ISPOVEST GENERALA ACE TOMIĆA: O ubistvu Đinđića nisam još sve rekao

Akcijom „Sablja" rukovodio je britanski obaveštajac Entoni Monkton, a Beba Popović je bio samo saradnik izvršilac. Englezima i Amerikancima je u interesu bio sukob Đinđić - Koštunica. Naše službe su bespomoćne bile tada kao i danas, strane obaveštajne agencije u Srbiji uživaju veće poštovanje od domaćih

Aco Tomić, penzionisani general, bivši načelnik Uprave bezbednosti Vojske SRJ, mirno devera penzionerske dane na porodičnom seoskom imanju u Šumadiji. Dok je bio aktivni oficir, njegovi nadređeni, koji mu i nisu bili naklonjeni, govorili su da je prikriveni hedonista, što mu je stvaralo probleme u službi, ali je „zahvaljujući inteligenciji i obaveštajnom poslu koji je imao u venama, uvek pobeđivao". Posle petooktobarskog prevrata i udaljavanja Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice, ogromna većina čelnika DOS-a u generalu Aci Tomiću videla je glavnog protivnika. Vladimir - Beba Popović, ideolog podzemnih radova ove grupacije, organizovao je TV emisije, akcije u štampanim medijima, sve da izbaci iz sedla „Koštuničinog generala". Nije mu uspelo. Mediji u to vreme su pisali da general Tomić ima devet života i da je najmoćniji čovek u Srbiji. S tim pitanjem počinjemo intervju s generalom Tomićem, uz napomenu da mu je ovo prvi intervju koji je dao u poslednjih petnaest godina.
- Ko me je to označio kao najmoćnijeg čoveka u Srbiji? Nisam bio ni moćan niti sam imao života. Ja sam Aco Tomić. Rođen sam u opštini Gornji Milanovac. U Milanovcu sam završio osnovnu školu i gimnaziju, u Beogradu Vojnu akademiju i Komandno-štabnu akademiju.
Službovao u Celju, Našicama, Beogradu i Prištini. Od 1979. godine sam u službi bezbednosti. Tu sam prošao sve operativne dužnosti - od operativca u puku do načelnika Uprave bezbednosti. Hapšenjem u akciji „Sablja" završena je moja profesionalna karijera, na koju sam izuzetno ponosan.
Penzionisani ste 7. marta 2003, a sutradan ste uhapšeni zbog navodne sumnje da ste bili član zemunskog klana i da ste bili jedan od direktnih organizatora ubistva premijera Zorana Đinđića. Posle tri meseca, sud je te optužbe odbacio. Kome ste toliko smetali?
- Da, i penzionisan i uhapšen. Jedino nisam bio član zemunskog klana, a ni organizator ubistva premijera Zorana Đinđića.
Kada sam, dan pre nego što sam uhapšen, u štampi pročitao da sam uhapšen, znao sam da ima dovoljno organizatora tog ubistva. Ja im nisam bio potreban. A kome sam smetao? Pa, organizatorima svih događanja koja su prethodila ubistvu i onih koja su usledila posle toga.
S pozicije visokorangiranog oficira JNA, a posle Vojske SRJ, bili ste neposredni svedok i učesnik burnih događaja, najpre raspada SFRJ, a potom građanskog rata, potom rata na Kosovu, bombardovanja Srbije, i na kraju 5. oktobra, sukoba Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice, te ubistva Đinđića?
- Istina je to. Svedok sam mnogih događanja, ali dođe vreme da poznavaoci postanu neki novi ljudi. Rečiti su, dobro pišu, imaju novac za izdavanje knjiga... Koliko je samo knjiga napisano na te teme, koliko članaka objavljeno...
Ja sam mnogo umoran od posla koji sam radio i „nagrade" koju sam za sve dobio. Čekam da vreme mladima šapne istinu i otvori im oči.
Mnogo toga se već danas može i bez knjiga čitati.
Da li je vrh JNA znao da će se SFRJ raspasti i da li ste kao načelnik analitike u Upravi bezbednosti JNA 1987. napisali izveštaj Bori Joviću, predsedniku Predsedništva SFRJ, da se sprema raspad SFRJ?
- Vrh JNA je, naravno, procenjivao bezbednosnu situaciju u zemlji i imao pouzdana saznanja o tome. Redovno je izveštavao i Predsedništvo SFRJ. Pitanje je samo ko je u to verovao, a ko je smatrao da je korisno da ne veruje.
Zbog čega JNA nije intervenisala i sprečila raspad Jugoslavije 1990. kad su u to vreme SAD bile za njeno očuvanje?
- Koja od republika (izuzev Srbije) nije želela svoju državu? Srbija je jedina kasnila sa stvaranjem svoje države.
Koja bi to vojska držala zajednicu u kojoj se stanovništvo tome protivi. A SAD su bile „za njeno očuvanje"? Nismo imali tu informaciju.
Bezbednosne službe u Srbiji opet su u žiži javnosti. Kakvo je stanje u bezbednosnim službama danas? Mogu li se porediti sa onima u bivšoj Jugoslaviji i da li su te službe danas više partijske nego ona moć koja brine o nacionalnoj i državnoj bezbednosti?
- Zašto me pitate o današnjim službama bezbednosti? Znam o njima koliko i oni o meni. Malo.
Čak i ne mislim da su partijske. Znate, nekoga možete učlaniti, ali ako ima glavu, ne možete učlaniti njegovu pamet.
Država u kojoj sam radio bila je, kako kažu, Titova, Miloševićeva, Koštuničina... a ja sam radio po pravilu službe organa bezbednosti, i niko od njih mi nije solio pamet. Svi su cenili moj profesionalizam. A onda je došlo neko novo vreme s kojim se nisam razumeo. Razumeo sam, dobro, šta mi se sprema, pa me i rešenje o penzionisanju i hapšenju nije iznenadilo. Penzionisan sam 8. aprila i uhapšen istog dana. To rešenje mi nikada nije uručeno, niti sam ga potpisao. Kada su, 8. aprila 2003. godine, pripadnici UBPOK-a došli pred moj stan s nalogom za hapšenje, pozvali su me telefonom i o tome me obavestili. Naravno, ja sam pozvao pretpostavljenog starešinu Branka Krgu i rekao mu: „Ovi su došli da me hapse", i šta je bio njegov odgovor: „Pa, Aco, nazovi ti Mihajlovića, ti se bolje poznaješ s njim nego ja". Kratko sam mu odgovorio: „Branko, ne zaboravi da sam ja načelnik Generalštaba, tebe ne bi niko hapsio!"
Bili ste prvi čovek Uprave bezbednosti Vojske SRJ neposredno posle 5. oktobra 2000. Da li je Srbija tada bila na ivici građanskog rata?
- Priča o građanskom ratu je izmišljena. Građanski rat bi zahtevao i angažovanje vojske, a to nisu želeli ni Milošević ni Pavković. Narod je bilo lako pokrenuti. Rane rata su bile još jako bolne, sankcije su poremetile ekonomsku situaciju, Milošević je izgubio izbore (?), bogati stranački lideri počeli su da potkupljuju razjarenu masu... Govorilo se: vojska se priprema u kasarni na Voždovcu i Bubanj potoku. Sada se i taj strah smanjio. Nema kasarne na Voždovcu, nema Miloševića, Pavković se još nije vratio, ali zato, kao nekad, imamo strane službe koje danas slobodno vršljaju po zemlji Srbiji u statusu naših prijatelja.

Kada sam u Specijalnom sudu želeo bilo šta da kažem o pozadini ubistva Đinđića, predsednica veća Nata Mesarović bi me prekidala govoreći da to pitanje nije postavila

Da li ste Vi tih prvih petooktobarskih dana organizovali sastanak Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice? Kako je do tog sastanka došlo i na čiju inicijativu, da li je u to prste umešao ruski faktor?
- Da do susreta dođe, bila je preka potreba: masa pred Skupštinom, izbezumljena od „sopstvenog uspeha", koji je svakog momenta mogao prerasti u ludilo. Masa hoće Vojislava za vođu, Milošević se ne oglašava. Moj veliki prijatelj bio je prijatelj nove strukture. S Koštunicom smo ugovorili sastanak u Palati Federacije. Koštunicu sam te noći prvi put video i zvanično se s njim upoznao. Kako je Milošević odlučio da u Užičkoj 15 dočeka Koštunicu, a Vojislav Koštunica da ode na Dedinje, došlo je do tog susreta. Iz Palate Federacije sam krenuo pre Vojislava Koštunice i Nebojše Pavkovića. Milošević mi je zahvalio na organizaciji tog susreta, a uveče, posle zvanično obavljenih razgovora, obratio se javnosti i saopštio da se povlači s mesta predsednika. O Rusima zaista ništa ne znam.
Sukob Vojislava Koštunice i ostatka DOS-a okupljenog oko Zorana Đinđića u mnogo čemu je do danas ostao nerazjašnjen. Zbog čega se skoro cela grupacija okupljena u Demokratsku opoziciju Srbije okrenula protiv Koštunice?
- Nikada nisam verovao u duboki konflikt Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Stranim obaveštajnim službama bilo je stalo do toga da njihov konflikt bude što dublji.
Čini se da je ta situacija kulminirala ubistvom pripadnika DB-a Momira Gavrilovića, koji je likvidiran posle sastanka kod Koštunice. Šta možete da kažete o Gavrilovićevom ubistvu? Da li je tendenciozno i s kojim ciljem politički upotrebljena njegova smrt?
- Nije ubijen samo Momir Gavrilović a da javnost o tome ništa ne zna. Kako je ubijen ministar odbrane Pavle Bulatović? Ponudio sam se skupštinskoj komisiji za ispitivanje ubistva da sa svojim operativcima, uz poštovanje svih pravila Službe, a u određenom roku rešim taj slučaj. Bio sam u Skupštini pozdravljen burnim aplauzom. Nadležni organi to nisu prihvatili.
Da li je istina da od svih čelnika DOS-a jedino Koštunica nije išao u Mađarsku da uzme novac koji je Stejt department izdvojio za rušenje Miloševića?
- Moje ubeđenje je da se Vojislav Koštunica nikada ne bi upustio u tako prljav posao. Prepustio je to onima koji su se sami hvalili da su iz Mađarske donosili ogromne svote novca pod vidom finansiranja DOS-a.
U medijima pod kraj 2002. bili ste obeleženi kao glavni čovek u „planiranoj akciji Vojske SRJ za upad u Biro za komunikacije u Vladi Srbije", malom carstvu Vladimira - Bebe Popovića. Šta je od toga istina?
- Da je Služba imala ozbiljnu nameru upada u Biro za komunikacije u Vladi Srbije, niti bi ko šta znao niti bi o tome pisao.
Ovako, plašio se Beba Popović i sopstvene senke.
Da li je vojna služba kojom ste Vi tada upravljali imala saznanja da se sprema ubistvo premijera Đinđića? Ako jeste, koga ste obavestili? Da li je tačno da je polovina ministara znalo da će se to dogoditi? Šta je prava pozadina njegovog ubistva i da li je engleski faktor imao učešća u tome?
- Služba kojom sam rukovodio nije imala nadležnost za kontraobaveštajnu zaštitu Vlade Republike Srbije i premijera. I oko Đinđićevog ubistva ostalo je mnogo nerešenih pitanja. Ni za to me niko ništa nije pitao, izuzev da li sam bio, odnosno zašto sam bio član zemunskog klana. I tu su hteli da se najvažnije stvari ne vide.
Zbog čega ste razrešeni dužnosti prvog bezbednjaka Vojske SRJ i uhapšeni početkom marta 2003. godine?
- Zloupotrebljeno je vanredno stanje posle ubistva Zorana Đinđića. Uhapšen sam uz obrazloženje da „postoje osnovi sumnje da ugrožavam bezbednost drugih građana i Republike Srbije". U stvari, uhapšen sam po nalogu ministra policije (Dušan Mihajlović op. „Ekspres"). Možda je i on radio po nečijem nalogu zbog toga što sam 2002. godine lišio slobode generala Momčila Perišića i Dejvida Nejbora zbog izvršenja krivičnog dela špijunaže. To se teško prašta, a naše pravosuđe se i danas muči, suđenje optuženima još uvek traje.
Da li je Vaše hapšenje bila ideja Bebe Popovića da optuži Vojislava Koštunicu za Đinđićevo ubistvo?
- Najverovatnije. Ne mogu da tvrdim.
Kako je u tim vremenima Beba Popović postao najmoćniji čovek u Srbiji, da li je neko zaista moćan stajao iza njega?
- Beba Popović je radio, a i danas radi po nalogu stranih službi. Đinđić ga je nekoliko meseci pre ubistva izbacio iz svog kabineta, a on je posle Đinđićeve smrti rukovodio akcijom „Sablja".
Kako tumačite toliki animozitet Bebe Popovića prema Vama i Vojislavu Koštunici? Šta je hteo u to vreme Koštunica, a šta ostatak DOS-a?
- Popović je izvršavao tuđe naloge. Koštunica je tada već bio razrešen dužnosti, a ostatak DOS-a je radio ubrzano na tome da se što pre sve privatizuje po principu: ti meni, ja tebi. Tako smo danas bez preduzeća, banaka, njiva i livada... a džepovi pojedinaca su puni. Ne znam da li je to baš tako zamišljala „sirotinja raja", ona koja je željno čekala smenu vlasti, a danas željno čeka posao, povećanje plate, socijalnu pomoć...
Da li se slažete s pravosnažnom presudom srpskih sudova da je u Đinđića pucao pripadnik JSO Zvezdan Jovanović ili možda imate neke dodatne informacije?
- Slagao se ja s tim ili ne, izvršioci su pravosnažno osuđeni, a za Srbiju je ostala nepoznanica zašto je trebalo da strada Zoran Đinđić.
Imao ja informacije ili ne, to naše pravosuđe ne interesuje. Da podsetim javnost da je akcijom „Sablja", po mojim operativnim saznanjima, rukovodio britanski obaveštajac zadužen za Balkan - Entoni Monkton.
Ko je kumovao Vašem hapšenju u „Sablji" od političara i policajaca, i šta je bila pozadina Vašeg hapšenja? I pored oslobađajuće presude, i danas mnogi mediji navode da ste Vi, zajedno s Vojislavom Koštunicom, politička pozadina tog ubistva?
- Kumovao je sigurno onaj ko je „Sablju" i vodio. Političari i policajci bili su samo puki izvršioci zahteva stranih službi. To je bila svojevrsna osveta za akciju Perišić - Nejbor.

I mediji su radili i rade po nalogu. Najlakše je bilo da pozadinu ubistvu Zorana Đinđića čine Vojislav Koštunica i Aco Tomić. Kada sam u Specijalnom sudu želeo bilo šta da kažem o pozadini ubistva, predsednica veća Nata Mesarović bi me prekidala govoreći da to pitanje nije postavila.
Zato ga danas opet postavljate vi novinari. Jedino rekonstrukcija istrage ubistva premijera sigurno daje potpun odgovor na mnoga nerešena pitanja.
Da li je istragom protiv Vas u „Sablji" samo nastavljeno urušavanje institucije Vojske i kada je ono tačno počelo? Pre ili posle 5. oktobra?
- Protiv mene nije vođena bilo kakva istraga. Morali su da me uhapse. Kada su Popovića iz MUP-a Srbije upozoravali da nema elemenata za moje pritvaranje, on je rekao (otprilike): hapsite ga, naći ćemo mu nešto.
A što se tiče urušavanja Vojske... počelo je mnogo pre.
Posle mog hapšenja, u Vladi Republike Srbije je doneta odluka da svi članovi Kolegijuma načelnika Generalštaba budu penzionisani. Jedino je ostao Branko Krga.
U kakvim ste odnosima bili s Legijom i kakvo je Vaše mišljenje o njemu?
- Legiju sam upoznao u svojoj kancelariji. S njim sam se video samo dva puta. Naš treći susret je bio u Specijalnom sudu, kada sam u sud pozvan a da se iz poziva nije moglo zaključiti po kojem osnovu me pozivaju. Zaključio sam posle ispitivanja da ni gospođa Mesarović nije znala zašto me je pozvala. I advokati odbrane su se pitali zašto sam tu. Prilikom izlaska iz suda čekalo me je mnogo novinara i na njihovo pitanje kako je bilo, odgovorio sam: „Da nije tužno, bilo bi smešno." Danas sam siguran da je sve bilo smešno.
Kakva je uloga Vojske u prevratu 5. oktobra? Ili ga je, kako je to predstavljeno u javnosti, izveo narod uz pomoć Legije i „zemunaca"?
- Vojska u prevratu nije učestvovala. Narod je učestvovao i mnogo očekivao. Danas valja pitati narod da li mu je to bio pravi potez.
Ako jeste, dobro je.
Uhapsili ste generala Momčila Perišića i američkog oficira bezbednosti Džona Nejbora, i sastavili krivičnu prijavu protiv njih. Taj slučaj još nije dobio sudski epilog, a Vi ste se silno zamerili Amerikancima?
- O tome smo već govorili. Ako bude potrebno, razgovaraćemo o tome ponovo kada se završi ovaj istorijski proces. Lično ne očekujem da će to biti uskoro. Ali ostavimo to pravosuđu i vremenu.
Bili ste optuživani da ste štitili i prikrivali generala Ratka Mladića? Ima li istine u tim optužbama?
- Više puta sam zbog Mladića saslušavan. Iz svih tih saslušanja zaključio sam da oni o Mladiću ništa na znaju. Naravno, ja nisam bio voljan da im pomognem. I Mladićevo hapšenje bila je predstava za narod. Ni baka iz komšiluka u to nije verovala pa je na televiziji izjavila: „Sinoć su ga doveli, a danas uhapsili." Ali dogodio se maler, taj snimak se negde „zagubio".

Kada sam, dan pre nego što sam uhapšen, u štampi pročitao da sam uhapšen, znao sam da ima dovoljno organizatora tog ubistva

Čujem se s Mladićem, doći će on iz Haga. Nadam se tome.
Imate li saznanja ko je ubio dvojicu gardista u kasarni na Topčideru? U medijima se pojavila sumnja da su to učinili pratioci generala Mladića?
- Kada se to dogodilo, bio sam već u penziji. Detalje o tome ne znam. Jedino mi je čudno zašto se sumnja u istragu koju je vodio istražni sudija Vojnog suda u Beogradu. Ta sumnja stvorila je prostor da se u istražni postupak naknadno uključe političke strukture raznih profesija, uglavnom sa ciljem da se kompromituje vojno pravosuđe i vojska u celini.
Zbog čega ste 1988. napustili Prištinski korpus, iz štaba Bebe Popovića tvrde da ste dezertirali?
- To su Bebine izmišljotine. Jedan sam od poslednjih oficira koji je izašao s KiM posle dolaska jedinica KFOR-a.
U penziji ste skoro 15 godina. Da li Vas je neko od ovih modernih bezbednjaka zvao da Vas pita za savet, imaju li oni uopšte nekakvu dilemu?
- Čini mi se da je država zauzela stav: staro nije valjalo...
A kako rekoste, ja sam već 15 godina u penziji. Kako ja sada da savetujem ove mlade ljude?
Već su to deca nove škole. Nećemo se razumeti!

NA KOSOVU SMO SLUŠALI SVETSKE MOĆNIKE

Kad je Uprava vojne bezbednosti SRJ dobila informaciju da se formira OVK i zbog čega nije reagovala i to ukinula u povoju?
- OVK nije jedini problem na KiM. Poznato je da smo na KiM morali poštovati naredbe raznih svetskih moćnika što se tiče sastava i naoružanja vojske. I tako, dok smo mi smanjivali brojno stanje ljudstva i naoružanja, OVK je jačala.

OBAVEŠTAJAC I POEZIJA

Šta sad to čitate, generale? Opet neka informacija ili neku istorijsku literaturu?
- Ne, čitam „Razapetu zemlju" Dobrice Erića.
Koju ste to rečenicu podvukli?
- „Kriv sam ja odavno,
što stojim uspravno."
Ali na 50. strani je i pesma „Takovski grm", gde Erić reče:
„Ti si div kom se divim", govori on to Milošu Obrenoviću.
Kako je obaveštajac zavoleo poeziju?
- Rekao sam vam da me moj obaveštajni rad umorio. Ali kad sada pogledam one stare lažne tekstove o sebi, i one užasne fotografije, pozovem opet Erića u pomoć. Nije moj Šumadinac pisao o meni, a napisao je:
„Moja ružna slika
Ozverena lika
Koju umnožavate u večeri i jutra
To je slika vaše svesti i podsvesti..."

DANAS SU STRANE SLUŽBE RUKOVODEĆE

Zbog čega su bezbednosne službe postale neka vrsta posluge vladajućih struktura i nemi posmatrači, čak i saradnici stranih bezbednosnih agencija, engleskih, američkih, nemačkih, ruskih, pa i hrvatskih?
- Ne znam šta su službe postale. Pouzdano znam da smo i mi „prekomerno sarađivali", ali mi se čini da nismo imali državni stav da su nam svi na svetu prijatelji. Odlika prijateljstva je obostrano uvažavanje. To se negde izgubilo. Engleska služba je kod nas najduže prisutna. Nekada su kontakti bili od obostrane koristi. Danas su strane službe rukovodeće, a naše su poslušne. Zašto smo mi sve zaboravili i zašto sada za sve druge pitamo, morali bi reći oni koji stranim službama ukazuju više poštovanja nego domaćim.