KOLUMNA, BEČEJIĆ: Zvocanje

U poplavi stupidnih, kvazinaučnih istraživanja kojima tabloidi hrane otupelu publiku, nedavno me je zaintrigiralo jedno u kojem je „naučno" izmereno da žene prigovaraju (u prevodu: zvocaju) 7.920 minuta godišnje, iliti ukupno - pet i po dana! Il' su luđi ispitanici ili istraživači? Ili je neki ženomrzac jednostavno seo i sklepao istraživanje da bi ga potom poturio rođenoj ženi pod nos umesto anestezije.
S obzirom na ovu računicu, pitam se da li u svetu ima više sigurnih kuća ili kafana. Ipak je ovih drugih institucija mnogo više, što nameće zaključak da muškarci, kao predmet i žrtve zvocanja, radije pribegavaju bekstvu u kafanu nego porodičnom nasilju. To je dobro i za jedne i za druge, bez obzira na to što u bliskoj budućnosti kafane mogu da prerastu u sigurne muške kuće - kao jednu modernu civilizacijsku tekovinu. Ideje o sigurnoj muškoj kući setim se kad god pročitam vest poput one kako je nekog nesretnika iz Zmajeva žena godinama maltretirala, katkad i štanglom tukla. Šta li će im štangla u kući, pitam se. Gde su oklagije, drške od metle, partviši... te prepoznatljive represivne alatke u rukama žene? Da li smo na početku uspostavljanja matrilinearnog sistema a da muškarci toga nisu svesni?
Doduše, u našoj kući zvocanje se uopšte ne uklapa u pomenutu statistiku, pre svega zato što najdraža žena na svetu i ja i te kako radimo na autogenom treningu baziranom na kontroli i samokontroli. Ili, profesionalno govoreći budući smo oboje novinari, na - cenzuri i autocenzuri. Otuda nam, valjda, to i ne pada teško! Pa kad ona kaže: „Čemu nam služi cipelarnik kad si opet poređao obuću kao za izložbu...?", ja te jedne cipele sklonim i konstatujem da je cipelarnik prepun njene i dečje obuće i da bi nam trebao bar još jedan. Sa stanovišta zvocanja, ključna reč u njenom pitanju je - „opet". Znam, ako bih se upustio u analizu, eto svađe.

Cenzura i autocenzura kao temelj porodične tolerancije

Na ovom primeru se lako da uočiti kako dobro funkcionišu cenzura i autocenzura. Naravno, svakodnevne složene bračne situacije prevazilazimo međusobnim razumevanjem i trpeljivošću, u čemu se ja, skromno naglašavam, ističem. „Zašto voziš tako brzo?", dobacuje mi otpozadi jedan od pitomaca: „Vozi sporije, inače ću reći mami!" Slatko dete, s razvijenom saobraćajnom i bezbednosnom kulturom, što je očito poneo iz kuće, jer ne verujem da je to naučio u školi. I obavezno me otkuca kod majke, čime se polako ali sigurno svrstava među one koji narušavaju istraživanja o ženskom zvocanju. Uglavnom, dosledno primenim autocenzuru kako bizh izbegao ono nezgodno - „opet".
Ali dese se situacije kad pomenuti mehanizmi tolerancije ne mogu da se primene i kad mogu samo da ispratim kolutanje njenih pitomih očiju. Nedavno smo bili u nekom društvu kad me je zaledio njen nežni šapat:
„Uvuci malo stomak!" „Ali, dušo, već jesam!"
Čitam kako je u indijskoj državi Megaliji, jedinom matrijarhatu u svetu, osnovana organizacija za zaštitu muških prava, i nešto nisam iznenađen! Tamo žene vladaju, a muškarci rade. Nose ženino prezime, na žene se upisuju nekretnine - i policajci su žene! Kakva obespravljenost! Pošto neumitno tonemo u nerazvijenost - eto i nama Megalije! Ako je matrijarhat odlika nerazvijenosti? Naravno, ne prizivam ja takvo društveno uređenje, ali, dozvolite, malo strepnje ne škodi.