Sport
09.05.2018. 13:36
Zoran Šećerov, Foto: Nemanja Jovanović

TI SI ĆERKO TATIN SIN

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

Svaki cilj je dostižan, samo je pitanje koliko ste spremni da se odreknete određenih stvari u životu da biste došli do njega. Mi smo bile spremne, imale smo cilj u glavi i, kada svi u timu i stručnom štabu razmišljaju na isti način, onda se samo lepe stvari dešavaju, kao što je to bilo na Evropskom prvenstvu u Francuskoj

U trenutku kada je nacija poverovala da je kriza zapravo stabilna pojava u srpskoj ženskoj košarci, pojavila se ona - Marina Maljković. Donela je sa sobom - prvo u klubove, a zatim i u reprezentaciju - nešto nalik na savršenstvo ukrašeno strogom ljubavlju prema istini, tako da je paralisana gorela od ženske košarke, na koju se gledalo s poprilično sažaljenja, namah vaskrsla, zadivljuju­ ći usput rezultatima Srbiju, Evropu i svet. Marina Maljković je tako pokazala da se može mnogo toga kada se ho­će. I kad se zna. Na kraju, s reprezentacijom Srbije se u najkraćem mogućem roku, mimo svih očekivanja, popela na vrh Evrope i, što je mo­ žda bilo još veće iznenađenje, samo sezonu kasnije i do trećeg stepenika olimpijskog postolja, ovekovečenog kroz zasluženo osvojenu a godinama priželjkivanu (bronzanu) medalju.

Posle toga se, uprkos brojnim tapšanjima po ramenu, odrekla reprezentacije Srbije. Kao trener internacionalac, posvetila se s neskrivenim uživanjem klupskoj ko­ šarci i nastavila nisku uspeha. Osvajanjem Evrokupa za 2018. s turskim Galatasarajem, svog prvog klupskog evropskog trofeja, ispisala je novu stranice istorije trenerske karijere.

Samo par meseci pre velikog trijumfa s turskim timom, u kojem najverovatnije i naredne sezone nastavlja započeto, vratila se (ne)očekivano i za kormilo srpskog nacionalnog tima, koji je u međuvremenu bez nje doživeo brodolom u magli kvalifikacija za prvenstvo sveta, na kojem ove godine srpska reprezentacija neće učestvovati.

Ušće, Hemofarm, Partizan, Lion, Galatasaraj. Naravno da ovo nije kraj, ali kad pogledate u retrovizor karijere, verovatno Vas za svaki od tih klubova, kao i za srpsku reprezentaciju, veže ne­ što posebno, bez čega, pretpostavljam, Vaša karijera danas ne bi bila ono što jeste?

- Svaki klub je moju trenersku karijeru oplemenio nečim novim i lepim, baš kao što sam se i ja uvek trudila da u tim klubovima uradim nešto kvalitetno i s mojim pečatom. Ušće: posebne emocije, početak karijere, od dna smo krenuli i napravili prelepu priču; Hemofarm: prelazak na viši nivo, organizovan klub, izraženije ambicije, sjajni uslovi; Partizan: uvek u mom srcu, velika je čast dobiti priliku da radite u Partizanu, a pogotovo da napravite rezultate kakve smo mi pravile; Lion: prvi posao u inostranstvu, u Francuskoj, koja je moja druga zemlja, titula pobednika u Čelendž raundu prvenstva; Galatasaraj: jedan od simbola turskog sporta, u prvoj sezoni plasman u Evroligu, u drugoj osvojen Evrokup, a sve u uslovima kada su svi mislili da ćemo se boriti za opstanak u nacionalnom šampionatu. I za kraj ono glavno, ono najlepše - reprezentacija. Krenuli smo od samog dna i popeli se do evropskog trona i olimpijske bronze.

Pokret za žensku košarku je projekat prepun empatije, takođe s potpisom Marine Maljković, ali i s namerom da tom sportu u Srbiji vrati radost postojanja. Kad se rodila ideja, da li ste uistinu verovali da će se za manje od dve godine u sve uključiti više od 500 mladih košarka­ šica koje redovno treniraju na 10 lokacija u Srbiji?

- Mišljenja sam da se ništa ne dešava slučajno. Brojke koje ste naveli su u međuvremenu duplirane, pa mogu s ponosom da istaknem da smo odavno premašili hiljadu devojčica, a radimo na 20 lokacija u Beogradu i Srbiji. Izuzetno sam ozbiljno pristupila tom projektu s mojim saradnicima jer sam želela da naši uspesi ne budu samo jedan mali blesak, već da krenem sa stvaranjem baze koja će u bliskoj budućnosti doneti kontinuitet uspeha srpskoj ženskoj košarci. Veoma sam ponosna na ovaj projekat jer on upravo oslikava moje razmišljanje o sportu, a to je da on mora da bude dostupan svima, da u njemu devojčice treba da uživaju i da se igraju i da tako postepeno napreduju ka najvišim ciljevima. I da kroz sport nauče sve one prelepe stvari koje mogu da im koriste u životu i da uvek budu timski igrači, spremni da daju sve od sebe u svakoj situaciji.

Vaš Pokret je zapravo košarkaška škola, mala sportska akademija. Danas je trend, ne samo u Srbiji, da svi prave sportske škole i da to debelo naplate. Međutim, Va­ša škola za talentovane ko­ šarkašice i talentovane trenere razlikuje se od drugih i po tome što je besplatna. Za­ što, zbog čega, kako?

- Sport mora da bude dostupan svima. Deci treba da bude omogućeno njihovo osnovno pravo na igru. Želela sam da stvari okrenem, ta­ čnije da vratim na ono staro vreme, kada roditelji nisu morali da odvajaju sredstva za treninge. U današnje vreme je to pogotovo velika stvar. Mi u Pokretu imamo mnogo slučajeva da dve, tri ili četiri sestre dolaze na treninge. Zamislite samo koliko je to olakšanje za kućni budžet njihovih roditelja i porodice. Krenuli smo skromno i onda su počeli da se javljaju prijatelji iz raznih kompanija i institucija koji žele da podr­ že naš projekat. Svima njima smo veoma zahvalni, i to isti­ čem u svom svakom javnom nastupu.

Gde je budućnost ženske ko­ šarke u Srbiji? Zar je mogu­ će da poslednji uspesi reprezentacije nisu probudili uspavane košarkaške radnike i klubove? Zar je moguće da u ženskoj košarci kao treneri rade uglavnom oni koji se nisu ostvarili u muškoj konkurenciji, da su mnogi klubovi, konkretno 2016. godine, ostali na sceni samo i jedino zato što ste Vi lično svim ekipama Prve ženske lige finansijski pomogli?

- To je nekako slika stanja u ženskom kolektivnom sportu u našoj zemlji i uopšte tretmana ženske košarke u dru­ štvu. Ne možemo da očekujemo da će isključivo zlatna medalja odjednom doneti hiljade devojčica na košarkaške terene, da će sponzori pohrliti da finansiraju rad klubova, da će sve odjednom postati prava bajka. Mora da se radi, mora da se razmišlja o budućnosti, mora da se razmišlja o promeni svesti, mora da se radi na stvaranju interesovanja za žensku košarku. Mi smo, to je činjenica, s reprezentacijom napravili veliki korak napred, ali tu ne sme da se stane. Kako glasi moj moto: „Uvek može vi­ še, uvek može bolje, uvek mo­ že još“.

Kakve sve misli prođu kroz glavu jednog selektora u trenutku kada neko (Srbija) s bazom od 1.400 košarkašica pobedi u finalu šampionata Evrope zemlju (Francuska) sa 270.000 registrovanih ko­šarkašica?

- I to u trenutku kada sam bila trener jednog tima u Francuskoj. Taj podatak samo pokazuje koliko srce, želja, istrajnost, vredan rad i predanost mogu da pobede sve. Svaki cilj je dostižan, samo je pitanje koliko ste spremni da se odreknete određenih stvari u životu da biste došli do njega. Mi smo bile spremne, imale smo cilj u glavi i, kada svi u timu i stručnom štabu razmišljaju na isti način, onda se samo lepe stvari de­ šavaju.

Kada ste podnosili ostavku na mesto selektora, da li je uistinu bila u pitanju emotivna ispražnjenost ili ste sa mo uzeli tajm-aut u trenutku kada je selekcija koju ste predvodili dostigla zenit i kada su odnosi u timu krenuli da se narušavaju?

- Uvek govorim iskreno tako da je i tada moj razlog i ono što sam rekla na toj pres konferenciji zaista bilo nešto sasvim iskreno. Uistinu sam se umorila i osetila emotivnu ispražnjenost. Ja sam neko ko svakom poslu pristupa maksimalno i nikako nisam mogla da radim nešto s pola snage i pola emocija, a da od svojih igračica tražim da daju sve od sebe. To je bio jedini i pravi razlog mog odlaska s mesta selektora.

Ekipa sa Stevanom Karadžićem kao selektorom nije izborila mesto na Mundobasketu 2018. U međuvremenu, žena koja je donela najveće uspehe srpskoj košarci vratila se na mesto zločina. Mnogi to ne bi učinili, zašto Vi konkretno jeste?

- Pa, mislim da je to pre svega zbog predsednika KSS-a Saše Danilovića. Kada sam odlazila s mesta selektora, znao je da me razume. Nije vršio pritisak iako je u tom trenutku tek preuzeo funkciju predsednika, i to je bio veliki udarac. Pronašao je pravo vreme i pravi način da razgovaramo, a kada je u pitanju reprezentacija, onda nema klasičnih pregovora. Reprezentacija je iznad svih nas i, ako sam u punoj snazi, onda ne postoji nijedan razlog da ponovo ne pokušam da donesem dobre rezultate ženskoj košarci u Srbiji.

U trenutku kada ste se, posle samo godinu dana, a kao najtrofejniji srpski ženski košarkaški trener, vratili na klupu reprezentacije Srbije, poručili ste da zapravo nijednog trenutka niste razmišljali kada je stigao poziv is KSS-a. Srbija je dogodine domaćin Evrobasketa. Ka­žu da su u KSS-u insistirali i zbog toga da se što pre vratite i sada se od Vas i od devojaka očekuje novo čudo.

- Ne gledam stvari na taj način. Igranje pred domaćom publikom biće uživanje za nas, ostvarenje sna, ali s druge strane i pritisak da ostvarimo dobar rezultat. U glavi nam je i dalje slika iz dvorane „Pionir“ kada smo odigrale prvu utakmicu u Beogradu protiv Nemačke posle osvajanja zlata u Budimpešti. Nadamo se da ćemo takvu istu podršku imati i na Evropskom šampionatu, ali za tako nešto mora mnogo da se radi i mnogo truda da se uloži.

Istina, slična situacija je bila i 2013, kada ste prvi put preuzeli nacionalni tim, ali tada su košarkaške (sve)znalice najavljivale korak nazad, a ne dva napred. Iza svega stajalo je jedino Va­še ubeđenje da se uvek može više i bolje. Samo dve godine kasnije osvojeno je zlato na EŠ u Budimpešti?

- Baš zato sam i naglasila kada sam ponovo postala selektor da ovo nije moj povratak, nego novi početak. Moramo sve isto da radimo kao i tada, pre sedam godina. Da pogledamo presek, da vidimo čime raspolažemo, da gledamo i dalje, a ne samo na EP 2019, da dobijemo kontinuitet rezultata i da se takmičimo. Da igramo sva velika takmičenja, da budemo u konkurenciji i da gradimo pobedničku hemiju, koja može da vrati medalje. Ja verujem u to, jer da nije tako, ne bih se prihvatila posla.

Vanvremenska selektorka, kako Vas zovu, za EŠ u Beogradu računa, pretpostavka je, na usluge Jelene Milovanović, Sonje Petrović, Ane Dabović, Nevene Jovanović, Tamare Radočaj, Saše Čađo... Za uspeh, za evropski vrh, potrebna je ne samo duga već i kvalitetna klupa. Da li verujete da ćete kroz trening i turnire uspeti da stvorite dovoljno moćan tim koji će još jednom zadiviti košarkašku Evropu?

- Nikada nisam volela da izdvajam jednu igračicu ili par njih. Morate da shvatite da medalje na Evropskom prvenstvu i Olimpijskim igrama nije osvajalo samo 12 igračica iz sastava, već i sve one koje su bile na pripremama od početka, kao i svi članovi stručnog štaba i svi uključeni u rad reprezentacije. Volim da stvaram kompaktnu celinu. Košarka je timska igra, u kojoj se računa isključivo pobeda tima, a na meni je da unutar tima stvorim uslove da se svaka igračica oseća ugodno kako bi pružila svoj maksimum. Radićemo na tome da pre svega ne razočaramo navijače u Srbiji, a onda i da o nama ponovo šire pozitivne priče košarkaška Evropa i svet.

Zašto u trenutku velikog slavlja uzimate mikrofon i pevate pesmu „Pukni zoro“? Da li ta Manjifikova melodija uistinu kod svakog nacionalno osvešćenog čoveka, pa i kod Vas, budi emociju koja nadahnjuje?

- Ta pesma u meni budi osećaj ponosa na slavne pretke, na slavnu istoriju mog naroda i najbolje oslikava naš karakter, a to je da budemo najbolji kada je najteže. Zato je rado pevam. Jedan ste od najcenjenijih stručnjaka u ženskoj ko­ šarci na svetu. Kada takav sud čujete ili pročitate, da li možda pomislite, onako za sebe, da je to trenutak kad čovek shvata da ništa uzalud nije (u)radio?

- Ne radim ništa u životu zbog tuđeg mišljenja, već isključivo zbog sopstvene želje, karaktera, emocije. Kritike i pohvale prihvatam samo ako su iskrene i ako dolaze od ljudi koji su već bili u mojim cipelama. Kroz svoj život i karijeru sam naučila da se svaki rad i svaki trud na kraju isplati, ako ne danas, onda sutra. Ako ne sutra, onda prekosutra, ili za nedelju dana, za mesec dana, za godinu dana. Nijedan rad ili trud nije uzaludan.

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Sport mora da bude dostupan svima. Deci treba da bude omogućeno njihovo osnovno pravo na igru. Želela sam da stvari okrenem, tačnije da vratim na ono staro vreme, kada roditelji nisu morali da odvajaju sredstva za treninge. U današnje vreme je to pogotovo velika stvar

Jednom ste izjavili da, ako muškarci mogu da budu treneri u ženskoj košarci, zašto žene ne bi mogle da sede na klupi muškog tima. U kuloarima se čak šuškalo da samo Vi u ulozi trenera možete da vratite ugled muškom KK Partizan?

- Ne mogu da ne kažem da ne razmišljam da se jednog dana oprobam i u mu­ škoj košarci. Ambicija postoji, samo je potrebno da se poklopi dosta različitih faktora. Koliko čujem, u poslednje vreme sve su glasnije tvrdnje u NBA da je došlo vreme da žena bude trener nekog NBA tima. Greg Popovič u svom stručnom štabu ima Beki Hemon, a Lebron Džejms i komesar Adam Silver podržavaju takav trend. Videćemo, verujem da posedujem znanje i autoritet da se upustim u taj posao.

Ko u Vašoj niski trofeja ima prednost, zlatna medalja sa EP 2015. ili bronza sa Olimpijskih igara 2016?

- Znate ono kada pitaju pevače koja im je omiljena pesma, a oni kažu: moje pesme su kao deca, volim ih sve podjednako. Tako i ja razmišljam o ta dva trofeja. Svaki će uvek imati veliko mesto u mom srcu - Evrobasket zato što je prvo zlato za Srbiju, Olimpijske igre u Riju zato što smo u najjačoj svetskoj konkurenciji mogli da se borimo ravnopravno i da se snagom volje i karaktera popnemo na pobednič­ ko postolje.

Malo je onih koji se sećaju da ste s reprezentacijom U-19 osvojili srebro na prvenstvu sveta u Tunisu. Gde su te devojke danas?

- Evo, Jelena Dubljević igra kod mene u Galatasaraju. Tamara Radočaj i Dajana Butulija su s reprezentacijom Srbije osvojile oba trofeja. Bilo je tu dosta kvalitetnih igračica i sjajnih osoba. To je bio neki moj početak, gde sam upijala svaku informaciju kao sunđer. Želela sam da počnem da gradim svoju karijeru na pravi način, jer kako započinjete svaki posao, tako će vam biti i kasnije.

Kada je Galatasaraj želeo da povrati staru slavu (13 titula prvaka, 11 trofeja u Kupu Turske i po jedna titula Evrolige, Evrokupa i Superkupa Evrope), pozvao Vas je u pomoć. Po preuzimanju kluba, svi su Vam predviđali borbu za opstanak. Dogodilo se, me­đutim, da su devojke predvođene najboljim ženskim trenerom u svetu odmah postale hit, i to ne samo turskog šampionata, ali zahvaljujući kome?

- Zahvaljujući grupi devojaka s kapitenkom Išil Alben na čelu. Sve su bile predane, sve su želele da rade, da urade sve što je potrebno da bi ekipa imala uspeha. A kada su videle da pobede stižu, onda im je to bio dodatni motiv da više i napornije rade. Ista situacija je i u ovoj sezoni i zaista moram da priznam da mi je uživanje da sarađujem sa ovakvim košarkašicama.

 

 

Porodični muzej

Kada Maljkovići, otac Božidar i ćerka Marina, budu pravili sportski porodični muzej, možda za nekih dvadesetak godina, ko će imati više trofeja?

- Kod nas u familiji nema takmičenja ili konkurencije. Dogovorili smo se da nam se košarkaški putevi ne ukrštaju i da svako gradi svoju priču. Suvišno je govoriti koliko sam ponosna na sve sportske uspehe moga oca, baš kao što je i on u ovom trenutku ponosan na ono što sam ja postigla u košarci. Svaki novi trofej i svaka nova medalja su dobrodošli u naše vitrine.

Ostaje i pitanje da li ste samo talentovani i vredni ili Vam se sve u karijeri dogodilo zato što svaki čovek, pa i Vi, „uvek može bolje, uvek može više“?

- Talenat je samo pet odsto uspeha, a znanje čak 95. Ali da biste došli do znanja, morate da budete vredni, a samo vredan i ambiciozan čovek će vam uvek govoriti da uvek može više, uvek može bolje i uvek može još.

Sultanija s Bosfora

Danas ste sultanija s Bosfora, neko koga na utakmicama dočekuju transparenti s natpisom „Njeno veličanstvo“... Koliko Galatasaraj može u budućnosti i gde je Vaše mesto u onome što se zove sutra istanbulskog kluba?

- Mnogo faktora utiče na to, a prvi i osnovni su egzistencijalne prirode. Kada se završi sezona, sešćemo za sto da vidimo kakve su ambicije i želje i gde možemo da se nađemo što se toga tiče.

U Srbiji ste za sada dobili Karađorđevu zvezdu tre­ ćeg stepena, bili ste 2016. nominovani i za nagradu „Žene u sportu“, koju dodeljuje MOK. Koliko Vam znače priznanja tog tipa?

- Mnogo znače. Karađorđeva zvezda je najviše priznanje Republike Srbije i ona zauzima posebno mesto u mom srcu i daje mi motiv da i dalje radim naporno za moj narod i moju Srbiju.

250 dobrih saveta

Nedavno je izašla i knjiga „250 dobrih saveta“ s potpisom Marine Maljković. Kojim od njih imate nameru da posavetujete Marinu Maljković pred novi početak rada s reprezentacijom Srbije?

- Sa svih tih 250 jer su svi dobri. Da nije tako, ne bi se našli u knjizi. Smatram da je to nešto čega svaka osoba koja želi da bude dobra, kvalitetna, vredna i pametna treba da se drži.

 

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
9°C
02.03.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve