INTERVJU RAMUŠA HARADINAJA ZA EKSPRES: Navijao sam za Partizan, jer je su za njega igrali i...

Da smo se kojim slučajem sreli 1998. ili 1999. godine, dileme ne bi bilo. Ili bi on ubio nas ili bismo mi ubili njega. To se i očekuje od vojnika i neprijatelja u ratu. Šta sada da očekujemo od Ramuša Haradinaja? Kada je ušao u salu u kojoj su nas prethodno njegovi saradnici smestili, prvo što smo primetili je bio korak i držanje. Odlučan i brz hod i korak koji je uvek za par centimetara duži od očekivanog, otkrivaju mnogo o temperamentu. Držanje je tipično vojničko, stisak ruke čvrst, stiska pesnicu kao što rade košarkaši ili fudbaleri posle nekog dobrog poteza. Razgovor su otvorila ta prosta životna pitanja.

Navijate li i dalje za Partizan?
- Pre rata je tako bilo
I mi navijamo za Partizan, recite " da" slobodno?
- Bili su Albanci koji su igrali u Partizanu pa smo i mi gledali.

 

MI SMO BILI JUGOSLOVENSKI KLUB
- Nismo mi zato gledali. Moja porodica iskreno to pričam sa Srbima nismo mi bili najbolji Jugosloveni, nismo voleli Tita.Neki čudni smo. Bili smo po političkim zatvorima. Pa zna se da je jedan iz moje porodice Haradinaj služio 11 godina u Požarevcu u samici. A prvi Ramuš, ja sam drugi, sahranjen je u  Beogradu. Taj je bio s partizanima, bolestan je umor nije bio ubijen ili nešto slično.
A šta je on Vama?
Brat je mog dede.
Za koga sad navijate? Volite li fudbal?
- Ne mnogo, nisam pratio ekipe, gledao sam ove naše kada igraju sa Albanijom nekad, ali ne puno. Bio sam u Francuskoj na utakmici kada su igrale Albanija i Rumunija. Tada sam bio u Švajcarskoj pa su neki prijatelji zvali da idem. Zanimljivo je videti ko ide tamo i kakva je atmosfera.

Opširnije čitajte u novom Ekspresu koji je na kioscima širom Srbije. . .