GAVRILO PRINCIP U „BOSNIŠE POSTU“

Nakon atentata na Franca Ferdinanda, predsedništvo je poslalo telegram podrške austrijskom kabinetu. Nakon toga, svi građani imali su pravo da iskažu saučešće. Trgovci su počeli da zatvaraju svoje radnje i istakli su crne zastave po čaršiji. Ceo grad, koji se dugo radovao poseti prestolonaslednika i njegove supruge, zapao je u tugu

I storiju pi­šu pobednici. Zato, na primer, nije isto da li o Prvom svetskom ratu učite u Beču ili u Beogradu. Za Beč, Gavrilo Princip je terorista. Za Beograd heroj Mlade Bosne, revolucionar.

U ovoj verziji priče, nadvojvodu Franca Ferdinanda tog 28. juna 1914. dočekali su baš kao prestolonaslednika. Masovno srećni, prazničnog raspoloženja. Prilikom njegovog pojavljivanja na gradskom trgu, u pratnji supruge Sofije, masa je klicala: „Živeo!“ Već nekoliko trenutaka kasnije odigrao se prvi atentat - Nedeljko Čabrinović baca bombu na Ferdinandovu povorku koja prolazi kroz grad. Bomba pada na krov prestolonaslednikovog automobila, ali on uspeva da je gurne rukom i eksploziv pada na sledeće vozilo u koloni. Povorka menja planiranu rutu, atentatori koji kolonu čekaju na drugim punktovima na zvuk eksplozije napuštaju svoje pozicije. Čudnim spletom okolnosti kolona Franca Ferdinanda u jednom trenutku prolazi tik uz mladog Gavrila Principa. On se, međutim, ne dvoumi, ne želi da propusti priliku da završi posao za koji su ga dugo i temeljno pripremali. Vadi pištolj „brauning“, model 1910. Puca. Metak namenjen guverneru Bosne Oskaru Poćoreku pogađa nadvojvodinu suprugu Sofiju u stomak. Potom ispaljuje još tri hica u prestolonaslednika. Ranjena vojvotkinja okreće glavu ka svom mužu i očajni­čki ga pita: „Za ime boga, šta ti se dogodilo?“ Prestolonaslednik krvari i moli je: „Soferl, Soferl, ostani živa za našu decu.“ Ubrzo potom, oboje su podlegli povredama.

„Bosniše post“ u svom vanrednom 145. izdanju juna 1914. godine piše:

„Drugi atentat desio se u Ulici Franc Jozef fon Kaj. Atentator je poreklom iz Grahova u Bosni i zove se Gavrilo Princip, ali je u poslednje vreme boravio u Srbiji, odakle je došao u Sarajevo. Princip je tri puta pucao u nadvojvodu. Prvi metak ga je pogodio u vrat, a druga dva u nogu. Ženu nadvojvode je pogodio u stomak. Šef države, Oskar Poćorek, ostao je nepovređen. Publika je ostala u šoku, a zatim nastaje potpuna panika. Oficiri, policajci, žandarmerija - svi su se odmah bacili na atentatora i tako ga povredili. Princip je odmah priveden u stanicu na saslušanje. Par metara od mesta na kojem je izvršen atentat prona­ đena je bomba koja nije eksplodirala i koja je verovatno pripadala nekom trećem. Ba­ čena je u trenutku dok je Princip pucao. Po gradu se priča da su se ovi napadi dugo pripremali. Čak i da su prestolonaslednik i njegova supruga preživeli drugi atentat, u tre­ ćem bi sigurno poginuli. Nakon atentata, policija i žandarmerija su išli po gradu i hapsili sve sumnjive osobe, koje su potom odvedene u stanicu na saslušanje. Kod teroriste Čabrinovića policajci su našli deo novina „Narod“, u kojima je bojama srpske zastave bio uokviren članak o Vidovdanu. Na saslušanju, Čabrinović se smejao i bio je krajnje cini­ čan, nije želeo da kaže ništa o motivu atentata, ali je priznao da je bacio bombu s namerom da ubije nadvojvodu. Kako tvrdi, bombu je nabavio u inostranstvu, ali tačno mesto nije želeo da kaže. Nakon atentata Čabrinović je skočio u Miljacku i pokušao da pobegne, ali su detektiv, policajac i nekoliko građana skočili za njim i uspeli da ga uhvate. Čabrinović ima 21 godinu i sin je glavnog gostioničara u gradu. Još kao dete važio je problematičnog dečka, zbog čega je otišao u Crnu Goru ne bi li pokušao da postane daktilograf. Bio je anarhista i sindikalista, i zato je izbačen iz Socijalno-demokratske radne organizacije. Nakon što je napisao pamflet protiv socijaldemokrata, otišao je u Srbiju, gde je radio u beogradskoj dr­ žavnoj štampariji. Pre četiri nedelje se ponovo vratio u Sarajevo, gde je pokušao da na­ đe posao, ali nije uspeo budu­ ći da ga je u gradu pratio glas lošeg radnika. Takođe, bio je i vrlo poznat po kafanama.“

Baš kao i Čabrinović, Princip je pokušao da počini samoubistvo. Prvo pomoću kapsule cijanida, ali je otrov u njegovom slučaju zatajio, a zatim je pokušao sebi da puca u glavu, ali su ga policajci sprečili u toj nameri.

Ono što se potom dogodilo, barem prema pisanju ondašnjih medija čiji su primerci i danas izloženi u muzeju u Sarajevu, retko se može čuti i ovdašnjoj javnosti. Sarajevo je žalilo zbog ubistva Franca Ferdinanda.

Predsedništvo je poslalo telegram austrijskom kabinetu u kojem su iskazali sau­ češće i podršku, a opštinsko veće najavilo je vanredni sastanak u 16 časova. Nakon toga, svi građani imali su pravo da iskažu saučešće. Trgovci su počeli da zatvaraju svoje radnje i istakli su crne zastave po čaršiji. Ceo grad, koji se dugo radovao poseti visokog para, zapao je u tešku tugu. Grad pun ljudi, okićen šarenim i veselim znakovima, zamenjen je crninom i tugom, pisao je „Bosniše post“.

O atentatu odmah izve­ štava i međunarodna štampa, pa je tako u posebnom izdanju bečkog lista „Noje Fraje prese“ od 28. juna 1914. godine pisalo: „Ubijeni su nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova supruga, vojvotkinja od Hoenberga. Danas je stigla poruka iz Sarajeva, koja će dubinski potresti celu monarhiju. Kraljevska porodica imala je strašnu tragediju. Nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova supruga, vojvotkinja od Hoenberga su postali žrtve atentata u Sarajevu“. Ono što niko sa sigurnošću nije znao je da će atentat biti okidač za Prvi svetski rat.

Dok su Bosanci tugovali, u Srbiji atentat nije izazvao toliku nesreću. Naime, sam atentat u početku i nije bio usmeren na prestolonaslednika, već na guvernera Bosne Oskara Poćoreka. Planovi za njegovo ubistvo počeli su da se kuju tek pošto se tajnim kanalima u Srpskoj obave­ štajnoj službi, na čelu sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, saznalo da austrougarski prestolonaslednik dolazi u Sarajevo da nadgleda vojne manevre. O aktivnostima na granici, prebacivanju trojice mladića sa oružjem u Bosnu bio je obavešten i srpski predsednik vlade Nikola Pašić. On je srpskom ambasadoru u Monarhiji naredio da vesti prenese državnom vrhu, me­ đutim, on je to preneo previše diskretno, govoreći da su manevri i pokazivanje moći na srpski verski praznik možda previše provokativni.

Ipak, nadvojvoda je bio uveren da ga u Sarajevu do­ čekuje radosna svita, koja je srećna zbog civilizacijskih tekovina dobijenih od Habzburgovaca. Za razliku od Turaka, izgradili su im puteve i doneli duh Beča u balkansku mahalu. Ispunjen verovatno tim uverenjem, Franc Ferdinand doputovao je 25. juna 1914. na Ilidžu kako bi prisustvovao vojnim manevrima. Poseta Sarajevu je bila kraj puta. Ujutru, 28. juna 1914. Franc Ferdinand je napisao svojoj deci: „Mama i ja smo vrlo dobro. Vreme je toplo i lepo. Ju­ če smo imali gala večeru i jutros smo imali veliki prijem u Sarajevu. Nakon popodneva je polazak. Šaljem vam zagrljaje. Utorak. Papi“. Koliko je bio uveren u svoju bezbednost i toplu dobrodošlicu pokazuje i činjenica da se par ukrcao u otvoreni automobil. Konvoj se sastojao od ukupno pet vozila. Franc Ferdinand, Sofi i austrijski guverner Poćorek bili su u drugom automobilu. Iako je bilo brojnih indicija napada, nikakve posebne mere bezbednosti nisu postavljene duž trase prestolonaslednika. Čak i telohranitelj Franca Ferdinanda tokom vožnje automobila kroz Sarajevo je odustao. Tačna trasa je objavljena čak i u lokalnim novinama. Izgleda da je bosanski politi­ čar Sunarić imao predosećaj ili je samo bio odlično obave­ šten. On je preporučio nadvojvodi da otkaže paradu iz bezbednosnih razloga. Kada je to saopštio kraljevskom paru uoči 28. juna, nadvojvodina supruga Sofi je rekla: „Gde god smo bili, pozdravljali su nas svi do poslednjih Srba, tako gostoljubivi i prijateljski da smo srećni što smo izabrali da dođemo na ovaj put“. Onda je Sunarić odgovorio: „Visosti, molim se Bogu da se sutra ponovo sretnemo, ali ne zaboravite moje reči“. Sutra se, ipak, promenio točak istorije kako god je posmatrali.

NE PROPUSTITE:

NAŠE ĆE SJENE HODATI PO BEČU: Na današnji dan umro Gavrilo Princip

ŠPIJUNI SU UVEK U MODI

Zabranjena ljubav sa Čehinjom

Franc Ferdinand rođen je 18. decembra 1863. godine kao najstariji sin nadvojvode Karla Ludviga, brata cara Franca Jozefa. Kao mladić uživao je u uobičajenim treninzima i školovanju, a nakon toga je usledila karijera u vojsci. Kada je 1889. prestolonaslednik Rudolf u Majerlingu izvršio samoubistvo, Karl Ludvig postao je pretendent na presto i na taj način Franc Ferdinand je stigao na drugo mesto. Sedam godina kasnije, njegov otac je umro, a Franc Ferdinand postao naslednik prestola. Međutim, ubrzo posle očeve smrti Franc Ferdinand se razboleo od teške tuberkuloze. Ferdinand je očekivao da će se oženiti nekim iz svoje loze ili iz neke druge vladajuće dinastije u Evropi. Ali on je upoznao groficu Sofiju Čotek, tada damu za udaju, u Pragu 1894, i zaljubio se. Sofijina porodica nije odgovarala strogim kriterijumima za brak Habzburgovaca, koji su ga terali da zadrži svoju ljubavnu vezu u tajnosti.

„Za svakog od nas moguće je naći u porodičnom stablu neku sitnicu koja zabranjuje brak, što dovodi do toga da samo dvadeset muškaraca i žena mogu biti u vezama. Rezultat toga je da su polovina dece idioti i epileptičari“, govorio je mladi Franc.

Posle dugih pregovora, kao i zbog tvrdoglavosti naslednika prestola, Franc Jozef je pristao na brak, ali pod uslovom da ni Sofija, niti bilo koje od dece koje par bude imao neće imati pravo na habzburški presto. Kobnog dana u Sarajevu proslavili su 14. godišnjicu braka