KOLUMNA, PANOVIĆ: Kosovo kao srpski Vels i Republika Srpska kao bosanska Škotska

Te 1984.godine Evropsko prvenstvo je, čini se, imao više smisla, jer na njemu nisu bili svi. Danas u Francuskoj učestvuju 24 reprezentacije, a tada ih je bilo samo osam, u dve grupe. Izgubio se osećaj elitizma, a povećao osećaj lažne konkurentnosti

Evropska unija je kao i Evropsko prvenstvo u fudbalu - ima smisla samo kad nisu svi tu. Ovoga puta, izgleda, u Francuskoj nije samo ko nije hteo. Ili kome se zalomio dron. To je izgleda olakšavajuća okolnost za Srbiju koja, od kad je uz asistenciju bošnjačkih i albanskih glasova na crnogorskom referendumu konačno obnovila nezavisnost, nikada nije bila na ovoj smotri. Ne bude li ni za četiri godine, možemo da slavimo negativni jubilej - dve decenije neučestvovanja na Evropskom prvenstvu u fudbalu.

Mnogo toga se promenilo. Sećam se kao klinac kad nam je Francuska bila zanimljiva jer je imala Trezora - evropska reprezentacija s crnim fudbalerom. U vreme kad Nemačka (Zapadna) još nije imala Turčina u timu. Meni je, takođe, jedan crni francuski fudbaler - Žanvion - falio da popunim album sa sličicama za mundijal u Argentini 1978. Trezor mi je bio najskuplja sličica za Mundijal u Španiji 1982. Od francuskih crnaca bio mi je drag i Tigana. Šteta što ta ekskluzivna lepota francuske reprezentacije, koja može i cela da igra kao tamnoputa, plus sa Zidanom i "zidanima", nije paradigmatična za socijalnu integraciju celog francuskog društva.

Prvu od dve titule prvaka kontinenta selekcija Francuske osvojila je 1984. godine kao domaćin prvenstva. Francuzi su u finalu bili bolji od Španaca, a šampionat su završili sa pet pobeda i sjajnom gol razlikom 14:4.

Ekipa koju je vodio Mišel Idalgo bila je favorit i pre početka takmičenja, a kako i ne bi kad je imala Platinija, Žiresa, Tiganu, Le Rua, Batistona... Eh, mladi a veliki Mišel Platini, koji tada još nije poznavao Toleta Karadžića. Čuveni gol Ljubomira Radanovića u poslednjim trenucima nezaboravne utakmice sa Bugarskom u Splitu odveo je selekciju Jugoslavije u Francusku. Iza tima koji su predvodili Zajec, Gudelj, Sušić i Vujović ostale su reprezentacije Velsa, Bugarske i Norveške.

Ovoga puta malo više pažnje Velsu. On je došao sad u Francusku, ali ostao nam je u sećanju i sa prvenstva 1984.

Turisti znaju da postavljaju svakakva besmislena pitanja. Na primer - da li su Alpi prekriveni pravim snegom ili da li je Hadrijan sam sagradio Hadrijanov zid u Engleskoj? Portal Hotels.com sastavio je pre koju godinu nekom prilikom popis najglupljih pitanja dobijenih od turističkih radnika. Među njima jedno ipak prednjači, a postavio ga je neki Amerikanac u Londonu kad je pitao da li Vels radi i zimi?! Ovo sigurno nije smešno samo Rusima, posle laganih tri komada koje su im pre neki dan u Francuskoj stavili Bejl i ekipa.

Ali, i jedan Velšanin je septembra 2012. kad smo opet sticajem sudbine igrali s Velsom, na internet forumu pitao ima li u tom Novom Sadu blata.

Ne, nije to pitanje bilo za portal Hotels.com. Pitanje je bilo sasvim suvislo jer taj Velšanin je bio u Titogradu (današnja Podgorica) 15. decembra 1982. Na stadionu "Pod Goricom". Bio je jedan od 12.000 prisutnih, sa grupicom velških navijača. Igrala se kvalifikaciona utakmica za prvenstvo Evrope 1984. u Francuskoj. Naš selektor bio je kontroverzni Todor Veselinović, a u timu su igrali i Deverić, Ferhatović, Đurovski (Boško)...

U timu Velsa igrao je čuveni Jan Raš - centarfor Liverpula iz najslavnijih dana. Pa skoro slavniji nego što je to danas Geret Bejl - zvezda Real Madrida (prethodno Totenhema) i najbolji Velšanin. I jedna od najvećih zvezda na Evru.

E, tada je pod Goricom bilo 4:4 (u Kardifu je bilo 1:1) i retko da je kad na jednoj fudbalskoj utakmici bilo više blata. Blatnjavi su bili, čini se, i televizori. Velšanima je ostala do dana današnjeg u sećanju ta titogradska kaljuga. Koju ćete danas teško sresti u picnutoj Podgorici, čak i "Pod Goricom". Sa šest golova (levom nogom) u mreži Velsa, i bez blata, sve je nekako izgledalo lepše u Novom Sadu. Ne i romantičnije. Varljivije sigurno.

PROČITAJTE JOŠ: 
EKSKLUZIVNO, POSLE ČETVRT VEKA ĆUTANJA: Cvetković: Odbio sam Tapijevu ponudu da prodam finale u Bariju!
INTERVJU, MILOJKO PANTIĆ: Zvezda je umrla u Bariju, ovo danas je neki drugi, nacionalistički klub

Na to Evropsko prvenstvo 1984. Toza Veselinović je poveo i Zorana Simovića, Branka Miljuša, Josipa Čopa (Hajduk, Split), Nenada Stojkovića (Partizan), Mirsada Baljića, Mehmeda Baždarevića (Željezničar), Srećka Kataneca (Olimpija), Miloša Šestića, Marka Elsnera (Crvena zvezda), Faruka Hadžibegića (Sarajevo), Stjepana Deverića, Borislava Cvetkovića (Dinamo, Zagreb), Sulejmana Halilovića (Dinamo, Vinkovci)... Da, bio je i Dragan Stojković, ali kao fudbaler Radničkog iz Niša.

Tada je Evro, čini se, imao više smisla, jer na njemu nisu bili svi. Danas u Francuskoj učestvuju 24 reprezentacije, a 1984. ih je bilo samo osam, i to u dve grupe. Izgubio se osećaj elitizma, a povećao osećaj lažne konkurentnosti.

Jugoslavija je te 1984. izgubila od Belgije 2:0, deklasirali su je Danci s 5:0, a od Francuske je poražena sa 3:2. Mada ne treba zaboraviti da je Juga na poluvremenu vodila s 1:0. U drugoj grupi su bile reprezentacije Nemačke (Zapadne), Portugala, Španije i Rumunije.

Danas su profit i merkantilizacija fudbala banalizovali osećaj plasmana. Umesto "klasičnih" zapadnoevropskih huligana sad imamo još i invaziju onih iz "nove Evrope" kako ju je brzopleto i pomalo nedićevski nazvao Donald Ramsfeld, bivši američki sekretar za odbranu.

Kosovo je primljeno u UEFA i FIFA. Zvuči nam nacionalno depremirajuće. Ali kad vidite Fadilja Vokrija sve nekako deluje normalnije. Setite se kako je Fadilj igrao s Čapljićem i Katanecom u Partizanu, setite se kako su FK "Priština" vodili i jedan Ćiro Blažević ili jedan Milovan Đorić.

Ako ne možemo da se pomirimo s političkom nezavisnošću Kosova, apstrahujmo to i gledajmo Vokrijevo Kosovo u UEFA i FIFA kao da je naš Vels. Ako baš ne možemo da ga gledamo kao našu Škotsku ili Severnu Irsku. Pa i Bakiru Izetbegoviću bi bilo elegantno kad bi mu Republika Srpska bila "Škotska" tehničke BiH...

Nastavila se fragmentacija ovog takmičenja kada će se maltene izgubiti suštinska razlika između kvalifikacija i finalnog turnira, u možda i ne tako dalekoj budućnosti mogli bismo očekivati utakmicu Kosova i Republike Srpske. Da ima vizije odigravanje takve utakmice danas bi bitno relaksiralo odnose u regionu makar na nivou kempa; posle nje (utakmice), niti bi Kosovo bilo manje nezavisno, niti bi Republika Srpska bila više zavisna. Polako, polako, ne prejudiciram ništa, samo predlažem elegantan model.

A to je onaj britanski - ako ne možemo da se pomirimo s političkom nezavisnošću Kosova, apstrahujmo to i gledajmo Vokrijevo Kosovo u UEFA i FIFA kao da je naš Vels. Ako baš ne možemo da ga gledamo kao našu Škotsku ili Severnu Irsku. Pa i Bakiru Izetbegoviću bi bilo elegantno kad bi mu Republika Srpska bila "Škotska" tehničke BiH. Za razliku od kosovskih Albanaca koji nisu hteli ni Koštuničinu čokoladu - "više od autonomije, manje od nezavisnosti", Srbi preko Drine bar pristaju na jedinstvenu - tehničku BiH. A to nije mala stvar za okončanje banalizacije procesa "federiranje federacije" (Vladimir Bakarić) u postjugoslovenskim kontekstima.

U širem shvatanju evropske ideje, na šampionatu u Francuskoj igraju dve Albanije, samo što se jedna zove Švajcarska. Igra i Austrougarska, samo sa dva tima - Austrijom i Mađarskom. Od bivših YU republika tu je samo Hrvatska. Upravo je nju reprezentacija provizorijuma zvanog Savezna Republika Jugoslavija izbacila u kvalifikacijama za Evro 2000. koji se odigrao u Holandiji i Belgiji.

Jeste li zaboravili da je u Beogradu nestalo struje na "Marakani" protiv Hrvata? I da je, gle paradoksa, to bilo manje strašno nego da je sad nestalo struje kad bismo opet igrali jedni protiv drugih.

Sećam se tih kvalifikacija još po nečemu - počele su pre NATO bombardovanja, a završile se pre Petog oktobra. U tim dramatičnim danima, Holbruk je bio sinonim "buldožer diplomatije". I u oktobru 1998. bio je u Beogradu kad je trebalo da bude bombardovanje pa nije - odloženo je za dogodine. Tu noć sam ga kao mlad novinar sa mnoštvom kolega čekao da dođe u "Hajat".

Prethodno je bio i na večeri s Miloševićem u beogradskom restoranu "Sinđelić", pa su novinari tražili ko zna gazdu "Sinđe" da čujemo šta je bilo. Došao je posle ponoći Holbruk u "Hajat" i nije ništa posebno rekao. Ujutro smo saznali da je postignut dogovor - da strani posmatrači, uprkos Šešeljevom protivljenju, dolaze na Kosovo, i došao je Voker, posle sledi Račak i ostalo znate. Tu noć s novinarima u "Hajatu" bili su i naši reprezentativci koji su čekali utakmicu s Irskom, nadajući se da će je biti.

Prošlo je bombardovanje i oktobar 1999. došao je "Maksimir". Vujadin Boškov je sa svojom "plavom četom" stigao do 2:2. I prošli smo. Tamo smo pobedili kao SRJ Norvežane s 1:0, sa Slovenijom smo igrali 3:3. Slovence je vodio Katanec, Miha je dobio crveni karton, a mi smo s igračem manje stigli od 3:0 za Sloveniju do 3:3. Onda smo nesrećno izgubili od Španaca 4: 3 i prošli grupu, da bi nas posle počistili Holanđani s Klajvertom 6: 1. I od tada ništa.

Boškov je ušao u red velikih - sa Sani Bojem i Petkom koji su nas u teškim vremenima vodili na velika takmičenja. Najveći je, naravno, Radomir Antić, koji je jedini zemlju koja se zove Srbija odveo na neko veliko takmičenje - na Mundijal u Južnu Afriku 2010. Tamo smo pobedili manje-više sličnu Nemačku kao iz Rija, i skoro kao iz današnje Francuske. Bar je trener isti. I zet Švajni sad diže tri prsta. I to je to.

Pored velikog Boškova koji se često motao po aut-liniji (na "Maksimiru" to je briljantno radio u mantilu, pa čak uspeo da nervira i Ćiru Blaževića), na našoj klupi tih evropskih godina sedeo je Zoran Filipović, nekada legenda Crvene zvezde i Benfike, i igrač koji je u albumu Figurine Panini za Argentinu 1978. bio u kategoriji "oni koji se nisu plasirali". Ti su imali samo četiri sličice. SFRJ su predstavljali Filipović, Šurjak, Mužinić i Popivoda.

Za Boškova kažu i da je bio malkice izlapeo kad nas je vodio. Ali mu je harizma, koja je podsećala na najbolje dane Sampdorije, bila vitalna. Znao je da kaže posle treninga Savu Miloševiću: "Mali, dobar si, pratim te" kao da je ovaj u omladincima, ili da pita Ljubinka Drulovića: "Mali, kako je u Selti?", iako ovaj nikad nije igrao u Selti, mada jeste mnogo po Portugalu.

Dobro, dušmani u Hrvatskoj kažu Ćiri Blaževiću da je uplaćivao zajam za privredni preporod Srbije kako bi udovoljio da ga Milošević pusti na klupu Zvezde, a na čemu je navodno radio još Ivan Stambolić. Ti dušmani kažu da je Ćira bio izlapeo još u Francuskoj, jer je u polufinalu Mundijala 1998. jednostavno zaboravio da uvede Prosinečkog. Kamo sreće da Muslin dosegne "izlapelost" Boškova i Blaževića.

S ove tačke gledišta, osovina Drulović - Milošević je nešto najbolje što smo imali u modernoj istoriji. Ona je preokrenula protiv Slovenaca do 3:3: Drule jedan i Savo dva.

"Slobodna Dalmacija" piše da su ubačeni srpski elementi isprovocirali incident na utakmici s Češkom. I neki Hrvati koje znam sa tekmi kalča mi kažu "vajberom" da je obezbeđenje bilo takvo da si mogao da uneseš bestrzajni top. Možda je i ta "relaksacija", odnosno svest da je obezbeđenje mnogo sofisticiranije od pukih redara i pretresa i psihološki način borbe protiv terorizma, činjenjem navijačima da se osećaju bezbrižno kao da je prvenstvo 1984.

Moto kao da glasi "Hajde da sa huliganima zaboravimo na teroriste".

Navodno je "Torcida", ili po Kolindi ekstravagantno "orjunaši" (integralni militantni Jugosloveni hrvatskog porekla iz Dalmacije u vreme Kraljevine Jugoslavije, danas sinonim za Hrvate sabotere), glavni krivac za incident.

Sećam se kad je "Torcida" negde u vreme prvog albuma "Crvene jabuke" unela ne bestrzajni top, već top protivgradne artiljerije u delovima na jug "Marakane". Sklopila ga i opalila. Srećom niko nije stradao, ali je bilo gadno. Posle mi je buraz govorio: 'Pa šta se čudiš, u Splitu su i babe hvatale saksije i gađale s terasa kad vide nas "cigane"."

Daj bože da Muslin s Kokezom dosegne domete Boškova i Antića, ali timovi Boškova i Antića danas izgledaju kao "laka konjica". Hoću da kažem da je Srbija odavno Mađarska. I to ona posle Španije '82. kad je pobedila Salvador 10:1. E, sad vidite koliko je prošlo od Španije do Francuske kad su Mađari opet izašli na neku veliku smotru.

Ne grešimo dušu, u nekim stvarima je i SR Jugoslavija bila uspešnija od Srbije.

Ali, uostalom, i šta ćemo na Evru? Zar mi osvetom u Elbasanu za dron nismo završili posao? Zar nama i u klupskom fudbalu kvalifikacije za evropske kupove nisu samo pripreme za Jelen superligu? A kad imamo Ruse, šta ćemo mi tamo? Fale samo naši huligani, da pomognu Baćuškama.

Naravno, najviše fale Ljubinko i Savo. Kao Ćirilo i Metodije.

PROČITAJTE JOŠ: 
SRBI I VIDOVDAN: Nebeska priča koju smo bacili u blato tragične balkanske istorije
INTERVJU, MILAN ŽIVADINOVIĆ: Džajić je bio kompleksaš
INTERVJU, MATEJA KEŽMAN: Nema patriotizma u našoj reprezentacijiif (document.currentScript) {