Istorija
06.02.2018. 11:17
R.E./Jutarnji list
DARKO HUDELIST OTKRIVA POZADINU LONDONSKOG SPORAZUMA 195: Zašto je Nikola Pašić umesto ,,Velike Srbije“ izabrao Jugoslaviju
Dobiti na tacni celu BiH, srednju i južnu Dalmaciju i još neke atraktivne delove teritorija tadašnje Austrougarske nije bila mala stvar. Povodom stogodišnjice nastanka Jugoslavije, koja se obeležava ove godine, na hrvatskom portalu ,,Jutarnji list“ objavljen je tekst poznatog novinara i poznavaoca savremene istorije Darka Hudelista, u kome se on osvrnuo na događaje tokom i posle Prvog svetskog rata, koji su doveli do stvaranja kraljevine Jugoslavije.
Tekst Darka Hudelista prenosimo u celosti:
Verujem da je mnoge iznenadio, a možda i šokirao intervju što ga je hrvatski predsednik dr Franjo Tuđman dao urednici ‘Vjesnika’ Jagodi Martinčević 1. marta 1992, dakle samo mesec i po dana nakon međunarodnog priznanja Hrvatske. Pogotovo što to nije bio neki usputni prigodničarski ili slavljenički intervju, kakav bi se možda očekivao u takvoj prilici, nego vrlo osmišljen javni istup u kojem je Tuđman prvi put najavio svoj superambiciozni, rekao bih i životni projekat duhovne obnove hrvatskog naroda, piše Hudelist u tekstu objavljenom na sajtu ,,Jutarnjeg lista“.
Odgovarajući na pitanje urednice ,,Vjesnika“ kako on, kao predsednik netom osamostaljene i međunarodno priznate hrvatske države, gleda na činjenicu da je jugoslovenska ideja potekla upravo od Hrvata, Tuđman je izrekao nekoliko vrlo značajnih i za njega možda netipičnih misli.
Prvo, da je u vreme raspada Habsburške monarhije gotovo sveukupna hrvatska inteligencija bila ,,jednostavno opsednuta jugoslovenstvom“, da je ta njena opsednutost ,,imala i svoje opravdanje“, da je ujedinjenje Hrvata sa Srbijom 1918. ,,spasavalo hrvatske zemlje od daljeg drobljenja i porobljavanja“, a onda je tome dodao:
– Da nije došlo do ujedinjavanja sa Srbijom, upravo bi Hrvatskom zapadni saveznici (mislio je na vodeće sile Antante: Francusku, Veliku Britaniju i Rusiju – op. a.) platili i Italiji i Srbiji, jer bi Dalmacija potpala pod Italiju, a Srbija bi verovatno dobila gotovo sve ono što je danas (reč ‘danas’ odnosila se na 1991. – op. a.) htela osvojiti.
Bila je to dijametralno supotna misao u odnosu na onu dobro poznatu i raširenu hrvatsku tezu tužbalicu da su Hrvati u Jugoslaviju pojurili, i u njoj se izgubili, kao ,,guske u magli“.
Niko se tada na te Tuđmanove reči nije ni na koji način osvrnuo, kao da i nisu bile izrečene, a onda ih je – ali tek 2006, dakle deceniju i po kasnije – prokomentarisao istoričar Dušan Bilandžić, u svojoj memoarskoj knjizi ,,Povijest izbliza“, rekavši, tj. napisavši kako ,,Tuđman ima pravo kad kaže da je bio ispravan ulazak Hrvatske u Jugoslaviju 1918.“ No ovaj put su i te Bilandžićeve reči ostale bez komentara.
U jednom od svojih brojnih beogradskih razgovora s vodećim srpskim strategom i ideologom Dobricom Ćosićem, 8. decembra 2008, pročitao sam svome sagovorniku te Tuđmanove reči iz 1992, na što mi je on, bez puno razmišljanja, odgovorio:
— Tuđman je u pravu. S pravom je to rekao, jer inače ne bi postojala Hrvatska. Ako Srbima daju more do Splita, do rta Planka (Ćosić je ovde aludirao na teritorijalnu ponudu ili ultimatum vodećih sila Antante Srbiji u leto 1915, u jeku Prvoga svetskog rata, koju, međutim, predsednik srpske vlade Nikola Pašić nije prihvatio – op. a.), šta bi bilo od Hrvatske? Uostalom, Hrvatska tada nije ni postojala, nego su postojale Hrvatska, Slavonija i Dalmacija. To su bile provincije Austro-Ugarske.
DA LI SU SRBI FATALNO POGREŠILI?
Mate Meštrović mi je, opet, u našem razgovoru od 24. februara 2009. potvrdio kako je njegov otac Ivan Meštrović bio u ono vreme projugoslovenski orijentsan, da je bio ,,jako dobar“ s jugoslovenskim kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, pri čemu mi je posebno naglasio:
— I kad je, za vreme Prvog svetskog rata, Supilo doznao da postoje ti tajni Londonski ugovori, nastala je frka, jer su se moj otac i ovi drugi, Trumbić i ostali, bojali da će to, tj. Dalmaciju, Italija dobiti, da će to ići Italiji, i da svakako treba biti sa Srbima da imaš podršku. Srbima je bila obećana Bosna i deo Dalmacije, a ostatak Dalmacije Italijanima, i to je sada bilo vitalno pitanje – da bi se spasli Dalmacija i hrvatski krajevi – da Hrvati budu zajedno sa Srbima, kao pobedonosnom državom u Prvome svetskom ratu…
Na prvi pogled izgleda apsurdno da se Franjo Tuđman i Dobrica Ćosić u nečemu slažu, a još se apsurdnijim čini se to da se slažu oko mišljenja da su od Jugoslavije dugoročnu korist izvukli Hrvati, a ne Srbi. Ali taj apsurd polako nestaje ako se samo malo dublje udubimo u suštinu problema o kojem je reč i uzmemo u obzir sve komponente koje su neophodne za razumevanje celine.
U nekom stereotipnom hrvatskom razmišljanju pojam ,,Jugoslavija“ se obično vezuje (samo) za Srbe, kao nešto što je a priori suprotstavljeno Hrvatskoj i hrvatstvu i što ide isključivo na ruku Srbima. Uostalom, današnja je hrvatska država i nastala tako što se izdvojila upravo iz Jugoslavije i to u krvavom srpsko-hrvatskom ratu, devedesetih.
Istorija se, međutim, ne sastoji (samo) od stereotipa, a još manje od pogrešnih i neutemeljenih pretpostavki. Prava i celovita istina glasi da je u današnjoj Srbiji, kako među istoričarima tako i među političarima, kao i uopšte u javnosti, vrlo rašireno mišljenje da je Jugoslavija za Srbe bila greška. To jest, da su Srbi pogrešili, i to fatalno, što su uoči, tokom i nakon Prvog svetskog rata ustrajali na Jugoslaviji. Za razliku od Hrvata koji su, svojim ulaskom u Jugoslaviju, izabrali pravi i prosperitetni put.
Rodonačelnik te teze bio je upravo Dobrica Ćosić, predvodnik srpskog intelektualno-opozicijskog pokreta u SR Srbiji i SFR Jugoslaviji tokom sedamdesetih i osamdesetih, a prvi put ju je lansirao u četvrtoj knjizi svog romana ,,Vreme smrti“, objavljenoj 1979. Ta se teza svodi na, po nekima prilično ideologizirano, tumačenje onoga što se dogodilo – ili što se nije dogodilo, a trebalo je da se dogodi – 1915, u, po mnogo čemu, ključnoj godini, za Srbiju, ali i mnogo šire, ne samo u Prvom svetskom ratu nego i u celom 20. veku. Verovatno nećemo pogrešiti ako kažemo da je ,,srpska 1915.“ ključ za razumevanje kako srpske tako i šire istorije 20. veka.
Srbija je 1915, u drugoj godini Prvog svetskog rata, bila na prekretnici. Mogla je birati između dve opcije. Jedna je opcija bila Jugoslavija, a druga nešto što se, već tada, nazivalo ,,Velikom Srbijom“. Od svih jugoslovenskih naroda u tom su trenutku samo Srbi, pored Crnogoraca, imali svoju samostalnu državu, Kraljevinu Srbiju, dok su bez svoje nacionalne države bili i Hrvati i Slovenci i muslimani i Makedonci.
A onda se Srbima, kao na dlanu, pružila prilika da svoju tadašnju u teritorijalnom smislu već znatno uvećanu i proširenu državu (s Kosovom i Makedonijom, nakon pobeda izvojevanih u balkanskim ratovima 1912. i 1913.) još više, i to dobrano, uvećaju.
KAKO JE MOGLA DA IZGLEDA ,,VELIKA SRBIJA“
Da ne bi bilo zabune, a obično je u ovakvim analizama ima, bar u Srbiji, kada govorimo o 1915, treba razlikovati dva posve odvojena i nezavisna događaja. Ali među kojima se ipak može uspostaviti određena korelacija.
Najpre je, 26. aprila 1915, došlo do sklapanja tajnog Londonskog ugovora, kojim su sile Antante obećale Italiji za ulazak u rat na njihovoj strani Trst, deo slovenskog zaleđa, Istru, severnu Dalmaciju do rta Ploče, te gotovo sva hrvatska ostrva, osim Krka, Raba i Brača. Jednako kao i deo albanske teritorije.
A onda su, već u avgustu 1915, te iste sile Antante i Srbiji, tj. predsedniku Vlade Kraljevine Srbije Nikoli Pašiću, ponudile jedan ,,big dil“, koji je takođe trebalo da ide na štetu Dalmacije. Ovaj put je za ulazak u rat na strani Antante trebalo privući Bugarsku pa su Saveznici pred Pašića izašli s ovakvom ponudom: ako Kraljevina Srbija ustupi Bugarskoj celu istočnu polovinu Makedonije, Antanta će nju, Srbiju, dobiju li Saveznici Prvi svetski rat, nagraditi stvaranjem tzv. Velike Srbije, u koju će ući cela Bosna i Hercegovina, cela srednja i južna Dalmacija, Srem, Bačka, severna Albanija pa čak, pod nekim uslovima, i Slavonija – ako po završetku rata i ona padne u ruke Saveznicima. Ovakvu ponudu od vodećih međunarodnih sila Srbija nije nikada dobila, otkako postoji.
Radilo se, zapravo, o dva memoranduma (ili dve note) Saveznika upućena Nikoli Pašiću. Prvi je nosio datum 4. avgust, a drugi 16. avgust 1915. Ovaj drugi bio je mnogo konkretniji, u teritorijalnom smislu, jer je imao kao dodatak i jednu kartu koju je za potrebe britanske vlade, odnosno britanskog ministra spoljnih poslova sir Edvarda Greja, napravio Grejev ekspert za ovakve stvari, britanski arheolog i etnolog Artur Evans.
Bila je to etnička karta jugoslovenskih zemalja koja je umnogome podsećala na buduću Jugoslaviju, ali su na njoj s nekoliko polukružnih linija bile označene – onako ugrubo – i granice buduće, tj. pretpostavljene ,,Velike Srbije“, što su je predstavnici sila Antante bili ponudili Pašiću. Taj, drugi memorandum, od 16. avgusta 1915, Pašiću je bio samo pročitan – u Nišu, gde se u Prvom svetskom ratu nalazila privremena prestonica Kraljevine Srbije – dok mu je improvizovana karta ,,Velike Srbije“ bila samo pokazana. Velike sile o tako osetljivim stvarima nisu htele ostavljati nikakve pisane tragove.
Mnogima bi se zavrtelo u glavi od takve ponude – dobiti na tacni celu Bosnu i Hercegovinu, srednju i južnu Dalmaciju kao i još neke atraktivne delove teritorija tadašnje Austro-Ugarske nije bila mala stvar, naprotiv – ali Nikola Pašić se njome nije nimalo impresionirao. Upravo obrnuto, ocenio ju je vrlo lošom i nepovoljnom, čak gorom od austrijskog ultimatuma, te je izjavio – kako je to u svojoj knjizi ,,Nikola Pašić, saveznici i stvaranje Jugoslavije“ naveo beogradski istoričar Đorđe Stanković, ,,da je za Srbiju bolje da časno podlegne neprijatelju nego da ustupanjem svojih teritorija pod pritiskom saveznika stvarno učini samoubistvo“.
Pašić se, naime, ni pod kojim uslovima nije hteo odreći Makedonije (koju je Srbija osvojila u Drugom balkanskom ratu 1913), a vodio je, zasigurno, računa i o činjenici da bi buduća pretpostavljena „Velika Srbija“, po svemu sudeći, ostala i bez Banata (sve do Beograda), kojeg bi Srbija, po ultimatumu sila Antante, trebala ustupiti Rumuniji.
Nikola Pašić je, bez mnogo dvoumljenja, odlučio kategorički odbiti ponudu/ultimatum Saveznika, ali kako je Kraljevina Srbija bila zemlja s parlamentarnim sistemom, tu je njegovu odluku trebalo ratifikovati. Tajna sednica Srpske narodne skupštine na kojoj se o tome odlučivalo održana je u Nišu od 20. do 23. avgusta 1915.
Za vreme svojih beogradskih istraživanja uspeo sam doći do zapisnika sa te sednice. On je sačuvan u Arhivu SANU. Ključni su bili drugi i treći dan zasedanja, 21. i 23. avgust 1915.
Drugog dana sednice Pašić je zastupnicima srpskog parlamenta detaljno elaborirao zašto je on, kao predsednik Vlade Srbije, energično protiv prihvatanja savezničkog ultimatuma. Rekao je, među ostalim: ,,Nama se oduzima mnogo, i to zemlje ne samo nekoliko puta krvlju zalivane, no zemlje koje su po celoj prošlosti i istoriji samo srpske. Za naknadu daju nam se opet srpske zemlje, ali one bi trebalo i bez dosad uloženih žrtava biti naše“.
A onda se, 23. avgusta 1915, pristupilo glasanju. Ukupno je glasalo 127 zastupnika. Ishod glasanja bio je 103 : 24 ,,za predloženi dnevni red“, tj. za odbijanje savezničkog ultimatuma – onako kako je to predložio, tj. elaborirao Pašić. Za Antantinu ponudu glasala su dva zastupnika Samostalne radikalne stranke, dva tzv. radikalna disidenta, tri socijalista (ili socijaldemokrata) i 18 liberala, dok su 69 od ukupno 103 glasa protiv savezničkog ultimatuma Pašiću osigurali članovi njegove Narodne radikalne stranke.
ZAŠTO JE PAŠIĆ ODBIO PONUDU?
Postoji, zapravo, nekoliko razloga zašto je Nikola Pašić ponudu sila Antante o stvaranju ,,Velike Srbije“ odlučio, figurativno rečeno, baciti u koš za smeće i prepostaviti joj jugoslovensko rešenje, tj. ukidanje (naravno, ne odmah, nego po završetku Prvog svetskog rata) postojeće Kraljevine Srbije i njenu ugradnju u buduću jugoslovensku državu. Spomenuću njih pet.
Prvo, on nije hteo derogirati, tj. poništiti već proklamovane ratne ciljeve Srbije, formulisane u Niškoj deklaraciji od 7. decembra 1914. – ciljeve u koje je, osim same ratne pobede, ulazila i ideja o ujedinjenju svih Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu nakon Prvog svetskog rata. Drugim rečima, poistovetio je rešenje srpskog nacionalnog pitanja s pitanjem ujedinjenja Južnih Slavena – iako je danas stav većine srpskih istoričara da je to trebalo da budu dva sasvim odvojena pitanja i procesa.
Drugo, Nikola Pašić bio je opsednut pijemontskom ulogom Srbije – jednako kao i tadašnji regent, a budući jugoslovenski kralj Aleksandar.
Treće, Pašić se nije hteo odreći (istočne) Makedonije, za koju je mnogo krvi bilo proliveno, naročito u Bregalničkoj bitki, u Drugom balkanskom ratu 1913. To jest, nije ju ni po koju cenu želeo isporučiti smrtnim neprijateljima Srba, Bugarima. Pašić je bio načisto da bi prihvatanje ponude/ultimatuma Antante značilo poništavanje rezultata i tekovina Drugog balkanskog rata 1913.
Četvrto, Pašić je bio na pozicijama tzv. velikog nacionalnog programa Srbije, koji je pretpostavljao obnovu nekadašnje nemanjićevske Srbije (tj. povratak na jug, u Staru Srbiju), i smatrao je da se može i protiv Bugarske i protiv Austro-Ugarske. Sasvim obrnuta opcija od toga bio je tzv. mali nacionalni program, koji je osobito gorljivo zastupao Pašićev prethodnik na dužnosti predsednika srpske Vlade i tvorac Balkanskog saveza iz 1912. (po kojem je istočna Makedonija trebala pripasti Bugarskoj) Milovan Milovanović.
I peto, Nikola Pašić bio je čvrsto uveren da ni u ponuđenoj, tj. pretpostavljenoj ,,Velikoj Srbiji“ – ma kako ona velika bila – ne bi bilo potpuno rešeno srpsko nacionalno pitanje. To je nešto šire obrazložio u svojoj belešci koju je sastavio za posetu Rusiji. Naime, velik broj Srba ostao bi i dalje živeti izvan te ,,Velike Srbije“, zapadnije od njenih zapadnih granica (na Baniji i Kordunu, u Lici i Dalmaciji), dok bi, s druge strane, ta ista ,,Velika Srbija“ imala čak 40 odsto nesrpskog stanovništva.
ĆOSIĆ: TO JE BILA TRAGIČNA GREŠKA
Ali, sve te argumente Pašića i njegovih istomišljenika srpska nacionalna inteligencija iz razdoblja SR Srbije i SFRJ, s Dobricom Ćosićem na čelu, nije prihvatala. Naprotiv, to je proglasila najvećom greškom i najvećom zabludom u srpskoj politici u celom 20. veku, gotovo proglasivši Pašića izdajnikom.
Ćosić mi je otvoreno rekao: ,,To je bila tragična i katastrofalna greška! Samo je fanatizam nacionalni, fanatizam jugoslovenski, mogao odbiti ovakvu ponudu sila Antante! Kad ti netko nudi kraj rata, a pre svega ti ispunjava nacionalni program, ujedinjenje Srba, daje ti Bosnu kao teritoriju, daje ti pola Dalmacije, rešava večno sporno pitanje s Bugarima – podelu Makedonije, čime se ukida motiv neprijateljstva između bugarskog i srpskog naroda – a ti to ovako odbiješ! Vidite, da nije bilo te greške, stvorila bi se apsolutno druga istorijska perspektiva Srbiji i celom ovom prostoru. Ne znam bi li uopšte i (socijalistička, u Drugome svjetskom ratu – op. a.) revolucija bila moguća…“
Ovde je vrlo važno upozoriti i na trenutak u kojem su Dobrica Ćosić i njegovi istomišljenici, formulisali ovakvo svoje izrazito kritičko, pa i osuđujuće gledanje na Nikolu Pašića i njegov čin iz 1915. Bilo je to u drugoj polovini 70-ih, nakon završene ustavno-pravne reforme jugoslovenske federacije i donošenja (konfederalnog) Ustava SFRJ iz 1974.
Srpski su nacionalni stratezi i ideolozi tada ,,izračunali“ da je Srbija najveći i jedini pravi gubitnik u Jugoslaviji (najpre u prvoj, a onda pogotovu u Drugoj, Titovoj), a da su svi ostali narodi u njoj profitirali. Ona, koja je jedina pre osnivanja Jugoslavije 1918. imala svoju nacionalnu državu, sada je – u drugoj polovini 70-ih – svedena na tzv. užu Srbiju, a svi ostali jugoslavenski narodi, koji su pre stvaranja Jugoslavije mogli samo sanjati o svojim nacionalnim državama, njih sada imaju crno na belo, ali i u svakodnevnoj političkoj praksi, i praktički su pred osamostaljenjem.
Srpski su stratezi razdoblje od 1915. – od Pašićeve kobne ,,greške“ – do sedamdesetih i osamdesetih proglasili ,,izgubljenim vremenom“ za Srbiju i srpske nacionalne interese. To je bila polazna tačka u formulisanju novog srpskog nacionalnog programa, oživotvorenog u Memorandumu SANU iz 1986.
U našem razgovoru iz 2009. srpski filozof, Ćosićev bliski saradnik i jedan od tri glavna autora Memoranduma SANU, dr Mihailo Marković politiku Nikole Pašića proglasio je ,,ciničnom“, rekavši mi da je Pašić živeo u zabludi kako će u novoj, jugoslovenskoj državi Srbi imati trajnu hegemoniju nad Hrvatima i ostalim narodima zahvaljujući nekim svojim bitnim, komparativnim prednostima. Nabrojao mi je pet tih prednosti: njihova brojčana većina u Jugoslaviji, vojska, monarhija (jaka dinastija), velike srpske političke partije (koje će pobeđivati na svim izborima) i savezništvo s najvećim silama u Evropi (stečeno zajedničkom pobedom u Prvom svjetskom ratu).
— E sad – istakao je Marković — Pašićeva je velika greška bila u tome što nije predvideo istorijske promene koje će s vremenom nastati. Sve te prednosti Srba, koje su postojale 1918, s vremenom su se istopile, pokazavši svoj privremeni karakter.
KAKO JE ULAZAK SAD U RAT SVE PROMENIO?
Svemu tome valja, međutim, dodati da u Srbiji danas postoji vrlo jaka i uticajna struja među nekim tamošnjim (kritičkim) istoričarima i intelektualcima, koja se snažno protivi tome da se odluka Nikole Pašića iz 1915. oko odbijanja ponude/ultimatuma sila Antante o stvaranju ,,Velike Srbije“ okarakteriše ,,greškom“. U taj krug, osim već pomenutog Đorđa Stankovića, spadaju Dubravka Stojanović i Vesna Pešić. Uz načelnu napomenu da greška kao takva može postojati samo u matematici i fizici, a ne i u istoriji i politici, oni, osvrćući se na događaj iz 1915, ističu u prvi plan tri vrlo značajna momenta.
Prvo, situacija u međunarodnoj politici i diplomatiji u Evropi radikalno se promenila već nakon prve dve godine Prvog svetskog rata pa je veliko pitanje, sve da je Pašić i pristao na ponudu Saveznika iz 1915, šta bi se od svega toga po završetku rata zaista moglo sprovesti u delo.
Drugo, tokom druge polovine Prvog svetskog rata tzv. politika teritorijalne kompenzacije ustuknula je pred novim talasom evropskih državnika i diplomata koji nisu bili skloni tajnim diplomatskim akcijama trgovanja tuđim, uglavnom jugoslovenskim (tada još austrougarskim) teritorijama. Na njihovo mesto došli su drugi ljudi, s posve drugačijim senzibilitetom.
I treće, u rat 1917. ulaze Sjedinjene Američke Države, a američki predsednik Vudro Vilson 1918. formuliše program ,,14 tačaka“ u kojem jedno od ključnih mesta zauzima načelo samoodređenja, što će biti jedan od preduslova stvaranja novih nacionalnih država na Balkanu, odnosno na teritoriji propale Austro-Ugarske, navodi se u tekstu objavljenom u ,,Jutarnjem listu“.
NE PROPUSTITE:
Komentari
