SLUČAJ VEČERNJIH NOVOSTI: Poslovna minijatura Milana Beka

Maniri i stil kojima se služio biznismen Milan Beko morali bi ući u tranzicione udžbenike na temu kako olovkom izigrati protivničku stranu koja je svojim novcem za tuđ račun kupila „Večernje novosti"

U Srbiji nema mesta za VAC, bila je poruka koju je jasno i glasno izrekao tadašnji ministar ekonomije Mlađan Dinkić. Bila je to 2010. godina, nekoliko dana nakon što su predstavnici nemačkog koncerna pokušali da preuzmu upravljanje nad dve firme u Austriji „Trimaksu" i „Karamatu", koje su u tom trenutku posedovale 50,01 odsto akcija „Večernjih novosti". Firma „Karamat", registrovana na Kipru, posedovala je 10,95 odsto akcija u to vreme najvećeg srpskog lista. Sve tri firme pripadale su, a i danas pripadaju Milanu Beku, što je on i priznao javno pred kamerama Televizije B92. Ovaj nastup gospodina Beka bio je, navodno, signal srpskoj Komisiji za hartije od vrednosti da pokrene proces nadzora trgovine akcijama „Večernjih novosti" i nad pravnim i fizičkim licima koja su vlasnici pomenutih akcija. Činilo se da ne ide sve baš naruku srpskom tajkunu Milanu Beku. Ali nije bilo baš tako.
Nemački koncern VAC je krajem juna 2010. objavio da izlazi iz svih investicija i projekata u Srbiji nakon objavljivanja da je u Salcburgu preuzeo kontrolu nad privrednim društvo „Ardos" i bure koje je to izazvalo. Kada je medijski koncern iz Esena objavio da je preuzeo firmu koja je u tom momentu u svom portfoliju imala i 24,90 odsto akcija „Večernjih novosti", advokati te kompanije tužili su VAC za falsifikat i prevaru, pa su pokrenuli sudski postupak pred austrijskim sudom. Tada su Nemci konačno shvatili da su prevareni iako su u to vreme imali garancije predsednika Srbije Borisa Tadića i ljudi iz njegovog kabineta. Kao što su, uostalom, imali prethodno garancije iz kabineta Vojislava Koštunice i njegovih najbližih saradnika. Drugačije nije moguće objasniti njihovo ponašanje s obzirom na to da je već 10. oktobra bilo jasno da s čitavim poslom preuzimanja „Večernjih novosti" nešto nije uredu. Tog dana je firma „Senta Handels" iz Lihtenštajna - u ovom slučaju je to bila firma pod kontrolom VAC-a i Stanka Subotića, formirana za operaciju „Novosti" - dobila obaveštenje o okončanju ugovora od „Stadlux investment", firme pod kontrolom Milana Beka koja je stajala iza svih ostalih firmi uključenih u akviziciju „Večernjih novosti". Razlog za okončanje ugovora je bio bizaran, kršenje članova ugovora o poverljivosti podataka. No, o tome ćemo kasnije.
Kao što smo ranije pisali, operacija preuzimanja akcija „Večernjih novosti" je bila osmišljena, organizovana i sprovedena na vrlo visokom nivou. Celokupnu arhitekturu poduhvata je smislio Milan Beko, prethodno stvorivši odgovarajući političko-ekonomski kontekst koji bi se u jednoj rečenici mogao opisati rečima: u Srbiji ne možeš ništa da privatizuješ bez Milana Beka. Kada je Nemcima napokon, nakon neuspelog pokušaja preuzimanja, to postalo jasno, pristali su na uslove „princa srpske privatizacije." U ovoj igri Beko je računao i na određene slabosti nemačke strane, a takođe je bio spreman da ih kreira kod svog nemačkog partnera. Plan je bio složen. VAC je prebacio sumu od 25 miliona evra na račun firme „Senta Handels", koju su kontrolisali zajedno sa Stankom Subotićem. Transfer je završen 13. septembra 2006. godine. VAC i „Senta" su potpisali ugovor o zajmu u kojem je kao sredstvo obezbeđenja stajalo da će „Senta" prepustiti kroz tzv. kol opciju vlasnički udeo ili pak da će ustupiti VAC-u svoj udeo u tri štihtinga (odnosno fondacije specijalno formirane za tu operaciju).
Senta je novac prebacila na račune tri fondacije ili trasta - „Ardom", osnovanog u Holandiji, LK201, osnovanog u Nemačkoj, i „Anterosa", osnovanog u Lihtenštajnu. Na račun „Ardoma" je prebačeno 2.630.000 evra, na LK201 - 6.010.000 evra i na račun „Anterosa" 6.387.000. Inače, zanimljivo je što su za izvođenje ove transakcije odabrani ti tipovi pravnih lica - tzv. štihtinzi, koji su u svojoj suštini bez vlasnika, firme koje se organizuju radi ispunjenja nekog zadatka i koje nemaju udeličare niti deoničare. Zapravo, od organa upravljanja imaju samo neku vrstu borda direktora, a od akata koje ih ustrojavaju imaju samo svoju povelju ili akt o osnivanju. Dakle, ovakav tip fondacije može da posluje, ali ima mnoga ograničenja u pogledu svog pravnog subjektiviteta. Neka od ovih ograničenja poslužiće kasnije Milanu Beku kao prednost u odnosu na VAC. Ipak, najbitnija funkcija, a to je protok novca, bila je sačuvana, kao i bar formalna anonimnost novčanih sredstava koja je trebalo da posluže za kupovinu akcija „Večernjih novosti". Ova forma je omogućila nemačkom koncernu da uspostavi neku vrstu sanitarnog kordona u dva smera prema firmama Milana Beka, ali isto tako da ispod radara spusti celu operaciju preuzimanja srpskog medija uz, razume se, stanovite poreske olakšice. Transakcije prema ova tri lica nisu se videla kao akvizicije udela u kapitalu, već kao pozajmice koje su obezbeđene akcijama kao kolateralima.

Taj momenat je bio jako bitan Bodu Hombahu, koji je, prema svedočenju Stanka Subotića, isprva odbijao bilo kakav kontakt s Bekom kao čovekom koji je bio blizak režimu Slobodana Miloševića. Za nemački menadžment je srpski tajkun bio „reputacioni rizik", što praktični Novljanin nije video kao manu. Naprotiv, video je u tome svoju šansu. Svako drugi bi se verovatno našao uvređenim, ali ne i Milan Beko. Odsustvo emocija je uvek bio njegov zaštitni znak. Nepoznato je ko je, da li Beko ili Nemci, predložio ovaj model sa štihtinzima, ali sigurno je da je Milan Beko oberučke to prihvatio.
S tri pomenuta štihtinga, novac je prebačen na tri kompanije pod kontrolom Milana Beka: „Trimaks", „Ardos" i „Karamat". Osnova za prebacivanje novca je bio zajam, a kao sredstvo osiguranja pozajmice postojali su ugovori o zalogu akcija po kojima su se zalogodavci, u ovom slučaju Bekove firme, obavezali da će, ukoliko ne vrate novac, ustupiti zajmodavcima akcije „Večernjih novosti". Predviđeno je bilo da se zajmovi ne vrate i da na taj način tri fondacije pod kontrolom VAC-a postanu vlasnici akcija koje bi kasnije preneli po sličnom osnovi na firmu „Senta Handels", a ova takođe po istom obrascu na VAC. Tako bi nemački koncern na mala vrata postao vlasnik „Večernjih novosti".
Čitav ovaj projekt s preciznim terminima, pravima i obavezama sadržan je u dokumentu koji je nazvan transakcioni sporazum, koji je sadržavao više ugovora koje smo pomenuli uz anekse koji su do tančina i vremenski i suštinski definisali celu operaciju. Ovaj dokument je imao dve vrlo zanimljive odredbe. Prva je bila da se ceo posao mora završiti u roku od 18 meseci od dana potpisivanja, ili najkasnije šest meseci od parlamentarnih izbora u Srbiji. Ovakva odrednica daje politički karakter celom poslu i, iako u prvi mah deluje nesuvislo, u stvari je izuzetno smislena. Ako posmatrate iz ugla Milana Beka, naravno.
Pre svega, napravljena je atmosfera u kojoj je bilo nemoralno prodati „ponos srpskog novinarstva" i novine koje štite nacionalni interes Srbije nekim strancima, a naročito Nemcima. Prethodno je ovaj medij, tek nekoliko meseci ranije, pod vođstvom Manojla Vukotića bio na braniku zaštite vitalnih srpskih interesa u datom slučaju očuvanja Državne zajednice Crne Gore i Srbije. Kao medij s tradicijom na tom prostoru, služio je kao platforma za kampanju u režiji kabineta predsednika vlade u Beogradu, koja je imala za cilj ostanak Crne Gore u zajednici sa Srbijom, a posledično i rušenje Mila Đukanovića. Ipak, Vukotiuć, Koštunica i ostali nisu uspeli da sačuvaju državnu zajednicu koju čine „dva oka u glavi". Svejedno, u očima Koštunice dr Vojislava, kao i dobrog dela SANU i srpskih salonsko-nacionalističkih krugova, „Novosti" su dobile status nacionalnog blaga. S tim u vezi, takvo blago se ne prodaje, naročito ne Nemcima. Poznato je da VAC nije bio baš Koštuničina šolja čaja i da on to nije krio. Bila je to javna stvar, manje-više, a u datom momentu je dobro poslužila kao argument ljudima koje je kontrolisao Milan Beko u srpskom državnom aparatu da se ne realizuje ponuda VAC-a preko firme „Senta" za kupovinu akcija „Večernjih novosti".
U to vreme, u razmaku od deset dana, predsednik Vlade Srbije Koštunica dr Vojislav je dobio od BIA dva izveštaja. U prvom je pisalo da iza ponude VAC-a stoje interesi hrvatske države, dok je u drugom stajalo da se iza pomenute ponude kriju interesi Mila Đukanovića i Crne Gore. Iako međusobno kontradiktorni, i za jednu ozbiljnu instituciju prilično neozbiljno štivo, kao takvi su bili melem za uši Vojislava Koštunice. Za njega Nemci nisu bili legitimni kupci, ali zato Milan Beko i Miroslav Mišković jesu. Ako čita ove redove, želimo da verujemo da se bivši predsednik srpske vlade oseća prevareno. Bar kao Bodo Hombah ako ne i više.
Dakle, odredba da se ceo posao realizuje šest meseci nakon izbora za parlament mogla je da znači dve stvari: da se stvarao prostor za manevar u kojem je Milan Beko kupovao vreme, ili je pak znao da nakon narednih parlamentarnih izbora DSS Vojislav Koštunice više neće biti vlast. Verovatnije je ovo prvo tumačenje s obzirom na sled događaja. Uglavnom, ta odredba „šest meseci nakon izbora" poslužila je svrsi.
Druga odredba koja bode oči u transakcionom sporazumu je član 10, koji kaže: „Ugovorne strane su saglasne da sve nesporazume rešavaju sporazumnim putem. Ako strane ne uspeju da dođu do zajedničkog rešenja u periodu od 60 dana od dana kada jedna od strana obavesti drugu stranu ili strane da takav nesporazum postoji, tada će se stranka koja je uputila predlog obratiti gospodinu Dragom Mićoviću, rođenom 6. aprila 1969. godine u Beranu, koji će delovati kao medijator u ovom procesu i koji onda ima obavezu da u roku od 60 dana od dana kada mu se obrate predloži rešenje problema". Ovo doslovce stoji u transakcionom sporazumu. Doduše, nigde ne piše da je njegov predlog obavezujući za strane na bilo koji način, ali u realnosti je ova odredba ukazivala na pravi karakter i namere jedne strane, u ovom slučaju srpske. Dragi Mićović je beogradski biznismen i kum Dejana Mihajlova, u to vreme jednog od najbližih saradnika Vojislava Koštunice i generalni sekretar Vlade Srbije.
Pošto je model koji smo prethodno opisali funkcionisao besprekorno i kada je novcem VAC-a Milan Beko kupio akcije „Večernjih novosti" nastao je period odugovlačenja u kojem se srpska strana, odnosno Milan Beko, pozivala na administrativne i političke razloge. Izbori za parlament Srbije održani su tek početkom 2007. godine, a srpska vlada nije konstituisana nekoliko meseci, što je napravilo dodatni prostor Milanu Beku da ne postupi po obavezama koje su njegove kompanije preuzele na sebe.
Naročito je indikativan momenat koji smo već pomenuli u vezi s raskidom ugovora koji je inicirala Bekova firma iz Luksemburga „Stadlux" po kojem pomenuta firma obaveštava svog partnera da raskida transakcioni sporazum nakon kontinuiranog i stalnog kršenja člana 14 tog sporazuma. U pitanju je bila klauzula koja se odnosila na poverljivost i zaštitu podataka. Razlog je bio nadasve prozaičan. Navodno je jedan savetnik Borisa Tadića, inače medijski mag, saznao sve o poslu preuzimanja akcija „Večernjih novosti". Mada je Beko kao razlog zašto je VAC onemogućen da preuzme akcije naveo neke sasvim druge osnove. Prema njegovom tumačenju, nisu se stekli uslovi za preuzimanje akcija jer je akcije, navodno, mogao da preuzme samo kupac koga bi odobrila Antimonopolska komisija. Nemački VAC u ovoj odredbi nije video nikakvu opasnost. A tu je bila još jedna zamka.
(nastaviće se)