SRBI SU DOBAR NAROD, SAMO MALO PRETERAN

Profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, ugledni neurolog dr Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 2015, vlasnik je respektabilne biografije. Specijalista je za degenerativne procese moždanih ćelija (Alchajmer, Parkinson, Hantington), usavršavao se na prestižnim klinikama u Londonu, bio je petnaest meseci gostuju­ći profesor u Institutu za neurologiju na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, čest je gost-predavač na univerzitetima i klinikama širom sveta. Razgovor sa profesorom Kostićem počinjemo opšteprihvaćenom ocenom u javnosti da je u rad SANU uneo niz novina koje prate savremene društvene i nauč­ne tokove.

- Ta ideja o nekakvom modelu gipsanih akademika koji u svojoj veličini praktično ne izlaze u svet zapravo je nešto što je u kontradikciji sa tradicijom same Akademije. Mi trenutno imamo izložbu o Mihailu Petroviću Alasu, rodonačelniku srpske matematike, kome smo posvetili ovu godinu, a koji je u ovom istom gradu umeo da zabavlja sa svojom violinom i sa svojim orkestrom goste po beogradskim kafanama, družio se i ribario sa alasima... a bio je i član Akademije. Akademija je izašla iz tog arhaičnog okru­ženja i svaki pokušaj da se tamo vrati bio bi za nju poguban. Ideja je da napravimo kreativnu atmosferu multidisciplinarne saradnje, ali i pravih prijateljstava. Ima ljudi koji ovde rade po 30 godina i za to vreme morate steći prijatelje među akademicima, u protivnom niste ni za šta.

U SANU je u toku debata o organizaciono-radnim promenama, zapravo reč je o modernizaciji rada i razmišljanja u Akademiji?

- Tradicionalna organizacija Akademije koju sada imamo je sistem sa osam odeljenja. Mišljenje ozbiljnog broja ljudi je da je ova vrsta podele prevaziđena, pored toga što je došlo do ozbiljnog disbalansa izme­đu društveno-humanističkih i prirodno-matematičkih nauka, da ne govorim o umetnosti. Zapravo, nameće se i uključivanje potpuno novih oblasti i nauke i umetnosti koje se odigravaju na naše oči, inače ćemo izgubiti trku s vremenom. I u tom kontekstu smo počeli dvogodišnju debatu o mogućim promenama u SANU barem u prvoj polovini 21. veka, koja nažalost za sada nema preterano mnogo odjeka među akademicima. Naravno da SANU mora da bude uz nedvosmislenu posvećenost identitetskim pitanjima i negovanju tradicije (misija, koju ćemo, nadam se, još uspešnije sprovoditi skorim završavanjem Audiovizuelnog arhiva SANU, sa centrom za digitalizaciju naučne, istorijske, umetničke i kulturne baštine) možda i upravo uče­ći iz te tradicije, u tešnjoj vezi sa novijim, modernijim dostignućima sredine i civilizacije, i inkluzivnija za signale vremena u kojem živimo. Bez toga bismo postali samo neka vrsta starinarnice, što SANU nikada nije bila.

Napravili ste više vrednih izložbi u poslednje dve-tri godine?

- Napravili smo izložbu o kulturnom i umetničkom blagu Kosova i Metohije, koja je organizovana bez ikakvih kompromisa sa aspekta estetike i vrednosti i bilo kakvih politi­čkih elemenata. Za mene je bio praznik da vidim đake šestog ili sedmog razreda koji izlaze sa izložbe potpuno zbunjeni, bledi od onoga sa čim su se suočili. Da ne govorim o srednjoškolcima ili studentima koji su, recimo, ostajali po sat i po zahtevajući od naših volontera da im daju dopunsko objašnjenje, SANU jednostavno mora da uđe u dnevni život društva sa svim problemima i da pokuša da predoči prvenstveno racionalna naučna i umetnička rešenja, jer je „podizanje Srbije“ u bukvalnom smislu bilo jedna od uloga institucija koje su prethodile SANU, kao što je na primer Društvo srpske slovesnosti. Tvrdim, narod nije civilizacijski poražen, Srbiju ne treba potcenjivati, ma kako zapušteni bili nakon svih prolaza točka istorije. U svakom slučaju, mi možemo doprineti svojim anga­žmanima, razmišljanjem o toj vrsti „uspravnog položaja“, koji nam je neophodan. To ne mogu i ne treba da rade samo akademici, u to sam duboko ubeđen, i uloga SANU u poslednjih nekoliko godina je apsolutno takva da obezbeđuje neku vrstu prostora komunikacije za sve misaone, zabrinute, kompetentne osobe koje o određenim problemima imaju šta da kažu.

SANU mora da se vidi i izvan Beograda?

- Apsolutno. Tim povodom često se setim kolege s kojim sam služio vojsku. Lekar je u mojoj Beloj Palanci. Na moje pitanje šta radi, odgovara sa „evo, svaki dan zaboravljam po jednu reč“. Da bismo sprečili to zaboravljanje reči u zapuštenosti srpske provincije, SANU treba da izađe iz Knez Mihailove ulice, i to smo već pokušali izložbom naših likovnih umetnika, koja je do sada obišla petnaestak gradova po Srbiji. Trenutno je u Leskovcu. Dragoceno je videti način na koji ljudi u tim sredinama dočekuju i prate te vrste manifestacija: dirljivo i iznenađujuće. Susrećete se s različitim ljudima, ozbiljnim gimnazijskim ili profesorima drugih škola, nastavnicima koji, verujte, o tim stvarima znaju više nego što znam ja. S druge strane, SANU je pre par godina formirala, pored ogranka u Novom Sadu, koji je naša tradicionalna priča, i ogranak u Nišu. Ideja je zapravo da u svim univerzitetskim gradovima stanuje i Akademija, da ima svoj „stan i svoju galerijicu“.

Nije sve baš tako bajno?

- Nije! Ima oko nas nečeg frustrirajućeg. U Srbiji je veoma prisutna globalna filozofija mrzovolje. O Akademiji, i ne samo o Akademiji, govore ljudi koji ne znaju ništa o njoj, koji je jednostavno doživljavaju kao jedno redukovano, konzervativno političko telo, koje je „dužno da na dnevnim nivoima kroz svoj PR daje komentare o svakom političkom događaju“, ne shvatajući da je Akademija ipak nešto složenije i dublje. Evo, prvi put saopštavam podatak da je tokom proteklih 12 meseci kroz zgradu Akademije i različite aktivnosti prošlo 180.000 ljudi. Bilo je i razočaranih, ali je bilo sigurno i onih koji su nešto sa sobom poneli.

Ta nova kapilarna razuđenost Akademije mora da se ostvaruje sa univerzitetima, određenim ministarstvima, stručnim asocijacijama?

- Zbog toga smo i napravili niz sporazuma o zajedničkim namerama i delatnostima sa univerzitetima, institutima, institucijama kulture i slično, razrađujući jednu dobru mrežu u koju sada ulaze i određene nacionalne institucije. Rekao sam već da Srbiju ne treba potcenjivati. Jeste da živimo u civilizaciji populizma, antiintelektualizma ili kako neko reče „džiberizma“. To svakako nije naš specifikum, ima ga i u SAD i u Evropi. Kod nas intelektualci ili oni koji bi eventualno mogli ponešto da kažu, koji nose izvesne misaone dileme, bivaju ismevani. Ćute jer će ih ra- ščerečiti tabloidi. Ima ovde još kompetentnih ljudi koji moraju da se izbore s tim da ne uđemo u tragičnu površnosti ili u nešto što bih nazvao „željenom realnošću koju će nam drugi izdiktirati“.

Pokojni Dejan Medaković svojevremeno je rekao: „Verujem u budućnost Srbije kada vidim ovu decu matematičare, fizičare, hemičare... ne samo iz Beograda nego i iz Kragujevca, Ni­ ša, iz provincije, da pobeđuju po evropskim i svetskim takmičenjima. Oni će spasti Srbiju.“ Gde je tu SANU?

- Radimo, ali svakako nedovoljno. Članovi Izvršnog odbora i drugi naši uglednici lično učestvuju ili pokušavaju da učestvuju na svim tim manifestacijama. Akademija jednom godišnje pravi prijem za roditelje, nastavnike i te đake, darujući im skromne poklone, simbolične, toliko da shvate da smo njihove uspehe primetili. Imamo promocije hemije, matematike fizike upravo u prostorima same Akademije. U saradnji s Ministarstvom prosvete mi, kad god je neka izložba za koju smatramo da bi mladi ljudi trebali da je vide, da iz nje nešto povuku, pišemo i predlažemo da se organizuju posete. Trebalo bi za tu decu svi da uradimo mnogo više jer oni čine da ima dana kada roditelji treba da budu zahvalni svojoj deci, a ne obrnuto. Ne mislim samo na biološke roditelje, nego na sve nas, da gledajući ih shvatimo da ima neke nade.

Verujemo da to nije dominantna praksa, ali stoje tvrdnje da lični animoziteti i zavist članova SANU neke vredne ljude ostavlja ispred vrata Akademije?

- Završno glasanje za prijem novih članova je uvek tajno i u tom glasanju ili takvoj vrsti glasanja ne možete da izbegnete izvesnu subjektivnost, ako hoćete i malicioznost. Hajde da pojednostavimo, Crnjanski nije bio član SANU, mada mogu sada slobodno da kažem da je jedan Crnjanski više trebao Akademiji nego što je Akademija trebala njemu. U tom kontekstu, svakako da postoje elementi koji nisu potpuno objektivni i kristalno čisti. Ne razlikujemo se mi ni u tome od sveta. Skoro je izašla knjiga Amina Malufa „Fotelja na Seni“, koja je usredsređena upravo na tu ekskluzivnu akademiju Francuske, i videćete da su neka imena poput Voltera, Didroa, ljudi koji su obeležili svoje epohe, bili izabrani tek iz trećeg ili četvrtog puta, a umesto njih su ulazili ljudi za koje danas gotovo da nema jasnih podataka čime su se zapravo bavili.

Vi ste, sad zloupotrebljavam privatni razgovor s Vama, rekli da u SANU ne sede najumniji ljudi u Srbiji.

- Ne, rekao sam da najumniji ljudi ne sede samo u SANU. U njoj sede ljudi koji imaju delo, koji imaju postignuća, ali ima dosta ljudi kojima se ja iskreno divim i koje bih lično voleo da vidim u Akademiji jer zaslužuju to svojim znanjem, mudro- šću, kompetentnošću, i kao takvi potrebni su Akademiji.

Akademija među Srbima ima status mita?

- Ja prvo verujem da svet bez utopije postaje siv. Ja sam, kao gimnazijalac i student, igrao košarku u nižerazrednim klubovima. Imali smo jednog trenera koji je pre svake utakmice, čak i kada je bilo jasno da ćemo gubiti sa 30 ili 40 razlike, govorio: „Danas idemo na pobedu“. Taj neki duh, čak iako znam da ću na terenu verovatno biti zbrisan, ja ću pokušati da održim u svom ponašanju i u SANU dokle god sam sposoban da govorim i hodam. Danas igramo na pobedu!

Gledajući ovu nesrećnu seriju „Nemanjići“, čitajući ponovo spise o Svetom Savi, Srbi se opet nalaze u istoj globalnoj i socijalnoj poziciji danas kao i pre osam vekova?

- Taj utisak verovatno ima svojih osnova, ali ja bih rekao nešto drugo. Treba imati na umu da smo imali u svojoj ne tako davnoj istoriji ljude poput Jovana Cvijića, Stojana Novakovića... Bili su istovremeno i političari i rektori i predsednici Akademije i naučnici koje su poštovali po svetu. Moramo biti svesni da smo pripadali jednom civilizacijskom krugu koji je bio, hteli to danas da priznamo ili ne, neka vrsta usuda. Propustili smo renesansu, reformaciju, prosvećeni apsolutizam, izgubili neku vrstu vertikalne strukturisanosti društva i tako dalje. Kad se sve sabere, mi smo, zapravo, po svakoj logici trebali da budemo žrtve tragi- čnih zakašnjenja. A za mene je bilo fascinantno ne to koliko su ta zakašnjenja tragična, nego s kojom su ih brzinom pojedinci sustizali i u Srbiju uvodili modernost, demokratski doživljaj države, prava, kulture, umetnosti... SANU je skoro priredila izložbu „Slikari ratnici’’. Veoma dobra izložba koja svedoči da usred svekolikog stradalništva u Prvom svetskom ratu ti slikari-ratnici ne samo da umetnički beleže faktografiju kolektivnog stradanja već uporedo vode jednu vrstu estetskog rata za pobedu određenih umetničkih ideja. Za mene je to takva forma vitalnosti, pred kojom smo dužni da skinemo kapu. Oni su ginuli i uz zvuke kuršuma i karteča razmi- šljali o tome kako da pozni srpski impresionizam verifikuju u odnosu na neke druge pravce. Zašto ovo pričam?

Ne bih danas da ocenjujem pomenutu seriju o Nemanjićima. Ali mogli smo da uočimo (i naučimo) izvesnu, neophodnu dozu pragmatike i vitalnosti u postupcima naših predaka. U međuvremenu smo mi tu pragmatiku, koja je bila politika pre- življavanja (srećom, uspešnog) jedne zemlje, jedne države, jedne kraljevine na marginama Vizantijskog komonvelta, marginalizovali. A nije trebalo, jer i sada živimo u Srbiji koja se nalazi ili je guraju na margine ne- čega što se naziva evropskom celinom, s tim što smo, umesto neophodne pragmatičnosti i, ako hoćete, vitalnog egoizma, kroz jedan pogrešno shva- ćeni doživljaj i mita i nacionalne hrabrosti i otpora prestali da intenzivnije razmišljamo o budućnosti. Ima izvesne fiksiranosti u naše predstave pro- šlosti, pritom ja nisam za to da mi zaboravimo prošlost (naprotiv!), ali ta prošlost nas i uči da moramo da upravo u teškoćama nalazimo životnost u sopstvenim izborima i pokušamo da obezbedimo trajanje ne samo za nas već, neko će reći da citiram Vučića, prevashodno za decu i unuke. Mi, srećom ili na- žalost, pripadamo evropskom krugu i njegovoj kulturi. Nema racionalnog oblika bekstva iz tog kruga. Mi slušamo tu muziku, čitamo te knjige, našu decu šaljemo da uče po evropskim školama... Ideja da smo samo igračka u rukama drugih nas dovodi zapravo u jedan stra- šno inferioran položaj. To postaje pomalo opasno. Bilo bi veoma pogrešno da Srbija postane „koristan idiot“ u rukama drugih velikih sila. Nisam siguran, tačnije siguran sam da ne znam sva rešenja. Rekao bih sasvim kratko dve stvari: ne bih želeo da budem u koži današnjih političara koji treba da odlučuju, ali s druge strane ne mogu da prihvatim da inat i prkos budu filozofija našeg političkog postupanja. Budemo li ponovo izolovani, to može biti pogubno za Srbiju.

Šta je rešenje?

- Kad se sve sabere, mislim da Srbija konačno, posle svih bolesti koje je imala, od Pijemonta južnoslovenskih naroda do sustizanja svih svojih zaka- šnjenja, jugoslovenstva... mora da se vrati nekoj vrsti elementarnog egoizma. Šta to mi hoćemo u budućnosti? Kuda? Gde? Da pretrajemo ili da jednostavno budemo sjajan primer o kome će neko poput Fenimora Kupera napisati knjigu „Poslednji Mohikanac“. Mi sami treba da definišemo šta ćemo preko tog brisanog prostora globalizacije preneti u sopstvenom zavežljaju. Akademija zaista radi na tome. Ali inat, ljutnja, osećaj povređenosti ne smeju biti filozofija naših promišljanja o budućnosti.

Zašto je tom svetu, koji nas je na besraman način bombardovao da bi napravio od Kosova nekakvu državu, sad važno da je i Srbija prizna?

Nisam ja siguran da je njima to toliko potrebno koliko mi sami sebe ubeđujemo. Mislim da, verovatno, postoji neki ose- ćaj griže savesti za zločin koji je učinjen i koji nije imao razloga da bude učinjen. Nekome ko gaji iluziju da je bio saveznik u odre­ đenim, vrlo značajnim istorijskim događanjima, uz strašnu cenu. Kad se sve sabere, ne mogu da odgonetnem ponekad neshvatljivu potrebu evropskih birokrata i američkih, naravno, da nas ponize, čak i kada smo uredno završili „domaće zadatke“ (izraz od koga se ježim). Ja sam jednom izgovorio svoj stav o mogućnosti političke kontrole Kosova. Zaboravljena je već slede­ća rečenica da se i zubima i noktima moramo boriti za kulturno i umetničko nasleđe Kosova i Metohije i za ljude koji tamo žive. Hladnoća sa kojom se dočekuju naši argumenti, ali i surovost sa kojom smo bombardovani i kažnjavani, sve su stvari koje mi moramo u promišljanjima budućnosti da uzmemo u obzir. Ova vrsta krstaške isključivosti sa kojom se mi sada susrećemo nije manje varvarska od one koja je nekad išla u pravcu Jerusalima, ali usput brutalno rušila i Konstantinopolj. Nisam ja u ovim godinama više u potrebi da se mnogo čega plašim, ali ne bih voleo da Srbija bude repriza Konstantinopolja. Voleo bih da se, kada su ove strepnje u pitanju, ipak radi samo o skrivenim strahovima starca.

Šta je to što nam EU nudi? Predsednik Francuske Makron kaže da za balkanska plemena nema mesta u EU. Ili je mnogo važnije da mi napravimo snažnu i ure­đenu pravnu državu?

- Naravno, mada to postaje pomalo i mantra svih naših političara. Ne možete vi napraviti usputnu stanicu koja će biti dobro uređena, a koju su okružili oni koji bi želeli da kontrolišu procese i prostore. U tom smislu, kad se kaže EU, kada kažemo Zapad, kada kažemo Istok, uopšte se ne radi o homogenim celinama. Šta je Evropa? Mediteranska Evropa, Grčka, Španija, Italija... Da li su to baltičke zemlje? Protestantske, katoličke ili pravoslavne? Višegradska grupa? Rumunija i Bugarska, slovenski narodi? U političkom smislu bilo je nekoliko istorijskih pokušaja da se napravi neka vrsta dirigovane, ujedinjene Evrope i znate kako su završavale. A opet bez nekog inteligentnijeg jedinstva koje su perspektive stare i umorne Evrope u kojoj živi tek oko 7 odsto svetskog stanovništva? Evrocentričnost u pogledima sada više nije samo pogrešna, ona je bukvalno glupava! U toj heterogenosti Evrope ne može biti da su baš svi na­ ši zakleti neprijatelji. Mi moramo naći način na koji ćemo komunicirati, na neki način plasirati sebe, jer se ne smemo zatvoriti. Ako bih ja bio neprijatelj Srbije, ja bih bio najsrećniji ukoliko bi se Srbija u toj svojoj uvre­ đenosti zatvorila u kulu od slonovače i prestala da komunicira, jer će tako, na neki način fermentirati do nestajanja. Srbija mora da komunicira, mora da pokaže ono što ima, mora gajiti neku vrstu samosvesti o sebi, pa ako hoćete i svojim istorijskim kontinuitetom. Ne mistifikacijama (ja sam jednom rekao u SANU da nas mnogo više od nepostojećeg „zlatnog escajga“ u evropski civilizacijski krug uključuju zakoni cara Dušana), nego po­ štenom, kritičnom istorijom, koja u najmanju ruku nije ništa manje pristojna nego istorija bilo koje druge evropske zemlje... Da li ima padova? Ima. Koja istorija u Evropi nema padova, zlo­ čina i gluposti? Time se ne iskupljujemo za sopstvene padove i zločine činjene u ime našeg naroda - ne smemo ni kao pojedinci da zaboravimo da se stidimo. Ali ne smemo dozvoliti novim demijurzima istorije da od nas naprave poseban, gotovo genetski slučaj „lošeg momka“. Kad se sve sabere, ne plaši mene ujedinjena Evropa, jer ona ne postoji. Postoje nekakve političke volje trenutka. Nisam politici blizak i stoga je moja diskusija verovatno plitka, ali jedan Makron, čovek „novih vetrova“ u Evropi, u jednom trenutku priželjkuje i opravdava bombardovanje neke nesrećne zemlje, da ne govorim o državniku najveće sile, pravdanju ubijanja civila... Nemam obavezu i nisam se divio svakom dr­ žavniku koji se pojavi, posebno ne onima koji opravdavaju nasilje, autokratski sužavaju prostore demokratije i slobode! Oko nas i kod nas samih, mada nisam uvek bio ni približno politič­ki lucidan koliko bih to želeo.

Vi govorite hipotetički kao da su Srbi zreo nacion koji vodi ra­ čuna o celini. Nažalost, mi pokazujemo da smo vrlo nezreli, inferiorni, utrnuli smo biološki i nacionalno?

- Nikad nisam prihvatao da smo mi apriori bolji od drugih naroda, ali ne prihvatam ni da smo gori od bilo kog drugog naroda. Istorijsko iskustvo koje ima ovaj narod, neko će reći da je to sada „ćosićevska kuknjava“, ali dozvolite da zajedno sednemo pa da lupamo recke šta se događalo na ovim prostorima. Sa kakvim prekidima. Prekidima kontinuiteta i svim ostalim. Taj narod je pokazao izvesnu vitalnost koju ja moram da poštujem. Pomenuli ste Kosovo. Kako gledamo deseterački Kosovski ciklus koji je pun otmenog fatalizma („mi idemo poginuti du­ šo!“), narodni pevač ga završava stihom ‘’i odoše tri vojvode bojne’’, svestan da ide drugi ciklus - počinje Prvi srpski ustanak, Drugi i ostalo manje-više svi znamo... Duboko sam ubeđen da će vitalnost koja je pokazana kroz istoriju prevladati ponovo, bez obzira na to što smo mnogo varani i spolja i iznutra, što nismo izgradili čitav niz institucija koje smo bili dužni, što smo zapušteni u nekim horizontima ili kako reče junak komada, čini mi se Sterije Popovića: ‘’Srbi su dobar narod, samo malo preteran“. Međutim, gajim iluziju, jer drugačije se ne bi ni moglo, da se vratimo na prvo pitanje - valjda i danas igramo na pobedu.

Mi kao društvo odavno, a traje to do danas, negde trčimo za događajima, za sudbinom, a uvek smo u zakašnjenju?

- Mislim da tu imamo izvesne propuste u anticipaciji i čitanju vremena i prostora koji nas okružuje. Ljudi su nekako dugo bili otrovani ekskluzivnošću na­ še nacionalne pozicije, idejom da smo zbog nečega najpametniji, najjači, najlepši i najviši... pa mene su učili da smo mi četvrta armija u svetu, da je Idrija najbogatiji rudnik žive na svetu iako je u to doba bio već 20 godina zatvoren. U tim iluzijama mi smo se nekako opustili u onom „dionizijskom socijalizmu“ kako je neko, verovatno netačno, izrazio vreme kada smo od kredita mi balavci mogli da putujemo po sedam dana u London i iš­ li da kupujemo maturska odela po Trstu. Negde nam se činilo da je to jedan od najboljih svetova ne shvatajući da će računi do­ ći na naplatu. U međuvremenu jedna dosta istanjena linija dru­ štveno-humanističkih nauka, posebno onih nauka u okviru sociologije, filozofije, politikologije; ne kažem sad, govorim o periodima od pre 60 ili 70 godina, uz izvinjenje pojedincima, teško je razaznavala i čitala obrise vremena, pa nas je na primer iznenadilo ono što se dogodilo sa ru­ šenjem Berlinskog zida. Ja se bojim da smo sada u jednoj sli­ čnoj situaciji da smo dužni da razumemo ovaj trenutak. Ovo nije prosto vraćanje na hladni rat. Ja sam gotovo ubeđen da je ovo jedna potpuno nova varvarska raspodela karata u kome će mali narodi opet biti „kolateralne žrtve“ (eto bar se nešto ponavlja!).

Što nije prvi put u istoriji.

- Ni prvi, ni poslednji put, ali slutim da će ovo biti surova i ozbiljna priča u koju se geostrateški sada uključuju potpuno novi igrači i mi svi zajedno moramo da napravimo ozbiljan napor da razumemo gde je tu mesto Srbije u budućnosti da se ne bismo ponovo iznenadili.

Vi hoćete da kažete da mudro i na vreme biramo saveznike?

- Delom i to. Komunikacija među različitim sredinama u Srbiji i različitim strukturama u Srbiji, nisam siguran da postoji. Mislim da je ona svedena na nekakve više ritualne pokušaje nego što postoji suštinski razgovor, suštinska razmena mišljenja. Ako ne bismo bili isključivi, kao što jesmo, ako ne bismo toliko utonuli u hipokriziju, kao što jesmo, ako bismo se malo oslobodili paranoje u koju smo duboko zabrazdili i prema spolja i međusobno prema sebi samima, ta vrsta dijaloga bi bila moguć­ na. Znam puno pametnih ljudi koji se ne oglašavaju.

A zašto oni ćute?

- Pa upravo zbog toga što ne postoji strukturna, institucionalna mogućnost da to što izgovore sutra ne budu meta tabloidnih napada. Ili da to ne bude protumačeno kao pokušaj političkog mešanja, kao da, ukoliko nisi politički aktivista, nemaš prava na promišljanje sopstvene budućnosti. To mislim da ljude koči i da ne žele da se izlažu neprijatnostima koje mogu da budu prilično... Ja sam eto, da izgovorim, to sam krio i od sopstvene porodice da ih ne bih uznemiravao, ali zbog nečega što danas izgovara svako drugi na televiziji dobijao brojne smrtne presude i pretnje porodici, deci i slične stvari. Kao što verovatno dobijaju i drugi. Naravno, to ne može da bude opravdanje za nekakvu vrstu eskapizma, ali da li mi je bilo prijatno? Ne, nije.

Hipokrizija o kojoj govorite, površnost koja je prisutna u javnom mnjenju i idolopoklonstvo prema prošlosti i sada­ šnjosti uveli su nas u začarani krug iz kojeg se ne vidi izlaz?

- I tu se potpuno slažemo. Vi govorite o državi sa institucijama. Mi vrlo često, govore­ ći da to nemamo, počinjemo da uzdižemo lidere koje kasnije sami bacamo u blato, palimo. Kao urođenici s Bornea sa totemima - ako padne kiša, mi ih kitimo buketima cveća, ako nam ne padne kiša, mi ih spaljujemo. Ali odakle tolika repetitivna pojava lidera? Pa verovatno zbog toga što sam sistem spontano generiše jedino takvu vrstu stereotipnog političkog usuda - bez ozbiljne države i sistema, bez demokratskih institucija koje bi organizovale pravila igre, mi smo osuđeni da budemo ponavljači istorije. Čak vrlo često nisam siguran da su svi od tih lidera u prošlosti, koliko ih je bilo, bili čak i voljni da uđu u tu ulogu, ali su ih okolnosti i nedostatak pravnog sistema institucija izbacivali na pozornicu istorije gde se gotovo po pravilu retko ko snađe. Mi repetitivno ponavljamo tu neurozu vođe.

Ne učimo na sopstvenim gre­škama?

- Brzina događanja u ovom vremenu je takva da gotovo onemogućava ozbiljnije promi­ šljanje, mogućnost da se iskora­ či u stranu, predahne i razmisli. Čak i u ovim situacijama kada verovatno nemamo mnogo vremena, ponekad opet pomislim da bi za sve bilo bolje ako bismo rizikovali i odvojili se od nekog neumitnog toka, kad bi to bilo moguće, i dali sebi šansu da se malo razmišlja. Naravno, lako je ovako pričati jer ne znam ni deo detalja. Mi danas reagujemo refleksno. Na zamah tu­ đe ruke mi dižemo ruke u gard.

Ne može se tako živeti. Moramo graditi institucije koje će predupređivati naše refleksne reakcije. Zašto se to ne radi brzinom kojom bismo hteli, to je pitanje koje u ovom trenutku, iskreno, ne izbegavam - nemam odgovor. Ponekad mi se čini da je to stoga što smo svi zapravo negde korumpirani burazerskom ideologijom i burazerskom filozofijom koja evidentno postoji i koju, čak i uz lak napor, mogu da identifikujem i kod sebe samog.

Govorite o poverenju, o ugovoru između naroda i države. Pa zbog nepostojanja poverenja u državu iz Srbije već decenijama odlaze mladi i obrazovani?

- Za život se morate krvavo boriti na svim meridijanima - nije život nigde „Seks i grad“. Tako da te stvari neinformisani ne treba da mistifikujemo, ali kad se sve sabere, slažem se da se iz Srbije ne odlazi zbog samo ekonomskih razloga, već i zbog doživljaja da se ne vidi svetlost na kraju tunela. Znam, međutim, veliki broj ljudi koji su ovde postigli ono što ne bi postigli nigde, koji se nikada nisu preterano pretrgli u radu. Dobiću kritiku za ovo što govorim, ali ti ljudi nisu pokazali ni elementarnu lojalnost prema sredini iz koje su potekli, jer su decu sa nekom čudnovatom energijom vaspitavali da ovde života nema.

Srbija bi danas bila mnogo bolja i uspešnija da su ti ljudi obrazovani, mladi ljudi, danas bi bili pedesetogodišnjaci, ostali?

- Demokratska država Srbija svojim dignitetom i integritetom, sa svojim institucijama, sposobna da se otvori ka svetu i primi svet u goste, u kojoj se po­ štuju ljudska i građanska prava, koliko god ovo zvučalo kao opšte mesto, po mom mišljenju je jedino rešenje koje Srbiji nosi neku vrstu budućnosti. To je davno i mudrije rečeno. Setimo se institucija kratkotrajnog Sretenjskog ustava. Koji je drugi smisao Srbije? Naravno, mi tek treba da uradimo ono što se danas već po svetu relativizira. Vi imate ozbiljnu diskusiju o tome da li je parlamentarni demokratski sistem, ovakav kakav je održiv, a mi ga još nismo doveli ni do elementarne optimalizacije.

Demokratska država Srbija postojala je pre dva veka. Za­ što bi nas Brisel danas učio kako se to radi?

- Ti procesi često idu u potpuno suprotnom pravcu. Me­ đutim, kad se sve sabere, teško mi je, ne mogu da prihvatim da smo mi drugačiji, da smo prokleti i da mi nećemo izaći u neku formu svoje samorealizacije. Teško mi je to da poverujem i ja ipak na kraju krajeva nisam pesimista. Pesimizam je istorijska, a optimizam biološka kategorija. Moja deca za mene kažu da sam crn kao crna zemlja kada se usudim da predviđam. Pokušavam da ka­ žem da ne mogu da prihvatim da su ovi ljudi oko nas u bilo kom smislu, kada se otresemo svih istorijskih i političkih hipostaza, mitomanije i primitivizma, prevara kojima su bili izloženi kroz desetine i desetine godina, u bilo čemu manje vitalni, manje racionalni, manje sposobni da sagledaju šta je dobro za njih i njihovu decu od, recimo, Holanđana. Duboko verujem da će ljudi i život poput vode nalaziti pukotine u svim branama i preprekama oko nas. Istina, istorija nas je, nažalost, suviše često odvla­ čila na stranputice. I domaće i strane.

Zbog čega je predsednik SANU zbog jedne opservacije o Kosovu bio doveden pred giljotinu?

- I to je nešto što je vrlo zanimljivo. Broj onih koji su podr­ žali spremnost da se iskaže taj stav, bez obzira na to da li su se sa njim slagali, nije bio manji od broja onih koji su pokušavali da montiraju giljotinu i mislim da je to zbunilo mnoge. U tom smislu, i ja sam bio zbunjen. Ne stepenom kritike, nego stepenom podrške čak i unutar same Akademije. Ne možda podrške da se svi slažu sa onim što sam ja rekao, nego sa pravom da to što mislim iskažem. Međutim, montiranje giljotine je verovatno jedan od razloga da ljudi koji imaju šta da kažu danas izbegavaju da se oglase.