Poternice bez potere

Iran je izdao crvenu poternicu za predsednikom SAD Donaldom Trampom i za još više od 30 osoba zbog sumnje da su umešani u napad bespilotnom letelicom u Bagdadu u januaru ove godine, a u kojem je ubijen iranski general Kasem Solejmani. Iranska državna novinska agencija IRNA javila je da je tužilac Ali Alkasimer rekao da su oni osumnjičeni za umešanost u napad 3. januara, u kojem je ubijen general Solejmani, i da su optuženi za ubistvo i terorizam. Tužilac Alkasimer nije naveo imena drugih optuženih, ali je naglasio da će Iran nastaviti sudski da goni Trampa i nakon što mu istekne predsednički mandat.

Iran je, takođe, zatražio pomoć od Interpola u hapšenju osumnjičenih, ali je malo verovatno da će ova međunarodna policijska organizacija prihvatiti ovaj zahtev Irana.

Povezane vesti - Iran izdao nalog za hapšenje Donalda Trampa

Upravo ovaj zahtev ponovno otvara pitanje obaveznosti postupanja po poternicama Interpola, najznačajnije policijske međunarodne organizacije u koju je uključeno 185 država, odnosno njihovih nacionalnih policija.

Na svetskom nivou, osim poternice za Donaldom Trampom, kada su u pitanju poternice Interpola, najveću medijsku pažnju ima i slučaj Džulijana Asanža, koji se od aprila prošle godine nalazi u ekstradicionom pritvoru u Britaniji. Asanž je osnivač Vikiliksa, sajta čiji je cilj bio objavljivanje tajnih dokumenata koji otkrivaju nezakonite radnje koje države preduzimaju pre svega u sferi prisluškivanja i kontrole građana, a koji je svetsku slavu stekao u novembru 2010. posle objavljivanja tajnih dokumenata američke administracije (Kejblgejt). Ispostavilo se da ih je Vikiliks dobio preko Čelsi Mening (Bredlija Meninga pre promene pola), analitičara zaposlenog u američkoj vojsci. Zbog ovih otkrića protiv Asanža je u SAD pokrenuta krivična istraga, ali formalno još nije podignuta optužnica. Istovremeno, protiv Asanža krivični postupak je pokrenut i u Švedskoj, gde su ga u avgustu 2010. dve žene kod kojih je prespavao optužile za silovanje. Asanž je tada saslušan i pušten jer nije bilo dovoljno dokaza, ali je istraga ponovo pokrenuta nekoliko meseci kasnije, zapravo odmah posle afere „Kejblgejt“.

U tom momentu Asanž se nalazio u Velikoj Britaniji, a Švedska je tražila njegovo izručenje, na koje on nije želeo da pristane u strahu da bi odatle odmah bio izručen SAD gde mu je pretila daleko ozbiljnija i teža kazna. Kada je postalo jasno da će britanski sud doneti odluku o izručenju Švedskoj, Asanž je u junu 2012. pobegao u Ambasadu Ekvadora u Londonu gde je dobio politički azil i gde je boravio do aprila 2019. kada su mu nove vlasti Ekvadora ukinule azil i poništile državljanstvo koje je u međuvremenu stekao. Britanska policija ga je odmah uhapsila uz obrazloženje da je bekstvom u ambasadu prekršio kauciju koju mu je sud ranije odredio. Švedska je smesta obnovila istragu i zahtev za izručenje, a Asanž je od tada u ekstradicionom pritvoru. Odluku o izručivanju donosi sud, ali konačnu odluku donosi ministar pravde i tek posle njegovog potpisa sledi izručenje.

Ista situacija je i u Srbiji, u kojoj takođe konačnu odluku o ekstradiciji bilo kog uhapšenog na osnovu Interpolovih poternica koje su raspisale druge države, nakon odluke suda potpisuje ministar pravde.

"Sud je taj koji donosi prvu odluku o izručivanju i koju tu odluku donosi na osnovu raspisane poternice Interpola, za određeno krivično delo. Sud tu postupa strogo formalno, ali zbog toga što se mnoge poternice mogu tumačiti sa političkog aspekta, u većini zemalja koje su članice Interpol organizacije, konačnu odluku o ekstradiciji donosi ministar pravde. Taj protokol obezbeđuje da u određenim situacijama ne dođe do političkih zloupotreba određenih država, naročito kada su u pitanju dela koja se vezuju za ratne zločine, terorizam, odavanje državnih tajni. Suština je da nadležni sud odlučuje o ispunjenosti uslova za izručenje, a ministar o njegovoj opravdanosti“, objašnjava za „Ekspres“ izvor iz Ministarstva pravde.

Koliko je ovaj pokušaj sprečavanja političkih zloupotreba opravdan, pre svega zavisi iz kog se ugla posmatra situacija.
Za Srbiju je tako bilo neprimereno svojevremeno hapšenje pa puštanje na slobodu bivših lidera OVK, Ramuša Haradinaja, koji je bio hapšen na aerodromu u Ljubljani, zatim Hašima Tačija u Budimpešti i Agima Čekua, kome su lisice na ruke stavljane dva puta, u Bugarskoj i u Ljubljani. Njihova hapšenja izvršena su po poternici koju je za njima raspisao srpski sud, ali su sva trojica puštena na slobodu posle samo nekoliko sati.

Povezane vesti - Ubijen zbog prezimena

Oslobađanje od hapšenja po poternici Interpola nije luksuz na koji imaju pravo samo političari. Svojevremeno su hapšenje uprkos poternici Interpola od strane srpskog suda uspeli da izbegnu i uticajni biznismeni kao što su Bogoljub Karić i Stanko Subotić Cane. Karić je tako uprkos poternici Srbije putovao po Evropi na poslovne sastanke, dok je Subotić posle hapšenja u Moskvi pušten iz ekstradicionog pritvora posle odluke suda da je delo za koje je u Srbiji optužen, a to je šverc cigareta, zastarelo. Obojica su u daljim postupcima oslobođeni krivice.

„Kada su u pitanju biznismeni, odnosno dela koja se odnose na privredni ili finansijski kriminal, sudovi koji donose odluku o eventualnom izručenju uglavnom razmatraju da li je to delo zastarelo i da li postoji u njihovom pravnom sistemu. Srbija je tako dugo mučila muku sa delom zloupotreba službenog položaja za vlasnike privatnih firmi, budući da takvo krivično delo ne postoji u pravnim sistemima drugih država, pa su mnogi slučajevi tako padali na sudu, a begunci odlukom suda puštani na slobodu“, kaže sagovornik „Ekspresa“.

Da pravila Interpola ne važe za sve države podjednako svojevremeno je pokazao i slučaj optuženog bivšeg direktora „C marketa“ Slobodana Radulovića, koji se godinama krio u Španiji. Iako je srpsko Ministarstvo pravde kolegama u Madridu nekoliko puta upućivalo zahteve za njegovo hapšenje, u kojima su navedene čak i lokacije njegovog prebivališta, do hapšenja nikad nije došlo, a Radulović se nakon osam godina bekstva sam predao srpskoj policiji.

Pravo zaobilaženja izručenja trenutno koristi i jedan od srpskih begunaca sa najdužim stažom - Dobrosav Gavrić (45), koji je u Srbiji osuđen na 35 godina zatvora jer je 15. januara 2000. godine u hotelu „Interkontinental“ ubio Željka Ražnatovića Arkana i njegove prijatelje Milenka Mandića Mandu i Dragana Garića. Gavrić je, po poternici Srbije, uhapšen 2011. u Južnoafričkoj Republici i od tada se iz pritvora bori protiv izručenja, koristeći sve moguće pravne razloge čak i obrazloženje da je politički osuđenik i da mu u Srbiji preti ubistvo.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .