OBEĆALI SU NAM PUT, A NE ČLANSTVO

OBEĆALI SU NAM PUT, A NE ČLANSTVO


Brisel je odredio jednu godinu koja je dobra za manipulaciju. Naš narod zna da mi nismo zreli za takav savez kao što je EU, a do 2025. svi mandati sadašnje vladajuće garniture u Briselu ne da će da budu završeni nego i zaboravljeni. Ko će se tad setiti Žan-Pola Junkera? To što je on pričao, to je njegova stvar

Profesor Slobodan Samardžić godinama je bio visoki funkcioner DSS i godinu dana ministar za Kosovo i Metohiju. Bio je jedan od tvrdih zagovornika politike koja se temeljila na motu „držati se Rezolucije 1244 kao pijan plota“ smatrajući da nam samo ta rezolucija daje neku tačku oslonca u poku­ šaju da sačuvamo južnu srpsku pokrajinu. Elem, osim molebana za spas srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, malo šta je administracija Vojislava Koštunice, osim deklarativno, uradila po pitanju Kosova i Metohije.

Ipak, na Fakultetu političkih nauka nikada nije mešao politiku i nauku. Uprkos činjenici da je ubeđeni evroskeptik, sistem Evropske unije posmatra vrednosno neutralno. Smatra da je nemoguće odgovoriti na pitanje šta nam je činiti oko Kosova, ali i da Vlada Srbije čini sve da ga prizna kao nezavisnu državu.

samardzic foto Marko Djokovic00004Te evropske vrednosti, to vam je kao kad se iracionalno zaklinjete u nešto, recimo, u bratstvo i jedinstvo za vreme Tita. Svi su znali da je krajem sedamdesetih krenulo nizbrdo, ali smo bratstvo i jedinstvo i dalje čuvali kao zenicu oka svog

– Vlada taj proces priznavanja uporno vodi od 2012. godine, korak po korak, na kraju je u prilici da potpiše sporazum o priznavanju Kosova. Tu nema nekih enigmi osim što se malo vrtimo oko izraza, a po svemu jeste i to međunarodno pravno priznanje, de jure. Iako govore da je Kosovo de fakto u rukama Albanaca, to 2012. nije bilo. Međutim, Srbija je predala Albancima na Kosovu sve ono što je bilo država. Dr­ žala je četiri opštine koje su bile u sistemu lokalnih samouprava Srbije, imala deo policije i pravosuđa, elektroprivredu severnog Kosova u svojim rukama, pozivni broj i sve je to predala na osnovu Briselskog sporazuma. Zauzvrat je trebalo da dobije ZSO, što nije nikakva koncesija Albanaca. U kosovskom ustavu pišu odredbe po kojima opštine mogu da se objedinjavaju kao zajednice, pa je onda to konkretizovano u zakonu o lokalnoj samoupravi Kosova, a sve se baziralo na Aneksu 3, plana Martija Ahtisarija.

Albanci kažu da ZSO iz Briselskog sporazuma nije u skladu sa njihovim ustavom?

– To je deo procedure, da u procesu stvaranja ZSO imate tu stepenicu da Ustavni sud Kosova treba da potvrdi uredbu Vlade Kosova o toj stvari. Tako da ništa nije neočekivano.

Mislite da su oni sve to unapred znali?

– Da, išli su po agendi koju im je namestila Evropska unija. Tekst prvog Briselskog sporazuma napisan je u službi za spoljne poslove EU. Dakle, naša strana nije pregovarala na osnovu svoje platforme nego je došla tamo sa već pripremljenim tekstom o kojem se razgovaralo, koji je manje-više prihvaćen onakav kakav je ponuđen. Onda je pravljena velika kampanja u Srbiji da je ZSO zapravo autonomija za Srbe na Kosovu, a od autonomije nema ni A. Po kosovskom ustavu i zakonu o lokalnoj samoupravi, te objedinjene op­ štine samo zajednički sprovode opštinske funkcije. Lepo piše u jednom članu Briselskog sporazuma da će ta ZSO imati nadle­ žnosti u nekoliko oblasti – u ekonomskom razvoju, privrednom planiranju, obrazovanju, zdravstvu, prostornom planiranju, ali samo – nadzornu nadležnost. Nadziru ono što radi Vlada iz Prištine? – Tako je, jer Vlada iz Prištine je izvršna vlast u pogledu sprovođenja svih propisa koje donose opštine ili zajednica opština. Dakle, bez odobrenja Vlade ne može se ništa uraditi. To je jedna prevara što pričaju da će oni imati neke naročite nadležnosti ne bi li srpska javnost stekla utisak da priznanje Kosova ipak dajemo za nešto, a kad bolje pro­ čitate dokument, vidite da je to ništa.

Može li još o nečemu da se pregovara, kao nadgradnja Briselskog sporazuma?

– Ne, ne može ništa. Ali zašto bi Albanci na to pristali ako je Srbija pristala na sve ono što je pisalo kao njena obaveza u Briselskom sporazumu. Oni su pregovarali potpuno hazarderski. Kad su doterali cara do duvara u pogledu onoga što je Srbija imala, sada albanska strana može da kaže – ne damo ni ZSO.

Pa nisu je dali već pet godina?

– Da, ali ja mislim da će oni na kraju balade dati ZSO. Zato se cena toga podiže u srpskoj javnosti kao da je to neka va­ žna stvar. To je zapravo ono što bi Srbi, po pozitivnim zakonima Kosova, imali na nezavisnom Kosovu.

Ali Prištini je dovoljno da im ne sprečavamo ulazak u me­ đunarodne institucije, ne treba im priznanje Srbije?

– Ne, treba im. U tome i jeste igra. Naše priznanje je ovde klju­ čna stvar jer ako to izostane, za SAD i EU pitanje Kosova ostaje otvoreno, a oni žele da ga zatvore. Ali postoji taj kamen u cipeli da to se zove srpsko priznanje. Sa stanovišta međunarodnog prava država raspolaže me­ đunarodno-pravnom garancijom svog teritorijalnog integriteta. Dakle, to je ne samo u povelji UN koja izričito govori o tom načelu, nego i Rezolucija 1244 na tri mesta utvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet SR Jugoslavije, uključujući i Kosovo. E sad, Srbija bi mogla da se toga drži da hoće da brani Kosovo, veoma uporno. Da kaže da je to crvena linija, da ne priznaje nezavisnost. Međutim, oni tra­že od Srbije da to učini, jer država ima pravo da se odrekne dela svoje teritorije. Zato se koristi izraz „pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji“. Tajna je u ‘’sveobuhvatnoj’’, a ne u normalizaciji gde bismo mi s Kosovom uspostavili ekonomske odnose i tako dalje, nego mi moramo njih da priznamo u svakom pogledu. To je to sveobuhvatno. Tako Zapad vi­ še nema međunarodno-pravni problem. Srbija se odrekla svoje teritorije i sve je u redu. Zato je bilo važno da Srbija prizna Kosovo.

Mi smo se neformalno odrekli Rezolucije 1244 kad smo je prebacili na nivo EU, to je odluka naše vlade iz 2008. godine, u vreme Borisa Tadića?

– Tako je. Što me onda pitate šta može da se učini?

Pa šta može sad?

– Sada ne može ništa. Kad neko napravi 99 koraka u jednom pravcu, napraviće i stoti. Da ste me pitali tada, ja bih rekao – treba čuvati to, to i to. Zamrznuti status do prvih pregovora u kojima smo mi i Albanci ravnopravna strana i gde posrednik nije neko ko je već priznao Kosovo. A teza je da nemamo vremena za čekanje, jer Srbija već nema realnu vlast na Kosovu i da, ako prođe 50 ili 100 godina, mo­ že samo da bude gore po nas…

– To uopšte nije tačno. Kako ćete da rešite konflikt koji traje toliko dugo? Tako što ćete Albancima da date kompletnu vlast na Kosovu i da isteraju ostatak Srba? Porušili su šta su mogli, sad ne mogu da ruše manastire da ubedite. Ja se bojim da to sad izađe u novinama jer će reći ovaj je lud, uvlači narod u novo bombardovanje. To je jedna potpuno šizofrena, patološka situacija. Onda kažu – mi imamo 84 odsto trgovine sa njima pa će oni ne­ što… A to vam je u stvari jedan kavez u koji je Srbija upletena, jer to vreme ozbiljnog pristupanja i proširenja je prošlo.

Kako da izađemo iz kaveza?

– Nikako. Kanarinac mora da ima džinovske mišiće da otvori one žice i šipke, tako da tu teško može brzo da se nešto uradi. Ja sam pominjao tu trgovinsku razmenu. Ona nije posledica neke prirodne situacije između Srbije i EU. To je politika Vlade bila 2000. da se pojača razvoj sa EU, pri čemu smo mi uvek imali deficit trgovinske razmene. Vlada se opredelila za zavisnost i taj odnos prema MMF. To sve strašno košta. Oni će vam davati kredite, koje će vaša deca vraćati. Nema tu velike tajne. A mogli biste da razvijate proizvodnju prema drugim tržištima. Pod uslovom da imate šta da prodate. Znate, mi sa Kinom potpisujemo ugovor, i sa Turskom, a nemamo šta. To je posledica politike u kojoj poljoprivreda nije važna, a to vam je strateška stvar. Mi smo 2014. smanjili našu uvoznu carinsku stopu, za sve proizvode do nule, sem za neke koje izrazito treba zaštititi, tri odsto. Tako imate holandski krompir za 40 dinara, a naš ivanjički je 120. Što se mene tiče, ja bih platio ivanji­ čki još više, ne zbog patriotizma, nego zbog razlike u kvalitetu, ali siromašan čovek kupuje od 40 delom je u toj finansijskoj krizi, jer mnoge države članice imaju velike probleme sa javnim finansijama. To je prodrmalo taj sistem žestoko, zato ona ne razmišlja o širenju.

Postoji politika proširenja, to stalno čujemo iz Brisela.

– Naravno. Samo je ta politika promenila funkciju u međuvremenu. Nekad je služila zaista za to da se EU proširi, a sada ona postaje politika koja treba da zemlje kandidate drži u orbiti svog uticaja, da se one ne bi otrgle tom geopolitičkom i geostrateškom okviru i počele da vode svoju nezavisnu politiku. Ili, ne daj bože, da pristupe Rusiji. To je vrlo ozbiljna igra. Oni s pravom smatraju da, pošto ne mogu da prime te zemlje, da one mogu da zaista počnu nezavisno da razmišljaju o svojoj budućnosti ili, recimo, sa Unijom da zaključuju neke druge sporazume koji nisu tako obavezuju­ ći kao SSP. To je potpuno logič­ no. Zato su oni prvo dobro potkupili te političke i kulturne elite. Ne mislim da su im direktno dali pare, ali to je prosto deo tradicije kolonijalnog delovanja, njihovih jakih država. Sve kre­ će od poglavice, koji polako ube­ đuje uticajne članove plemena u nešto, onda pleme utiče na porodice… Onda se daje zemlja ili nekoliko flaša viskija i tako krene.

Mislite da smo za njih Indijanci?

– Pa da. Nisu ni oni uvek bili skloni upotrebi oružja u kolonijalnim osvajanjima. Tome je uvek prethodila neka vrsta potkupljivanja i tamo gde uspeju – uspeju, gde ne uspeju – oružje radi. Meni je samo krivo što smo se mi sveli na to, a Srbija je bila u protekla dva veka pojam neke države koja je najvećim delom samu sebe oslobodila i imala oreol slobode i nezavisnosti. Držala se do pre nekog vremena kako-tako. I pod Miloševićem i kasnije, naročito dok je Koštunica bio na vlasti. Bili smo država koja drži do sebe. Onda, 2008. kreće igra sa tim političkim elitama, gde se puno obećava, a malo ostvaruje. Elite ne prime­ ćuju da su ušle u orbitu njihove vlasti, ne primećuju u prvo vreme koliko su postale zavisne i onda svojom voljom prihvataju te ultimatume, pri čemu Unija uvek nudi više nego što može da da. Obećali su nam put, ali nikad nije obećano članstvo. Pa i danas kad se priča o 2025. godini, lepo ćete čuti i Junkera i Mogerinijevu i Hana koji kažu – vama je put otvoren, a da li ćete ići njim, to zavisi od vas. Oni su odredili jednu godinu koja je dobra za manipulaciju. Prvo, naš narod zna da mi nismo zreli za takav savez kao što je Unija, pa bi bilo nerealno da su rekli 2019. ili 2020. S druge strane, do 2025. svi mandati sadašnje vladaju­ će garniture u Briselu, ne da će da budu završeni, nego i zaboravljeni. Ko će se tad setiti Žan-Pola Junkera? To što je on pričao, to je njegova stvar. Mi smo ušli u vrzino kolo. Sad je opasno iza­ ći. Vi ste usisani unutra, ucenjeni na razne načine.

Kažete li to kao profesor ili kao političar?

– Kao profesor. Ne predajem dnevnu politiku, ali se bavim političkim sistemima i znam šta su demokratija, autokratija, a šta međustanje i politička manipulacija. To što se opozicija ne buni, to je njihov problem, jer oni takođe duvaju u istu tikvu s EU. Oni smatraju da je dobro da Vu­ čić da Kosovo, jer znaju da je to uslov, a sami nisu imali petlju da to urade do 2012. pa će on lepo da obavi prljav posao, a oni će posle da dođu na vlast. To ne biva u istoriji. A treba još i pustiti Republiku Srpsku niz vodu, ući u NATO. To nas tek čeka.

Očekujete da će i to biti uslov?

– Kako da ne. Sve zemlje srednje i istočne Evrope koje su ušle u EU, prethodno su ušle u NATO. Oni imaju svoj interes. Ja njih uopšte ne kritikujem. Njihova spoljna politika je meni dobro poznata kroz istoriju, a poštujem njihove unutrašnje poretke. Oni su za svoj narod napravili neku demokratiju, vladavinu prava, stabilno sudstvo. To se pomalo sad kvari i krivi, ali je to jedna tekovina fantastična i mi, iskreno govoreći, nemamo na šta da se drugo ugledamo nego na njih. Ali kad oni meni kažu evropske vrednosti, onda pomislim šta rade na Kosovu. Podržavaju diktatorske re­ žime kad im treba. Te evropske vrednosti, to vam je kao kad se iracionalno zaklinjete u nešto, recimo, u bratstvo i jedinstvo za vreme Tita. Svi su znali da je krajem sedamdesetih krenulo nizbrdo, ali su bratstvo i jedinstvo i dalje bili na usnama. „Čuvajte ga kao zenicu oka svoga“, to su Titove reči. Mnogo toga sad podseća na to vreme samoupravljanja, naročito krajem osamdesetih. Ono se raspada, ali ovaj fakultet, Pravni fakultet, po celoj zemlji i dalje forsiru ideju socijalističkog samoupravnog političkog sistema, bezpartijske demokratije. I na dnevniku stalno govore to, ali ka­ žu „da je kriza samo zato što nema dovoljno samoupravljanja“. Ova evropska situacija me stra­ šno podseća na to. Mi sad imamo, dakle, bezalternativni put u EU koja se raspada. Svi parametri su gori nego 2008, a mi idemo u EU. I čemu verujemo? Evropskim vrednostima. To su postale okoštale floskule koje samo služe vlastima za manipulaciju. Zato kad me pitaju za evropske vrednosti, ja se uvek malo, onako, naježim.

 

Unutrašnji dijalog je manipulacija

Jeste li učestvovali u unutrašnjem dijalogu?

– Nisam.

A jesu li Vas zvali?

– Nisu me zvali. To je među nama sasvim jasna situacija. Niti ja hoću, niti oni mene zovu. Mi smo potpuno komotni, i oni i ja. Taj dijalog je baš ta teška manipulacija. Dijalog se saziva kad je sve gotovo.

Borba za Unesko je dobro vođena

Šta je Vlada dosad dobro uradila po pitanju Kosova?

– Onu borbu oko Uneska pre tri godine, kada Kosovo nije uspelo da postane član. Vlada je učinila sve što je mogla. Vodila je kampanju u svim zemljama. U Parizu je bila strašno živa delatnost. Svi su ubeđivani, sa činjenicama – kako sad oni mogu, a to su sve rušili. Drugo, kako možete da predate jednu imovinu i jednu tradiciju jednog naroda i tako dalje. I nije uspelo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar