Porodica i škola kao brana za adolescentski kriminal

Ovo pitanje od najveće važnosti u zemlji se nameće od početka ’80-ih do danas, tim pre što su se u pomenutom vremenu alarmantno urušila dva noseća stuba u vaspitanju mladih – porodica i škola. Porodica se surovo suočila sa ključnim pitanjem opstanka, gde je primarno pitanje novac, odnosno bitka za preživljavanje.

Školstvo je sistematski uništavano, gde su pedagozi, od nekad uglednih članova društva, stigli do ponižavajućeg statusa ‒ po značaju u obrazovnom sistemu, kroz tretman koji dobijaju od učenika i roditelja, pa do mizernih zarada.

Učitelji, nastavnici i profesori izloženi su maltretiranju od učenika, roditelja i direktora škola... Došli smo do poražavajućih posledica – nikad više „vukovaca“, a većina učenika је funkcionalno polupismenа. Mladima su nametnute druge vrednosti, bogatstvo i novac određuju im status u društvu pa su razumeli da se kroz kriminal i korupciju stiže do tog cilja.

U međuvremenu, država, iz svoje vizure, počela je da rešava ovaj problem tako što je značajno povećala primanja prosvetnih radnika. Pedagozima i psiholozima dati su važnost i veća ovlašćenja, roditeljima je određen status arbitra. Država je osnovala Nacionalnu platformu za prevenciju nasilja koja uključuje decu, „Čuvam te“, još 2021. godine. Iste godine donet je Protokol o pružanju međusektorskih usluga posredstvom softverskog rešenja „Čuvam te“ s ciljem zaštite od zlostavljanja dece, koji je potpisalo sedam ministarstava u Vladi Srbije... Koji su rezultati ove akcije, nije poznato.

Međutim, u međuvremenu, u medijima gotovo svakodnevno čujemo vesti o maloletničkom nasilju, od prebijanja, grupnih obračuna, upotrebe vatrenog i hladnog oružja. Nemali je broj svedočenja mojih prijatelja i poznanika, čija su deca mlađi i stariji adolescenti ‒ pričaju da maloletnička delinkvencija, od škole do ulice, ne jenjava.

Sa ovim svedočenjima ne slaže se godišnji Izveštaj Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije o maloletničkoj delinkvenciji od januara do 30. novembra 2025. godine, u kojem stoji da su „u oblasti maloletničkog kriminala evidentirana 4293 kriminalna dela, što je za 5,6 odsto manje u odnosu na prethodnu godinu“.

„Nasilni kriminal maloletnika smanjen je za 12,3 odsto, dok su krivična dela u vezi sa opojnim drogama u kojima su učestvovali maloletnici smanjen za skoro 20 odsto. Najzastupljeniji su imovinski delikti, koji čine preko 63 odsto maloletničkog kriminala... Kriminalna dela u vezi sa opojnim drogama uglavnom vrše maloletnici od 16 do 18 godina... Najčešće je reč o marihuani. U periodu od januara do 30. novembra 2025. prijavljeno je 2678 maloletnih učinilaca, što je za osam odsto manje u odnosu na prethodnu godinu...“, piše u izveštaju MUP-a Srbije.

Da li su u policiji ili u obrazovnom sistemu Republike Srbije rađene studije na temu – zbog čega su devojčice između drugog i sedmog razreda agresivnije i surovije, otkud da njih četiri-pet tuku i cipelaju devojčicu iz svog razreda ili devojčicu iz nižih razreda? Nije nam poznato da li i u kojoj meri to adolescentsko kriminalno ponašanje dokazuje lični značaj ili značaj grupe koja čini kriminalne radnje i koje su efikasne mere da bi maloletnicima pokazali suprotno?

Pre neki dan sretnem prijatelja na ulici pa odemo na piće. Pitam kako mu je ćerka koja je minule jeseni pošla u šesti razred. Kaže, odličan je đak, ali svaki dan se maklja u školi. Zbog čega, pitam. Kaže da su joj supruga i on objašnjavali da ne dozvoli da je neko maltretira bez razloga, i ona to radi. Otac devojčice je biznismen, radio širom Evrope, a majka lekar.

Pričam sa prijateljem koji ima troje unučadi. Kaže, najstarija unuka, u sedmom razredu, nedavno, udarila je dečaka iz odeljenja pesnicom u lice, bacila ga je na pod zato što ju je iz čista mira pred celim razredom rukom uhvatio za grudi. Oba roditelja devojčice su fakultetski obrazovana.

Da bismo objasnili navedeni izveštaj MUP-a Srbije, „Ekspres“ je pozvao doktora Dobrivoja Bibu Radovanovića, univerzitetskog profesora i istraživača maloletničkog kriminala u Srbiji i svetu, koji ovih meseci završava veoma obimnu i ambicioznu studiju o maloletničkom kriminalu u Srbiji. On je, što je javnosti poznato, otvoren i direktan.

„Ja u ovaj izveštaj ne verujem zato što je nekompletan i netačan. Brojke nisu tačne, objašnjenja nisu tačna. Suština moje sumnje je u tome što nema objašnjenja zašto je to tako, zašto je pad, a ne porast, ili zašto je porast u nekim stvarima, a ne pad. Ne vidim ovde nikakve podatke koji potvrđuju to. Prvo, zaključivanje o maloletničkoj delinkvenciji na osnovu statističkih podataka Zavoda za statistiku Srbije je netačno, skoro uvek. A u većini slučajeva netačni su podaci dati od strane MUP-a.

Da se razumemo, ne radi se tu o štićenju vlasti ili ljudi na čelu MUP-a ili slično, radi se o sistemskim lošim rešenjima. Ja vam to pričam na osnovu referata koji su trojica pripadnika MUP-a podneli na jednom savetovanju pre nekoliko godina, a neću reći o kojim je ljudima reč. Oni su tvrdili da se lična primanja ili nagrađivanja, plate primaju na osnovu kriterijuma efikasnosti otkrivanja, a to podrazumeva da dobijaju veće dodatke nego što je klasična plata, kada otkriju neko krivično delo, a ne i počinioca. Dakle, delo postoji, ali je nepoznat učinilac i dok ga ne otkriju te prijave stoje pohranjene u fiokama. Ako ga otkriju, povećava im se varijabilni dodatak u primanjima“, kaže profesor Radovanović.

On u razgovoru za „Ekspres“ insistira na sistemskom rešenju kriminala među maloletnicima.

„To nije problem isključivo sadašnje vlasti. Taj problem je odranije i još uvek se vuče. To je jedan razlog. Zašto? Ako mi imamo tamnu brojku kriminala, a imamo je, koja se uopšte ne prijavljuje ‒ nije prijavljen ni učinilac, a niti da se delo desilo ‒ to je ona takozvana tamna brojka koja je ko zna koliko puta ili za koliko procenata veća od podataka koji se prikazuju. To je jedna stvar. Druga stvar, ne možete očekivati pad maloletničkog kriminala, a svaki dan u novinama imate da su maloletnici uradili ovo ili ono ili da su ubili nekoga, ili opljačkali nekoga i slično. Ne možete taj pad imati kada imate sistemski loše rešenje, kada je droga u pitanju, i kada je prema istraživačkim podacima 20,05 odsto srednjoškolaca upleteno u poslove sa drogom. E to su moji podaci, istraživanje na 1287 srednjoškolaca u Beogradu. Pri čemu samo šest i nešto odsto koristi drogu, što je takođe krivično delo. Dok od preostalih 11,3 koji su upleteni u poslove sa drogom četiri odsto koristi i prodaje drogu, preprodaje drogu, a 2,8 posto samo trguje drogom. Dakle, imamo tri načina ponašanja maloletnika ili adolescenata maloletnika kada je droga u pitanju. Na kraju, nemoguće je da je u padu maloletni kriminal sa drogom, ako je ogroman porast korišćenja droge kod odraslih, a i prolaza droge kroz Srbiju i ostajanja u Srbiji, pa sada vi očekujete da bude pad u kriminalu sa drogom.

Narativ da su samo maloletnici od 16 do 18 godina upleteni u kriminal sa teškim narkoticima, a da mlađi adolescenti rade ili koriste samo marihuanu je netačan. Nemali procenat prelazi kasnije na kokain, ostatak na heroin ili sintetičke droge. Ne vidim da je uzimanje marihuane baš olakšavajuća okolnost? I marihuana dovodi do promena u strukturi ličnosti... Ako imate organizovani kriminal visoko razvijen u zemlji, pa i narko-kriminal, ne možete očekivati da će maloletnički kriminal biti mali, nizak ili redak, ili njegovo smanjenje. Morate očekivati porast. I konačno imate posebne grupe, koje su navijačke, koje se bave nasiljem, ne samo zbog droge, nego zbog politike, zbog pripadnosti nekim grupama, zbog klubova, zbog ovoga ili onoga. I najzad, ako ništa drugo, imate značajan procenat kriminala mladih zbog međunarodnih uticaja.

Maloletnici kod nas i u svetu izloženi su pošasti interneta, koji je doneo i niz loših stvari. Reč je o društvenim mrežama, koje su moćan neuređen i nekontrolisan medij. Taj uticaj dovodi do otuđenosti mladih ljudi koji nemaju drugu konekciju sa javnošću, pa su često i počinioci masovnih ubistava. Zbog toga su u nekim zemljama zabranili upotrebu mobilnih telefona i pristup društvenim mrežama deci do 16 godina.“

Pitamo – da li bi Srbija trebalo to da uradi?

„Verovatno da, ali nikada nisam razmišljao u tom pravcu. Ali da su mobilni telefoni jedan od podsticaja maloletničkog kriminala nema sumnje, zato što na tim mobilnim telefonima možete svašta pročitati i svašta ’naučiti’. Ali, ako ste dečak od 13, 15 ili 17 godina i mimo društvenih mreža, imamo televizije, štampane medije. Medijski prostor obiluje kriminalom, primitivnošću i lakim sadržajima. Ti mediji veoma utiču na formiranje ličnosti adolescenata“, upozorava dr Radovanović.

Naš sagovornik vraća se priči o tradicionalnoj porodici, koja je nekad oblikovala maloletnike i u velikom procentu pomogla im da izrastu u čestite ljude. Da li porodica i dalje ima tu svoju vitešku ulogu?

„Kada je maloletnički kriminal u pitanju, centralni problem su vršnjačke grupe, ne porodica, ne škola ili neke kulturne ili nekulturne ustanove. Vršnjačke grupe mladića, devojaka ili zajedno. Sada su one mešovite i nisu više čisto jednopolne. U literaturi koju čitam glavni izvor maloletničkog kriminala, čak onog najopasnijeg tipa, jesu vršnjačke grupe. Jer one su zapravo mini kriminalne organizacije. To vam je organizovani kriminal u mladosti. Njihov uticaj je mnogo snažniji na činjenje teških kriminalnih dela nego što je uticaj porodice, nego što je uticaj siromaštva itd.

Naravno, u modernoj porodici postoji bitno drugačiji mehanizam vaspitanja. Sada je porodica tu, pre svega, u značajnom delu društva da obezbedi egzistenciju, a u drugom delu društva da obezbedi zabavu, ne gledaju mnogo na to kako će im deca proći u toj trci za zaradom ili provodom.

U ozbiljan bih želeo da stavim politički faktor u našem podeljenom društvu. Nećemo da elaboriramo ko je u pravu, ali je evidentno da se dešava sledeće, da se deca između 16 i 18 godina opredeljuju u tome za proteste ili protiv protesta. Neke škole su učestvovale u studentskim protestima, a to su sve deca naučila u porodičnoj priči sa jedne strane, pretpostavljam, a sa druge strane u medijskoj priči o kojoj se govori i dan i noć.

Nažalost, to je tako. Situacija u društvu je podeljena na dve ekstremne struje, od kojih jedna podržava vlast ili su pripadnici vlasti. Na drugoj strani su ne samo opozicija nego i pripadnici drugih pokreta kao što su, recimo, nevladine organizacije, društvene organizacije različitog karaktera. I to se vrlo rado politizuje i to doprinosi da vrlo rano počinje politizacija mladih. Već negde sa 16 godina oni imaju svoj politički stav, sa 18 godina već su ga formirali, preko 18 godina i nadalje oni su akteri političkih zbivanja, koje ne možete zaboraviti, zabraniti ili prevideti. Oni su birači, koji mogu značajno opredeliti vlast u svakoj zemlji, a posebno tamo gde ima dosta mladih. Ali to je posledica opšte političke podeljenosti u državi koja je rezultat političke propagande.

Nažalost, mi se previše bavimo opanjkavanjima naroda oko nas, a manje gledamo sebe i previše izazivamo nacionalistička osećanja kod naših mladih. To će nas koštati. Umesto da razvijamo prijateljske odnose sa svim ljudima oko sebe, sa svim susedima oko sebe, mi razvijamo šovinistički stav, zato što na taj način kasnije dobijamo veći broj glasova. To u Srbiji traje dobrih 40 godina. To u Srbiji traje otkako su počeli radikali da se bave politikom i od početka Miloševićevog perioda.

E sad, ovim povodom često se pominje obrazovanje, škola kao mogući korektivni faktor u oblikovanju mladih ljudi. Nažalost, škola tu ne može mnogo da uradi iz više razloga. Evo, imam unuka od 13 godina, on počinje sa nestašlucima koji su prirodni za početak puberteta i gledam kako njegova škola reaguje na njegove nestašluke. Oni svaki čas zapisuju decu, učenike da su uradili ovo, da su se na času nasmejali, da su skinuli majicu u vreme fizičkog vaspitanja usred leta... Moraju da imaju majice, pa ako skinu oni zapišu. Ako bilo šta pitaju nastavnika što se nastavniku ne dopadne, a često ih pitaju stvari iz života, umesto da im objasne te stvari, da pričaju sa njima, da se tako vaspitavaju i usmeravaju ih, što je i zadatak prosvete, oni ih zapisuju kao nemirne, kao decu koja prave probleme...

Mislim da su škola, kao i obrazovanje uopšte, upušteni poprilično. Dugo, u nastavnička zvanja idu ljudi koji nisu mogli da se plasiraju u nekim drugim delatnostima ili da budu uspešni, da se dokažu na neki drugi način. Umesto to zvanje da bude elitno, da bude najviše podržavano od strane države, svake države pa i naše, mi smo nastavnike sveli na relativno siromašan sloj ljudi sa lošom selekcijom, sa studentima koji su jedva završili fakultete. Još plus i oni koji su bili dobri na studijama, oni su pobegli u inostranstvo ili rade privatno. Zbog toga imamo posledice koje imamo. Ali one nisu samo u maloletničkom prestupništvu, one su u skretanju ka jednoj supkulturi, skretanju ka šundu, vrednostima koje nisu poželjne za razvoj države. Problem je i kako vi decu vaspitavate i stalno pričate o tome kako su nam glavni protivnici prvi susedi, drugi susedi, treći susedi... I onda se razvija dosta loš odnos i stav mladih prema drugim narodima.

Ovo što pričam na temu obrazovanja i škole rekli su mnogi pozvani pre mene. Međutim, treba naći odgovor ‒ šta da učinimo mi, pojedinci i društvo, sa mladima, adolescentima, koji su ostali sami na vetrometini. Gde je rešenje? Vidim ga jedino u tome da se i porodica i škola vrate onoj ulozi koja je potrebna, ali to ne mogu više biti one pozicije koje su bile pre 50, 60 ili 70 godina. Mora se napraviti nova politika u školama, politika razvoja porodice i uticaja porodice na mlade. Ali, pre svega mediji, ali i državni organi, institucije vlasti, moraju da otklonite one faktore koji vuku društvo u kriminal, a to je organizovani kriminal koji cveta u zemlji, koji zauzima sve prostore pa čak i prosvetnu delatnost, politiku i privredu. Organizovani kriminal podrazumeva dva pogubna sistema ‒ nasilje i korupciju. I jedan i drugi su pogubni za svaku zemlju, a posebno pogubni za mlade. Ako oni od početka uče samo preko sredstava informisanja i van sredstava informisanja o pričama unutar porodice, unutar grupe vršnjaka da je veoma bitno imati što više novca i što više razonode, kič razonode, i što više mrzeti svoje susede, šta onda očekujete.

Moramo da krenemo od početka. Kriminal je, nažalost, veoma komplikovano ponašanje. Ne možete razvijati jednu stranu, a ostavljati drugu stranu. Ne možete dozvoliti da ljudi koji izađu iz zatvora nemaju posao i da ne mogu da se zaposle. Šta ćemo sa zatvorima koje smo upustili u ozbiljnoj meri? I u njima su zaboravljena neka sistemska pravila. Meni kao prestupniku jedan tip zatvora ne odgovara, drugi mi odgovara, zato idem tamo gde mi odgovara. To je bila praksa do 2000. Prestali smo to da radimo. Pominjem ovo samo kao ilustraciju mnogo čega što tamo ne valja. Ljudi za svoje zločine moraju da odgovaraju. Osuđeni su, ali hajde da vidimo da li neke možemo da izvedemo da ne ponove krivično delo. Da postanu deo društva.“

Pričamo sa gospodinom Radovanovićem da neke napredne zemlje pokušavaju da preduprede maloletnički kriminal, prateći maloletnike i njihova pisanija na društvenim mrežama, iz čega, kažu, mogu da se predvide njihovi postupci i pravovremeno spreče pogrešni koraci. Da li se to danas radi u policiji u Srbiji, posle „Ribnikara“ i Dubone?

„Ja trenutno pišem, pri kraju sam istraživačke studije o maloletničkom kriminalu i prevenciji maloletničkog kriminala. Dakle, prevencija je osnovni oblik borbe protiv bilo kog kriminala, pa i maloletničkog. Jer ako tu upustimo stvari ne možemo represijom ništa praktično postići.

E, sad, društvene mreže nažalost nisam istraživao i nedovoljno poznajem te stvari. Ali ono što sam dobio kao rezultate to blage veze nema sa onim što smo ranije mislili, što smo verovali da su faktori kriminala i slično, i blage veze nema sa onim što sam mislio da treba da radimo kao prevencija. Studiju ću, ako bog da, završiti za tri, četiri, pet meseci.

Ispitivao sam uticaje prvo društvene sredine u kojoj dete živi, kraja u kome živi, postojanje kafića, bioskopa, biblioteka, crkava i sličnih stvari, pa preko uticaja porodice... Ispitivao sam sa nekih tridesetak različitih podataka o porodičnim uticajima, sa 26 uticaja škole, uticaj vršnjaka sa 11 varijabli, 11 načina uticaja škole, zatim uticaja ličnosti, uticaja ranih poremećaja ili adolescentskih poremećaja. Postoje stvari koje su relativno nove u teoriji, nisam ih ja otkrivao, nego se samo potvrđuju. Recimo, ako dete počne da pravi pizdarije sa 11 godina i počne da beži od kuće, ili beži od škole, ali bežanje od kuće je mnogo teži problem nego bežanje od škole, on će nastojati da to radi i tokom adolescencije, dakle ceo pubertet, i nastaviti posle izlaska iz puberteta i biće višestruki povratnik u asocijalni prostor.

Ali, ako počne da radi te pizdarije u pubertetu, on će to raditi do 18. godine i onda polako prestaje i postaje normalan čovek, bez kriminala. To je recimo, neka čuvena Mofiktova teza kojom su Amerikanci dokazali i stavili je kao kriterij za selekciju kriminala kod mladih, odnosno za prosuđivanje mladih. To se pokazalo i u ovom istraživanju. Recimo od nekih tridesetak varijabli porodice mi imamo svega osam koje su važne, ostale nisu važne. I to će biti potpuno drugačije. Ništa nije novo osim toga da neke stvari za koje mislimo da su veoma važne nisu toliko važne, ali su važne neke druge stvari za koje nismo nikada ni pomišljali da su važne.

Zanimljivo, u tom istraživanju i danas uopšte u literaturi o maloletnicima, imate stav da su maloletničke vršnjačke grupe odlučujući faktor pravog kriminala. Da je porodica drugorazredni faktor i škola trećerazredni faktor. Da li je to tačno? Jeste, to se pokazuje. To se pokazuje i ovde. Sada vam pričam ovako, ali recimo od 11 varijabli vršnjačkih grupa, devet su jako važne. Od 30 varijabli porodice sedam-osam je važno, ostale nisu. Od školskih varijabli, ima neverovatne razlike u tome; recimo bežanje iz škole je važno, ali bežanje sa časa nije važno. Ponašanje nastavnika je manje važno, ali, recimo, nepravda koju oni osećaju u razlici u ponašanju nastavnika prema nekim đacima je jako važna. Dakle, te razlike se već uočavaju. Deca uočavaju neku vrstu nepravde oko sebe i u porodici i u školi i izvan škole u društvu.

Nije uopšte važno da li oni to precizno opažaju. Važno je šta je njihov utisak, doživljaj. Kako oni opažaju taj uticaj, to je važno za njihovo kasnije ponašanje. Porodica može da bude sasvim korektna, ali ako dete doživljava to kao nekorektan odnos prema njemu, a forsiranje jednog drugog deteta ili ako roditelji potpuno ne paze na to šta vršnjačka grupa deteta od 13 godina radi, dete će otići u kriminal, pa makar u porodici bio i Sveti Sava“, poručuje profesor Dobrivoje Biba Radovanović.