SRPSKI FAKTOR

SRPSKI FAKTOR


Pre nego što je počela sa akcijom spasavanja srpske dece iz ustaških koncentracionih logora, Dijana je smatrala da bi žene iz uglednih zagrebačkih srpskih porodica morale biti nosioci tog rizičnog poduhvata. Srpkinje su to odbile, Srbi nisu pristali da u svoje domove prime oslobođenu decu, o tome nisu brinule skutonoše Anti Paveliću

Tek kad je, kako navodi u Dnevniku od 27. februaru 1942, dobila dozvolu za vođenje „Akcije D.B.“, Dijana Budisavljević iznova prepoznaje da je ostala praktično sama u bici za spas Srba, prvenstveno srpske dece, zatočenih u koncentracionim logorima Nezavisne Države Hrvatske. Ona, naravno, tada nije znala da je NDH jedina zemlja iz Hitlerovog lagera koja ima koncentracione logore za decu.

Kad je dobila dozvolu za vođenje „Akcije“, bila je ushićena kao dete. Piše da je odmah otišla kod fotografa, gde je napravila nekoliko kopija.

Međutim, veoma brzo shvata da joj ta dozvola ništa ne znači „jer se svaka ustaška institucija držala vlastitih pravila i nije uvažavala eventualne pogodnosti koje je odobrio neki drugi ustaški ured“. Na to ju je upozorio i dr Kuhnel, koji joj je izdao dozvolu.

Zašto je Dijana opet, skoro posle šestomesečnih napora da organizuje ljude i pomogne pravoslavcima, ostala sama i pored dobijene dozvole?

Najpre joj je njen suprug, dr Julije Budisavljević, verovatno kao Srbin, ali ne samo zbog toga, sve češće govorio da sebe i porodicu, kao i sve članove „Akcije“, dovodi u opasnost jer bi mogli svi da završe u logoru. On je bio ugledan čovek, direktor hirurgije na Medicinskom fakultetu u Zagrebu. Imao je dnevne susrete s različitim ljudima, onima od velikog uticaja, ali i sa običnim svetom, dobijao je informacije šta se događa u politici i na terenu daleko od Zagreba, shvatao je da se zlo otelo bilo kakvoj ljudskoj kontroli. Dijana je sve to razumela, ali mu je ipak rekla da u sebi oseća da nema pravo da odustane.

dijana-busisavljevic_ffDolazimo i do Dijanine ideje da bi srpsku decu izbavljenu iz Loborgrada sasvim prirodno trebalo udomiti u srpske porodice. Srbi to nisu hteli, odgovorili su da ih treba smestiti u Zavod za gluvonemu decu

Potom, kad je posle dobijanja dozvole okupila najbliže saradnike „Akcije“, posebno dr Vidakovića, koji je od početka preuzeo blagajnu, svi su se složili da treba nastaviti s radom. Ali u razgovorima na temu ko treba nastupati kao odgovorni rukovodilac „Akcije“ uz samu Dijanu, dr Vidaković je to odlučno odbijao plašeći se da će biti progonjen ako službeno nastupi. „Na taj sam način od početka bila sama odgovorna za ‘Akciju’, sve se radilo pod mojim imenom i s mojim ličnim rizikom. Bilo je logično da se moj muž bojao za mene, za sebe… Budući da niko drugi nije hteo da preuzme rizik, nije mi preostalo ništa drugo nego da sama za sve preuzmem odgovornost.“

„Polazila sam od stajališta da moj život nije vredniji od života nedužno prognanih i ako sam u mogućnosti drugima da pomognem, pri čemu sam u prvom redu mislila na decu, moj je život bio tako bogat da moram primati događaje onakvim kakvi će biti.“

Ovo je jedina rečenica koju zapisuje Dijana Bdisavljević o sebi, jedina rečenica koja ima lični ton jedva prepoznatljive glorifikacije. Međutim, pričom o tome kako je ostala sama, ona to ne naglašava, ali reljefno slika srpski faktor u herojskom poslu Dijane Budisavljević. Na početku Dnevnika ona piše da je kontaktirala s nekim pravoslavkama sa idejom da se organizuju i da pomognu zatočenim Srbima jer Jevreji pomažu Jevreje, Slovenci Slovence… Pravoslavke u početku nisu ispoljavale nikakav interes za njenu inicijativu. Istina, neki Srbi su se kasnije uključili u „Akciju“, ali samo da ih niko ne bi pominjao. Tako dolazimo i do Dijanine ideje da bi srpsku decu izbavljenu iz Loborgrada

Dnevnika, dr Sava Besarović, Srbin iz Sarajeva, visoko pozicionirani funkcioner u NDH establišmentu (Pavelićeva pokrivalica pred svetom u smislu njemu su Srbi i te kako važni) ni prstom nije mrdnuo da pomogne Dijani u akciji spasavanja srpske dece i njihovih majki iz ustaških konclogora. U Dnevniku Dijana piše o izvesno pravoslavnom svešteniku, ime mu ne pominje, koji takođe nije želeo da joj pomogne, a mogao je… Nažalost, ima toga još u Dnevniku.

Opširnije izvode iz dnevnika Dijane Budisavljević pročitajte u najnovijem broju Ekspresa koji se od petka nalazi u prodaji na kioscima

NE PROPUSTITE:

OČI U OČI SA STEPINCEM I ARTUKOVIĆEM

ZABRANJENA HEROINA

VREME JE ZA “DECU KOZARE”

I ĆUTANJE O ZLOČINU JE ZLOČIN

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar