KOLUMNA, GRBOVIĆ: Radonjizacija i džiletizam

Dejane, sa ovakvim pristupom i primenom nove strategije u elitnom takmičenju, za mene lično, uzeo si titulu najboljeg trenera Evrolige bez obzira na to kako će se takmičenje dalje odvijati

Obarajući rekorde jedan za drugim u Evroligi i domaćem prvenstvu, Crvena zvezda postavlja nove standarde za sve učesnike najelitnijeg košarkaskog takmičenja u Evropi.

Definitivno, oni više nisu iznenađenje niti blesak već nova svetlost koja pulsira punom snagom kroz učmale amerikanizovane hodnike Evrolige.

Kako se dogodila ova fantastična promena i na koji način Dejan Radonjić sprovodi reči u dela - tema je koja dominira među navijačima crveno-belih, ali i u esnafskom delu Evrope, koji je Zvezdin trener skalpirao u poslednjih sedam utakmica u nizu.

Probaću da se približim odgovoru na ova pitanja i prođem kroz sve "neobičnosti" koje prožimaju igru Crvene zvezde i dam lično viđenje igre Dejanovih tehnovikinga, koji dominiraju igrom i stavom na putu ka vrhu tabele.

Od početka osporavani Radonjić, koga krase vrline neobične preciznosti, marljivosti i predanosti košarci, nije odustao od lične filozofije discipline rada i reda koju je implementirao svojim dolaskom od prvog dana u Crvenoj zvezdi.

Prednost Zvezde u odnosu na ostale timove Evrolige jeste u domaćim igračima, koji igraju zajedno već nekoliko godina i predstavljaju okosnicu tima. Proces kroz koji su prošli u poslednje četiri godina omogućio je kolektivno uzdizanje ka igri koja je prvenstveno zasnovana na odbrani i koja zahteva košarkašku inteligenciju dobro selektovanih igrača i disciplinovanog trenera, koji je autoritet zahvaljujući znanju, strpljenju i talentu za vizionarsku primenu svoje strateške zamisli.

Hrabro upotrebivši četiri krilna igrača, predvođena visokim plejmejkerom, uspeva da održi ritam visokog intenziteta i u odbrani i u napadu, koji je došao prirodnim putem posle početnih nesigurno odigranih utakmica.

Jednostavnost sa kojom brani pikenrol, posebno u primarnom napadu, jeste vrhunsko umeće koje je i njegova doktorska disertacija i trijumf evropske kontrolisane improvizacije nad skupim spoljnim američkim igračima kojima je to već godinama osnovno sredstvo uprošćene i atletske košarke.

Zahvaljujući mobilnosti krilnih igrača i pokretljivih četvorki, Dejan je stvorio zbunjujuću odbranu koja prerušava za 24 sekunde protivničkog napada iz čoveka u zonu i pravi pometnju kod trenera, koji u sekundarnom napadu dozvoljavaju svojim skupo plaćenim Amerima da individualno rešavaju, uglavnom šutem preko ruke ili prodorom, što je protiv Crvene zvezde pogubno jer, sa svakim driblingom viška, igrači crveno-belih postavljaju neprolazni zid, koji stoji čvrsto i postojano već nekoliko meseci.

Iz takve pametne odbrane idu laki poeni, koji su postali zaštitni znak Crvene zvezde, a baš ti poeni i prave male ulazne rane u odbrani protivnika, a pri izlasku otvaraju mnogo veće rupe u taktici, koja na nekim utakmicama padne već u prvim minutama, što smo gledali u poslednjim utakmicama. Savršenstvo definicije "Umom protiv snage".

Dejane, sa ovakvim pristupom i primenom nove strategije u elitnom takmičenju, za mene lično, uzeo si titulu najboljeg trenera Evrolige bez obzira na to kako će se takmičenje dalje odvijati. Tebi i momcima kapa dole za pokazano umeće i prezentaciju srpske košarke.

Posle utakmice protiv Budućnosti Džile je pozamašno iskritikovao igrače zbog nedovoljnog zalaganja i nedostatka hrabrosti. Zasmetalo mi je što to nije prvi put da se tek tako deli odgovornost i prebacuje krivica samo na igrače, ima tu i te kako odgovornosti trenera i ostalih koji su oko klupe i kluba

Za razliku od Zvezde, Partizan u malokalibarskoj Fibinoj ligi ne uspeva da pronađe potrebni ritam i napravi kotinuitet u igri koja podseća na plimu i oseku skoro u svakoj utakmici. Atmosfera koja se ne oseća u timu prenosi se i na teren u svim segmentima igre, a posebno u želji i borbenosti, koju sve češće na konferencijama za medije pominje trener Aleksandar Džikić.

Tako i na poslednjoj utakmici protiv Budućnosti u regionalnoj ligi (oni protiv AEK-a neću ni da spominjem) Džile je pozamašno iskritikovao igrače zbog nedovoljnog zalaganja i nedostatka hrabrosti na važnoj utakmici. Zasmetalo mi je što to nije prvi put da se tek tako deli odgovornost i prebacuje krivica samo na igrače, ima tu i te kako odgovornosti trenera i ostalih koji su oko klupe i kluba.

Razumem da postoje realni problemi selekcije za koji su vezani i strategija i taktika, ali za atmosferu u timu zadužen je trener, a posebno za pripremu tako važnih utakmica.

Znam da ne postoji proteza za hrabrost, ali isto tako znam da se izgovorena teška reč ponekad pretvori u zver koju je teško obuzdati jer "velika je nesreća kada čovek ne zna šta hoće, a još veća je nesreća kada ne zna šta može".

Malo pametnih poruka od Dučića za više hrabrosti u budućnosti.}