ULOGA KOMŠIJA I ROĐAKA U SRPSKOJ POLITICI: Kako sačuvati vlast a ne izgubiti smisao

Šapić je na svoju izbornu listu upisao imena prijatelja i roditelja, da bi tako sprečio trgovinu mandatima. Verovao je da će mu prijatelji i roditelji biti odani i čini se da je bio u pravu, ali je izgubio borbu za političke ideje. Sasvim suprotan princip je na Vračaru primenio Kuzmanović...

Prva sednica Narodne skupštine u novom sazivu počela je 3. a završena je 22. juna. Čak dvadeset dana bilo je potrebno da se potvrde mandati novim poslanicima, izaberu predsednica i potpredsednici, imenuje generalni sekretar i izaberu članovi radnih tela Narodne skupštine.

Time je konačno zaokružen proces konstituisanja Skupštine nakon aprilskih parlamentarnih izbora. Uporedo sa ovim procesom, teklo je konstituisanje lokalnih skupština u gradovima i opštinama u kojima su bili organizovani lokalni izbori.

Kako na nacionalnom, tako je i na nivou lokalnih samouprava u periodu nakon izbora mnogo reči bilo o mandatu poslanika ili odbornika. Prvo se brojalo koliko ko ima mandata. Usledilo je propitivanje o tome ko je stvarni vlasnik mandata i da li ono prvo brojanje i dalje vredi. Potom se po pitanju mandata razgranala mreža tumačenja, objašnjenja i analiza. Navala na mandate bila je tolika da se izgubilo razumevanje šta mandat zaista znači, kakvu vrednost ima, i u kakvoj je vezi sa politikom koja se zagovara.

Šta znači mandat narodnog poslanika i kakvu vrstu obaveze podrazumeva precizirano je Zakonom o Narodnoj skupštini. U članu 17. ovog zakona navodi se da nakon donošenja odluke o potvrđivanju mandata narodni poslanici polažu zakletvu kojom se obavezuju da će za svoje delanje u Skupštini, između ostaloga, vezati predanost, poštenje, savesnost, istinoljubivost i pravednost. Svetost poslaničkog posla i dostojanstvo najvišeg predstavničkog tela trebalo bi svakog narodnog poslanika da usmere ka čestitom delanju. Trgovina mandatom je, dakle, kršenje zakletve i nečasno postupanje. Ali i deo prakse u našem političkom životu.

PROČITAJTE JOŠ: 
INTERVJU, GORAN SULTANOVIĆ: Ljudi sa falš diplomama vode zemlju, a oni sa fakultetima ne mogu ni viršle da prodaju
KOMENTAR, BORIS MALAGURSKI: Zukorlić, Teslin naslednik i prva dika srpske nauke

Zanimljivo je bilo reagovanje predstavnika pokreta „Dosta je bilo – Saša Radulović“ na ovu praksu. Svi poslanici i odbornici, koji su izabrani na listi pokreta, potpisali su izjavu o prihvatanju mandata poslanika odnosno odbornika. U tom dokumentu piše da se potpisnik obavezuje na borbu protiv partokratije, a za transparentnost i druge principe pokreta i posebno da nikada neće trgovati svojim mandatom. Izjava o prihvatanju mandata data je građanima, a ne pokretu, sa ciljem da se demonstrira moralna odgovornost, lična ozbiljnost i odlučnost potpisnika.

Potpisivanje takve izjave moglo bi se opisati i kao polaganje druge zakletve. Svi narodni poslanici pokreta „Dosta je bilo – Saša Radulović“ svakako su imali obavezu da polože zakletvu u Narodnoj skupštini. Prihvatanjem teksta zakletve obavezali su se da će po svom najboljem znanju i umeću služiti građanima Srbije. Dodatna zakletva građanima, oličena u potpisivanju izjave o prihvatanju mandata, je suvišna.

Zakletva, dakle, već postoji, a više zakletvi svakako neće obezbediti promenu kojoj se teži, već će autoritet izmestiti iz okvira političkih insitucija u okvire političkih stranaka ili pokreta. Nije li dovoljno da se svojim praktičnim delanjem pokaže privrženost jedinoj pravoj zakletvi koju polaže poslanik i tako jačaju institucije?

Pitanje mandata bilo je u žiži i uoči izbora, naročito kada je utvrđeno da je Aleksandar Šapić na svoju izbornu listu za predsednika opštine Novi Beograd upisao imena prijatelja i roditelja, objašnjavajući da će upravo tako da spreči trgovinu mandatima. Verovao je da će mu prijatelji i roditelji biti odani i čini se da je bio u pravu. Ipak, ovakva praksa otvara jedan potpuno novi problem – politika i borba za političke ideje se gubi u ortačko-rođačkoj zajednici koju odlikuje kohezivnost bazirana na plemenskoj logici, a ne na verovanju u koherentni sistem političkih ideja.

Sličan slučaj se desio u beogradskoj opštini Stari grad, gde je pobednička lista, takođe, bila značajno popunjena imenima rođaka i prijatelja njenog nosioca. Slučaj možda ne bi ni bio primećen da posle izbora nije promovisan novi model tzv. personalnih koalicija, koji podrazumeva da se odbornici, nezavisno od pripadnosti stranci, međusobno dogovaraju i odlučuju. To je bio način da Demokratska stranka ostane na vlasti uprkos negodovanju što i odbornici Srpske radikalne stranke glasaju za tu vlast i učestvuju u njoj.

Po mišljenju Šapića i Bastaća, jedini način da se spreči otimanje mandata i njihova trgovina je da se na izbornim listama nađu imena potpuno lojalnih i proverenih, a to znači svojih najbližih ne u sferi politike, već u u privatnoj sferi. Veliki je problem za političke stranke i druge političke formacije kada se principi lojalnosti, odgovornosti i čestitosti teško mogu vezati za bilo koga izvan kruga svojih najbližih. Političke ideje mogu da vezuju i rodbinu i prijatelje, ali je politika nužno šira od toga. Šapićevo likovanje nakon izbora što je našao način da doaka pijačarima pokazuje da politike neće biti ni nakon izbora.

Posebno je važan slučaj beogradske opštine Vračar. Lista „Vračar slobodno“, čiji je nosilac bio Bane Kuzmanović, sastavljena je na drugačiji način. Formiran je široki savez stranaka kojima je jedan od ciljeva bio da se spreči naprednjačko preuzimanje ove beogradske opštine. Kuzmanović je u jednoj stvari uspeo – lista čiji je nosilac bio osvojila je najviše glasova i pristupila potpisivanju sporazuma o koalicionoj vlasti na Vračaru sa pokretom „Dosta je bilo – Saša Radulović“. Ubrzo se pokazalo da prethodno dogovorene većine u Skupštini opštine nema, jer su dvojica odbornika sa liste „Vračar slobodno“ preusmerili svoju političku putanju ka naprednjačkoj luci.

Bane Kuzmanović je, uprkos ovakvom ishodu, napravio pravi politički potez. Ključno je doprineo stvaranju predizbornog saveza koji je ostvario pobednički rezultat i to na osnovu sistema ideja koji bi trebalo da povezuje političke grupacije. Nije prebirao po familiji kako bi kasnije bio siguran u podršku svake osobe koja osvoji mandat. Okupio je sve koji su mogli da doprinesu, pobedio na izborima i na kraju izgubio vlast. Sačuvao je politiku.

Narodni poslanici i odbornici stiču prava i dužnosti danom potvrđivanja mandata. Dosadašnja iskustva upravljanja mandatima jasna su poruka građanima – uoči i na dan izbora treba dobro proveriti liste i utvrditi ko su kandidati za naše predstavnike. A nosioce lista procenjivati i na osnovu toga u kojoj meri su se prilikom sastavljanja lista rukovodili politikom, a u kojoj su politiku počeli razumevati kao svoje domaćinstvo.

Loša praksa koja se potvrđuje nakon svakih izbora trebalo bi za posledicu da ima i otvaranje diskusije o promeni izbornog sistema, na osnovu čega će građani možda želeti da glasaju za kandidate imenom i prezimenom. Tada bi mandat značio i vredeo mnogo više.

PROČITAJTE JOŠ: 
SKUPŠTINSKA HRONIKA, PAVIĆEVIĆ: Šta je Vučiću Milo, i obratno?
SKUPŠTINSKA HRONIKA, PAVIĆEVIĆ: Mandatar Vučić u pat poziciji, medeni mesec je prošao

document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);