka Laskovića. Izdaju klana Lasković je platio glavom.

Naime, u to vreme u više zemalja je zaplenjen kokain koji su švercovale vođe klana “Amerika”, pa je Miljanić kao šef grupe posumnjao da neko njihov dojavljuje policiji informacije o pošiljkama droge. U jednom razgovoru sa Jakšićem, Miljanić otkriva da je za špijuna u svojim redovima saznao od agenta srpske obaveštajne agencije BIA.

„Zašto ga baš zovu Srećko? Šta znači Laki na engleskom?“, rekao je Miljanić Jakšiću 14. februara 2009. i nastavio: ”Eto, to mi je rekao taj iz DB-a. Kad sam to čuo, poludeo sam. Ali, ako se ispostavi da je sve tačno i da je on taj ’Srećko’, platiće mi.“

Miljanića je, prema izveštaju italijanske policije, u tom momentu najviše brinulo to što je Lasković znao gde se nalaze kuće koje je grupa koristila za skrivanje kokaina. Zbog toga je rekao Jakšiću da baci sve telefone i obavesti ostale saradnike da ne komuniciraju sa Laskovićem.

„Ne javljaj se više ako te Lale zove, dešavaju se najgore stvari, zaboravi na njega“, Miljanić je obavestio telefonom jednog saradnika, a zatim je usledio pad još jednog tovara kokaina. Policija u Buenos Ajresu, glavnom gradu Argentine, zaplenila kokain vredan više od šest miliona dolara koji je pripadao grupi “Amerika“. Sumnjajući da Lasković sarađuje sa policijom, pozvao ga je telefonom, rešen da ga ispita.

„Sećaš se kad si bio u Slađinoj kući (Jakšićeva bivša supruga koja je živela u Argentini), kog meseca je to bilo… Kako se ne sećaš, kako možeš da se ne sećaš, po ceo dan si bio u njenoj kući i sad se ne sećaš. Laki, Laki“, deo je Miljanićevog razgovora sa Laskovićem.

Povezane vesti - Tito i dalje nevidljiv

Potom je usledio poziv Jakšiću, kome je Miljanić rekao da je potpuno nezadovoljan Laskovićevim odgovorima jer je na svako pitanje odgovarao sa „ne sećam se“.

Miljanić je tada već bio siguran da je Lasković špijun.

„Špijuni zaslužuju da umru“, odgovorio je Jakšić na Miljanićeve tvrdnje.

Godinu dana kasnije, u noći 18. januara 2010. godine, Lasković je upucan tri puta u glavu dok je parkirao „mercedes“ u Beogradu. Njegovo ubistvo do danas nije rasvetljeno.

U međuvremenu, Jakšić je osuđen na višegodišnju robiju u Peruu, dok je Miljanić na slobodi i to u Njujorku.

A šta se u međuvremenu dešavalo sa Ivanom Delićem?

Na optužbe Anketnog odbora, čiji je izveštaj predstavljen u januaru 2002. godine, a koji se u optužbi Delića najviše oslonio na podatke vojne Službe bezbednosti, “osumnjičeni” je odgovorio preko medija.

Dve godine nakon ubistva ministra Bulatovića, Delić se ovim rečima branio od Šešeljevih optužbi.

„Sećam se tog dana, jer je bio značajan. S društvom sam igrao fudbal kao i svakog drugog dana zimi, a uveče sam otišao u očev restoran. Bilo je tu bar tridesetak osoba – poslovni ljudi iz građevinskih firmi iz Beograda, Kragujevca, muzičari i drugi gosti, i tada je javljeno da je ubijen Pavle Bulatović. Mi smo to komentarisali, a kasnije te večeri bio sam i na bilijaru sa drugarima. Šta da kažem, Budva je mala, pogotovo zimi, i praktično mi je svedok čitav grad“, rekao je tada Delić navodeći da sve do objavljivanja izveštaja Anketnog odbora nije ni na koji način bio povezivan s ubistvom ministra odbrane, niti je imao „ikakvih kontakata s policijom, vojskom ili sudovima“.

„Nikada nisam ni privođen ni saslušavan bilo kojim povodom. Nemam čak ni kazne za saobraćajni prekršaj. Ali šta mi sve to sada vredi kad me svi gledaju drugačije i svima treba da objašnjavam. Tragikomično je ovo što se dešava. Kada je moje ime objavljeno, otišao sam u policiju u Budvi i dao izjavu“, rekao je Delić.

Od tada, Delić se nije javno oglašavao. Ali da se ne radi o cvećki bez ijednog prekršaja, kako je sebe predstavio, pokazalo je vreme.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .