MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: Stvarno i moguće

Vidim da se mnogi ovih dana pitaju ko je smestio ministru kulture Vladanu Vukosavljeviću, inače ljubitelju muzejskog folklora i hijeroglifske ćirilice, a koji se, ničim izazvan, najedared navrzao na televizijske rijaliti šou-programe da bi završio polemišući s Njegovom ekselencijom Željkom Mitrovićem, kumom svih kumova, predsednikom Saveta za medijsku bezbednost i najjavnijim filantropom u strukturi Dži-Di-Pija. I doista, izgleda da su neki nečastivi levi elementi odigrali ulogu unutrašnjeg neprijatelja u karijerističkoj psihi poslovično staloženog ministra regularne kulture, podobne za građane iz unutrašnjosti Beograda. Ne razumem samo otkud tolika zapitanost kada je savršeno jasno ko su bili huškači što napališe i raspališe Vukosavljevićev kritički vokabular. Najpre, dosta više opozicionog i antiopozicionog egzibicionizma. Manite se, bre, đilasovštine - još se nije dogodio rimejk Golog otoka! Nema tu neke naročite zagonetke oko huškača i suflera: naprosto, to su učinili oni koji bi da zasednu u Vukosavljevićevu fotelju i njegov fond za reprezentaciju i prezentaciju stvaralaštva odabranih pojedinaca iz naroda.

Ako me posttitoističko parlamentarno sećanje još uvek koliko-toliko služi, dosad su najčešće glumci (kao i poneki pozorišni direktori, proverene scenografske i koreografske gromade) vršili funkciju komandanta kulturnih pokretnosti i nepokretnosti. Što ne treba da čudi ako uzmemo u obzir nepobitni fakat da se „naši" glumci (čast retkim, samoubilačkim izuzecima) - u eri posle Berčeka, Diklića i Štimca - dele, u duhu višestranačja, u četiri sekte: narkomani, alkoholičari, kockari i nehospitalizovani duševni bolesnici sa overenim dijagnozama i podebelim medicinskim dosijeima. Ovi poslednji su ponajviše zavisni od agitpropovskog glumatanja, mada su i ostali, iz spomenute prve tri sekte, skloni hroničnom preglumljivanju u tumačenju politbiroovske stvarnosti u TV reklamama bez likova i replika. A bez keširanog populizma nema narodskog diletantizma, mada „naši" glumci svojim (pra)izvedbama ostavljaju upečatljiv utisak da je njihov nedostatak talenta metafizički feler.

Ali da se mi manemo glumačkih vlastohlepnih ambicija te da se vratimo napadnom puritanizmu još uvek aktuelnog ministra kulture. Zapravo, kad malo bolje razmislim, rečeni čovek je izvršio političko i građansko samoubistvo u pokušaju. Samo je misterija da li je postojao predumišljaj i kako ga krstiti.

Jer u eri rijaliti civilizacije, koja se, pre svega, ne bi ni mogla globalizovati i medijski porobiti u vrtlogu digitalizovanog tržišta bez različitih formi rijalitija kreiranih od „Ekipe s Volstrita", bacati se virtuelnim kamenjem na kineski daljinski upravljač proizveden po američkoj licenci deluje kao da lajete na mesec - tačno u podne.

Da sve bude gore po ministra kulture, upravo se ovih dana Haruk Murakami, najslavniji marketing-agent političke korektnosti i jedini Japanac koji je uspeo da ubedi Amerikance da nisu bacili atomsku bombu na Hirošimu i Nagasaki, javno odrekao nominacije za Nobelovu nagradu kako bi mogao da uđe u finalni deo „Zadruge 2" kao specijalni gost. Nešto slično su učinili troje bivših državnih sekretara SAD - Hilari, Madlen i Kolin - skrativši gostovanje u TV seriji „Gospođa sekretarica" kako bi na vreme stigli u „Pinkovu" VIP čekaonicu, gde se vrši audicija za ulazak u „Zadrugu 2", koja je i pre početka prikazivanja oterala „Zvezdane staze" u ropotarnicu istorije na nenaseljenim ledinama Marsa.

Nema kraja nabrajanju rijalitija koji su postali svetskih hitovi: Bregzit (Boris Džonson kao mešavina Milomira i Marića, Tereza Mej kao bakutanerski klon Kije Kockara); Sirija (žurke sa živom muzikom i nekrofiličnim orgijama); migranti (iliti kako su „Kosovari" postali Mediteranci iznajmljujući hotele na Cecinom delu Kipra); cena nafte (igre bez granica nalik bdenjima u srpskim kladionicama); pokušaj puča u Turskoj (Erdogan kao holivudski Hamlet koji glumi kralja Lira); sankcije Rusiji (Krim kao Shangri-La); 11. septembar (Bin Laden svira bas saksofon u Big bendu Džordža Buša mlađeg, i to u restaurisanom njujorškom džez klubu „Birdlend"); obaranje diktatura u Iraku i Libiji (Sadam i Gadafi pevaju „Over The Rainbow" na peskovitom engleskom s vetrovitim naglaskom). Ah, koliko neprocenjive zabavne realnosti u ovom veku izobilja gladi za preživljavanjem!

Ali kako to već biva, ipak se zna ko drži banku, a ko bakalnicu. Džaba tom ogromnom svetu i bogatstvo i siromaštvo, i moć i tradicija, i kolonije sadašnje i buduće. Jer uprkos spektakularnim perverzijama materijalističkog Zapada i mističnog Istoka, nema većeg rijalitija na planeti Zemlji od onog koji se zove - Srbijica. Njena programska šema je nešto što je od rijalitija učinilo filozofski fenomen prljave umetnosti i pročišćene ideologije, a sve u službi naroda koji se veseli da ne bi trpeo.

I zar da se u takvoj jednoj kosmički estradnoj, medijski očovečenoj državi pojavi ministar kulture koji grmi na prosvećenost igre i edukaciju širokih masa kroz katarzično otkrivanje srpske kolektivne duše?! Da li je moguće da je Vukosavljević u svom ostrašćenom kritizerstvu prevideo takve urnebesne a duboko poučne, prelomne događaje poput koridora, fontana, jarbola, letećih metroa, pijačnih privatizacija? Ili raspisivanje crvenih Interpolovih poternica nalik raspisivanju tendera na kojima je data šansa i onima praznih džepova i onima u emigraciji; trilerska hapšenja tajkuna i potonja oslobađanja istih na suđenjima napetim kao komedije zabune; kupovina islandskih „migova" i nemačkih kaćuša; presecanje crvenih vrpci usred nedođije; parade povodom dolaska stranih („direktnih") investicija u posetu Veranu Matiću i Sonji Liht; ubistva i samoubistva u običnim srpskim porodicama koje svojom maštovitošću nadaleko čuvenu englesku gotiku pretvaraju u parodiju Drugog dnevnika RTS-a (koji je rijaliti sui generis u biblijskom i partijskom smislu). A za one izbirljive i osetljive, supersofisticirane dušice, tu je Bitef, kojem je po stepenu nadobudnosti i degutantnosti jedino ravna Narodna skupština (čak i kad ne zaseda!), a donekle i fudbalski večiti derbi, u kojem se cepaju srpski pasoši i pobijaju Njutnovi zakoni i relativizuje Ajnštajnova teorija relativiteta.

Ima još: kako to da ministru kulture nije poznata činjenica da je čitava karijera naše, prema navodima Si-En-Ena, najpoznatije belosvetske umetnice Marine Abramović jedan neprekidni, nezaustavljivi rijaliti koji ne bira ni učesnike ni mesto odigravanja? A mora se priznati da se u ovdašnjim rijalitijima ipak ne ispija ljudska krv, niti se pred publikom vrši velika nužda, a što je temelj konceptualne umetnosti, odsek body art performansi i fluxus hepeninzi (to vam je kao da se snima porno-film u kanalizaciji, gde se, umesto bičeva, koriste lanci za vodokotliće).
Uostalom, ima li u Srbijici većeg rijalitija od vladinih zasedanja (Zorana Mihajlović obučena i našminkana u stilu sredovečne Mire Alečković, dok Ana Četiri Pištolja forsira toaletu iz studentskih dana Henrija Kisindžera), a na tim sednicama (ili su u pitanju konzilijumi?) direktno učestvuje već dovoljno puta spomenuti kritičar javnog prikazivanja srpske stvarnosne groze, i to po službenoj dužnosti? Pa, kad je to bilo u Srbijici da ministar izigrava krstaša ili čak zilota, na užas niškog patrijarha, trajno solventnog zelenaša Irineja, koji je u stanju da i od Dodika napravi bogumila u skladu sa svojim cenovnikom. Što je već neviđeni rijaliti kakav se samo u bosanskoj guberniji može odigrati, a zna se ko će to bogumiljenje emitovati biznismenski pobožnom regionu! Eto, samo na jednom bizarnom (hipotetičkom?) primeru vidite da je Željko Mitrović u poziciji da više učini za svetosavlje od samog Svetog Save, s kojim deli poročnu mladost i dar za preobraćenje i pokajanje.

Vreme je za poentiranje. Elem, nije najveći greh Vladana Vukosavljevića to što je zaboravio ko je kralj rijalitija, čime je doveo državu u bezbednosni rizik jer ne smem ni da pomislim šta nas može zadesiti ako Doni Tramp ozbiljno shvati ovu pljuvačinu njegove zadužbine. Takođe, nije Vukosavljević jedini član Vlade koji vrši ruženje naroda, samovoljno arbitrirajući šta je od televizijskih emisija po svom sadržaju pogubni kič, a šta benigna zabava (otkad to televizija ima ikakav sadržaj?). Problem je njegovo demagoško ponašanje. Jer i zadnja šuša zna da fenomen TV rijalitija jeste tek jedna od mnogih neljudskih tekovina demokratije. Da li u domovini Atomskog Vođe Kima postoje rijaliti programi? Aha, evo približavamo se suštini, koja je neumoljivo jasna: jedino diktatura kao politički sistem brine o mentalnoj higijeni svojih podanika.

Dakle, nije dovoljno dati ostavku zato što te ostale ministarske kolege prozivaju zbog cenzorskih pretenzija, već jasno i glasno imenovati uzrok sveprožimajućeg zla koje je zarazilo i okupiralo čitavu Srbijicu. Ali zar da čuburski domorodac rizikuje da ga proglase protivnikom demokratije? Taman posla! E, zato sada danonoćno vežba lupanje bubnjeva moleći se naglas da zasvira sa basadžijom Željkom kao ritam sekcija Nataši Bekvalac, koja će se ponovo razvesti u dvestotoj epizodi „Zadruge 2".

Da li vam je najzad sinulo zašto Veliki Vođa odbija bilo kakav TV duel?