POKVARENJAK KAKVOM NIGDE NEMA RAVNA

POKVARENJAK KAKVOM NIGDE NEMA RAVNA


Posle prve kontrolne projekcije filma „Skupljači perja” svi su bili zbunjeni. Nije im bilo baš jasno o čemu se radi, mada niko ništa veliko nije mogao da nasluti. Tek u Kanu su im se otvorile oči i Ratko Dražević je poručio da se u nacionalnom interesu iz Beograda pošalje kamion s prikolicom pun jagnjića, prasića, sira, kajmaka, vina i rakije. Organizovan je gala prijem za koji se po Kanu pričalo da je koštao najmanje 250.000 dolara

Godine provedene u Udbi do kraja su formirale i iznijansirale njegovu ličnost. Kao i svi njegovi drugovi iz tog tajnog društva. Za razliku od partijskih kadrova, koji su morali da paze na svaki svoj korak, udbašima je bukvalno sve bilo dozvoljeno. Da odvode u krevet koga hoće, da prete, hapse i svojevoljno oslobađaju. U prethodna tri nastavka objavili smo šta je sve Dražević svojevremeno ispovedio novinaru Milomiru Mariću o tome kako su obesni srpski mladići videli u ratu prečicu da se obogate, kako su odmah posle oslobođenja 1945. hapsili i ubijali srpske domaćine u Kraljevu da bi im oteli žene i ćerke, kako je predvodio grupu za šverc cigareta da bi se punila državna kasa i kako je za te spoljnotrgovinske hajdučije nastao „Geneks”… Poslednji nastavak govori o Draževiću na čelu „Avala filma”.

Da je Amerikanac, Ratko Dražević bi se možda zvao Hauard Hjuz. Ovde je bio partizan, udbaš, državni švercer, obaveštajac i moćni filmski producent. Uvek mu je uspevalo da živi neuporedivo luksuznije od svoje okoline. Prvih dana posle oslobođenja vozio je „mercedes kabriolet” sa dva kompresora, a u vreme tačkica, obnove i izgradnje – sportski „jaguar”. Sasvim je razumljivo što je decenijama bio nešto zajedničko u životima svih najlepših žena Jugoslavije.

ratko 010Noć uoči podele nagrada, Dražević je proveo na večeri sa Karlom Pontijem i Mikelanđelom Antonionijem, pa Saša Petrović sumnja da je on tom prilikom prodao od žirija već dodeljenu Zlatnu palmu. „Skupljači” su dobili specijalni, utešni Gran pri žirija, a Antonionijev „Blow up” Zlatnu palmu

Sam se kajao što je kao direktor „Avala filma” tokom šezdesetih godina napravio nekoliko kardinalnih grešaka. Ne može da prežali ni što na vreme nije prekinuo snimanje superspektakla „Marko Polo” i počistio Entonija Kvina, Orsona Velsa, Omara Šarifa kao što je nešto kasnije jednostavno dao nogu slavnom reditelju Nikolasu Reju.

Kad se konačno izučio na greškama, Dražević je napustio filmsku industriju, a Savezna skupština je bila u situaciji da neizostavno raspravlja o ogromnim gubicima „Avala filma”. Međutim, vreme je pokazalo da sve i nije tako crno kao što je tada izgledalo i da je, kako to kod nas obično biva, posredi bila smišljena politička igra koja je planski srušila „Avala film” i podigla zagrebački „Jadran film”.

Draževiću nije mnogo imponovalo što je Orson Vels znao da u društvu najmoćnijih američkih producenata kaže da je od svih, ipak Ratko najveći: „Nikad nisam mogao da ga razumem. Bio je dobar čovek i veliki umetnik, ali pokvarenjak kakvom nema ravna. Nisam ja blesav. Šta god bih ga pitao i koji god bih mu film pokazao, bez mnogo razmišljanja govorio je kako je sve to apsolutno genijalno”.

Svetska štampa je o Draževiću neko vreme zaista pisala kao o novom Semjuelu Goldinu, „koji hara na jugu Evrope”.

Kapriciozni Dražević je, na primer, prekinuo svaku dalju saradnju sa Džejn Fondom i Rožeom Vadimom pošto mu je Džejn u svom pariskom stanu ispržila neku džigericu od koje ga je zaboleo stomak.

Roman Polanski, posle velikog uspeha svog prvog filma „Nož u vodi”, došao je da kod nas režira, ali se njegov agent razišao sa Ratkom Draževićem. Tražio je da se u budžet budućeg filma obavezno unese kvota od 25.000 dolara za dovođenje uvek svežih maloletnica, jer je umetnik na snimanju jako nervozan. Producent se velikodušno ponudio da mladog genijalno izleči od nepotrebnih kompleksa i trauma.

Bolje sreće nije bio ni Frensis Ford Kopola, koji je u Dubrovniku sa dnevnicama statiste provodio dane zatvoren u hotelskoj sobi, gde je besomučno na mašini kucao nove predloge za pojedine scene iz filma Radoša Novakovića „Operacija Ticijan”. Bez čitanja, svi su završavali u korpi za otpatke!

Izgledalo je, sredinom šezdesetih, da se Holivud preselio u Beograd. U Italiji je privremeno došlo do krize i „Ćinećita” je bila pred zatvaranjem. Za osam godina „Avala” je snimila 120 inostranih filmova. Beograd je bio obećani grad. Njegovim ulicama svakodnevno je špartalo na stotine ozbiljnih umetnika, belosvetskih, hohštaplera, bivših i budućih zvezda.

– Stvorena je cela jedna mafija: dakle prava stvaralačka atmosfera – pričao je Ratko Dražević.
Odmah se videlo da je pravi filmski čovek pa mu je ponuđeno da preuzme „Avala film”. Ne bi to ni u snu prihvatio da celo preduzeće nije jedinstveno ustalo protiv njegovog najavljenog dolaska.
Posle prve kontrolne projekcije filma „Skupljači perja” svi su bili zbunjeni. Nije im bilo baš jasno o čemu se radi, mada niko ništa veliko nije mogao da nasluti. Tek u Kanu su im se otvorile oči i Ratko Dražević je poručio da se u nacionalnom interesu iz Beograda pošalje kamion s prikolicom, pun jagnjića, prasića, sira, kajmaka, vina i rakije. Organizovan je gala prijem za koji se po Kanu pričalo da je koštao najmanje 250.000 dolara.

Noć uoči podele nagrada, Dražević je proveo na večeri sa Karlom Pontijem i Mikelanđelom Antonionijem, pa Saša Petrović sumnja da je on tom prilikom prodao od žirija već dodeljenu Zlatnu palmu. „Skupljači” su dobili specijalni, utešni Gran pri žirija, a Antonionijev „Blow up” Zlatnu palmu.

Nešto ranije, u Kanu je bio drugim poslom. Pokušavao je da nekom utrapi spektakl „Marko Polo”. Pre integracije, studio “Košutnjak” je započeo koprodukciju „Marko Polo” sa pariskim producentom Raulom Levijem i Alenom Delonom u glavnoj ulozi. U filmu je, recimo, postojala neverovatna scena šahovske table sa živim ljudima, pravim kraljevima i podanicima. Levi je bankrotirao i „Avala” je od njega potraživala 300.000 dolara. Da bi spasao lovu, Ratko Dražević je odlučio da se snimljeni materijal baci i snimi se novi „Marko Polo”, kojim bi se podmirili dugovi i nešto zaradilo. Uzdao se da je to Leviju poslednja šansa. Imponovalo mu je što je Raul Levi svojevremeno kao zbilja veliki francuski producent lansirao Brižit Bardo. Izgleda da je presudno bilo što je Ratku neko došapnuo kako ju je ovaj tokom snimanja šikanirao i šamarao. „Ko ima srca za tako nešto ili je budala ili veliki maher!” Ispostavilo se, nažalost, da je Levi bio ludak i megaloman.

Izabrani su novi glumci – Entoni Kvin, Orson Vels, Omar Šarif, Horst Buholoc. Iako je Ratkov pariski advokat bio docniji francuski ministar pravosuđa, a sada predsednik arbitražne komisije EZ za Jugoslaviju, Rober Badinter, iako je i sam dosta pazio, troškovi „Marka Pola” su udvostručeni, tako da je koštao četiri miliona dolara.

Badinter je tek kasnije uspeo da javi kako je Raul Levi ukrao kopiju „Marka Pola” iz partijske laboratorije i da je pokušao da je spali na mostu na Seni. Posle je od nekog pozajmio novac, kupio avionsku kartu do Amerike i film počeo da prikazuje američkim distributerima, iako su sva prava za Ameriku pripadala „Avala filmu”. Posle nekoliko godina film je jedva prodat „Metro Goldvin Majeru” za pola miliona dolara, a Raul Levi je izvršio samoubistvo.

Još od kad je 1947. godine, u sklopu prve petoletke, na Košutnjaku počela izgradnja filmskog grada na površini od 65 hektara, decenijama je podgrevana nada da je budućnost Jugoslavije upravo u izgradnji moćne fabrike snova.

Štampa je pisala: „Ta vremena kad je ‘Metro Goldvin Majerov’ lav držao pod svojim šapama naša filmska platna, zajedno sa mnogim drugim stvarima, danas pripadaju prošlosti. Od pokornih kupaca, mi smo već postali samostalni producenti. Krajem Petoletke iz našeg filmskog grada izlaziće na desetine umetničkih i dokumentarnih filmova godišnje i ne samo na našim, već i na mnogim inostranim bioskopskim platnima blistaće umesto omatorelog lava, mladi, ponosni natpis Jugoslavija film”.

Razvoj filmske industrije i uključivanje u svetski džet-set uporno je forsiran sa najvišeg mesta u želji da zemlja imidž surove balkanske diktature proletarijata što pre zameni neslućenim međunarodnim prestižom, koji je uveliko nadilazio njene objektivne mogućnosti i odistinski značaj. Govorilo se o Holivudu u Beogradu, o Zagrebu kao najaktivnijem filmskom centru u Evropi, o Budvi kao mediteranskom Holivudu, o novoj filmskoj meki.

Razume se, ostalo se samo na rasprodaji naših prirodnih lepota i jeftine radne snage, a epilog je bio prilično neveseo, uz dosta gubitaka, lomova, ostavki, sudskih procesa, optužbi i sumnji.

Holivud je, ipak, i dalje tamo gde jeste, a nama isuviše daleko.

Kad je njegov umetnički savetnik Borislav Mihajlović Mihiz predstavio jednoj bogatoj francuskoj naslednici Ratka Draževića kao čoveka koji je ubio dve hiljade ljudi i spavao sa dve hiljade žena, ona je ciknula od sreće i smesta mu skočila u krilo.

Ratko je bio krajnje neposredan u ophođenju sa najčuvenijim domaćim i inostranim glumcima. Otvarao im je vrata svoje kancelarije ili automobila govoreći: „Izvolite, ali da znate da odavde nijedna nije izašla a da nije bila jebena!” Sočan je bio i u čisto estetskoj oceni pojedinih filmova: „Ne vredi ni po pičke hladne vode”. Iskreno je verovao da sve žene pripadaju njemu i često je bio ljubomoran, čak i kad je na filmskom platnu bila kakva ljubavna scena.

Serijal o Ratku Draževiću završavamo njegovim razmišljanjem jednog ratnog dana:

“U ratu nisam bio naročito hrabar, već neoprezan i nepromišljen, potpuno nesvestan da mi je glava u torbi i da rat nije samo dobra zabava. Jedanput sam sakriven sedeo u šumi i sa nekih stotinak metara posmatrao moju Rašku pod okupacionom upravom i razmišljao šta bih radio i da li bih se snašao kad bi me postavili za predsednika opštine ukoliko slučajno mi, partizani, pobedimo. To mi je izgledalo preveliko, ali bio sam potpuno svestan da mi posle rata neće dozvoliti da nastavim studije. Pa, nismo se za to ni borili?!”

Redakcija Ekspresa zahvaljuje se novinaru Milomiru Mariću na ustupljenom materijalu o Ratku Draževiću

NE PROPUSTITE:

RATKO DRAŽEVIĆ, TITOV MUSTAFA GOLUBIĆ: UBICA, ŠPIJUN, ŠVALER

HAPSILI SMO SRPSKE DOMAĆINE DA BISMO IM OTELI ŽENE I ĆERKE

ŠVERC CIGARETA NAJBOLJI POSAO TITOVE UDBE

KO JE BIO RATKO DRAŽEVIĆ

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar