GROFICA IZ OPOVA

Nastupam po celoj Evropi, ali se najlepše osećam kada se vratim u moje malo selo Opovo, kada sam sa sinovima, suprugom i komšijama, koji u našu kuću dolaze nenajavljeni

Opera je magičan svet koji vas sasvim uvuče i odvede u neku potpuno drugu dimenziju, gde nikada niste ni planirali da zađete, u lavirint čarobnih emocija, publike koja vas gleda, rediteljskih zahteva koji su sve veći, orkestra, dirigenta... Iz tog lavirinta je teško izaći i vratiti se svakodnevnom životu. Ali balans između to dvoje je ono što me čini ispunjenom i zadovoljnom, kaže za „Ekspres" dr Sofija Pižurica, najmlađa prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.

Završila je osnovne i postdiplomske studije na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, u klasi čuvene primadone Biserke Cvejić, i to s prosečnom ocenom 10. Proglašena je za najboljeg studenta Beogradskog univerziteta.

Usavršavala se u Austriji i Nemačkoj. U operi je debitovala kao student 2001. godine, i to ulogom Mizete u Pučinijevoj operi „Boemi" na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Odigrala je 20 glavnih uloga i više stotina predstava. Publika uživa u njenom lirskom sopranu u operama „Seviljski berberin", „Karmen", „Figarova ženidba", „Bal pod maskama", „Čarobna frula", „Don Paskvale", „Ljubavni napitak", „Pajaci"... Govori engleski, nemački, italijanski i španski jezik. Nastupala je širom Evrope, u Austriji, Rumuniji, Bugarskoj, Italiji, Portugaliji, Nemačkoj, a porodično gnezdo je svila u Opovu, banatskoj varoši na četrdesetak kilometara od Beograda. Sofija je rođena 1976. godine i već 17 godina osvaja opersku publiku svojim izgledom, lepotom pevanja i scenskim nastupom.

U ranoj mladosti profesorka muzičkog Vam je rekla da nemate talenta za pevanje. Kada ste prepoznali svoju muzičku zrelost?

- Diskutabilno je da li nisam imala talenta ili profesorka nije umela da prepozna talenat. Verujem da je taj talenat uvek bio tu zato što je i moja ljubav prema muzici oduvek postojala, a te dve stvari su veoma vezane jedna za drugu. Mislim da je od prvog momenta, kada sam se najpre bavila baletom, a zatim krenula u muzičku školu, gde sam svirala klavir, talenat čučao u meni i čekao da se ispolji.

Kome ste najviše zahvalni sa uspešnu karijeru?

- Učila sam od mnogih, imala sam sreće da učim od najboljih. Išla sam u inostranstvo na razne master klasove i usavršavanja, ali u Srbiji bih ipak rekla da sam naučila najviše od profesorke Biserke Cvejić, kod koje sam i završila osnovne studije, magistarske studije te na kraju doktorske studije.

Vi ste prvi doktor umetnosti u Srbiji?

- Da. Čim se otvorio taj odsek, profesorka Biserka Cvejić me je pozvala i izrazila želju da budem njen student. Naravno, pristala sam ne znajući šta me čeka, a čekalo me je mnogo toga, mnogo predavanja koja nisu imala veze sa operom niti sa pevanjem, čak ni sa umetnošću, ali su mi otvorila vidike i jednostavno me naučila stvarima koje su mi pomogle u umetničkom izrazu.

Kako se postaje operska pevačica?

- Potrebno je mnogo odricanja i rada, ali i talenta. To je nešto što mora da se voli i da se želi svim srcem, i mora da počne da se radi već s nekih petnaest, šesnaest godina. Treba da se završi niža škola, pa srednja, fakultet i master. Tek onda možete da se upišete u operski studio koji će vas osposobiti za scenu. Put je dug i veoma naporan, plus operski pevač sve vreme karijere mora da se odriče svakodnevnih stvari o kojima ljudi koji se ne bave pevanjem i ne razmišljaju: od hrane i pića, preko izlazaka, dugih razgovora, do šetnji po vetru...

Kako čuvate Vaš raskošni glas?

- Najviše volim da ga čuvam tako što ćutim. Kada mi se ukaže prilika da otćutim nekoliko sati, to mi najviše prija glasu, ali to je luksuz koji ne može svako sebi da priušti zbog raznih poslovnih i porodičnih obaveza. Ali kada osetim umor, ono što najviše pomaže jeste ćutanje.

Rođeni ste u Beogradu, a živite već nekoliko godina u Opovu, na par desetina kilometara od Beograda. Kako ste doneli odluku da se preselite na periferiju?

- To se desilo spontano. Suprug je iz Opova i mi smo otišli na nekoliko dana kod njegovih, međutim, tih nekoliko dana je postajalo sve duže dok nismo u jednom momentu shvatili da živimo tamo već godinu dana. Onda smo se i definitivno preselili tamo. Veoma nam prija mir, tišina, mala sredina, lepota tog običnog života u poređenju s veoma stresnim poslom kojim se bavimo i suprug i ja. Zato odluka nije bila teška, mada jeste bila radikalna. Teško je posle nekoliko decenija života u uzavrelom gradu otići na selo, ali sad ne mogu da zamislim da se vratim iz tog mira, tišine i lepote u gradski centar.

Vi ste i majka dvoje dece. Možete li da nam ispričate kako izgleda prosečan dan operske dive?

- Trudim se da živim najnormalnije, da u kući u Opovu budem samo majka i supruga. Provodim dane potpuno isto kao i sve druge žene, s tim što imam veliku pomoć u kući tako da ne moram da se bavim svakodnevnim kućnim poslovima. Sinovi idu u muzičku školu i igraju fudbal. Kada dođe njihovo društvo, igraju se u jednoj sobi, dok suprug i ja pevamo u drugoj. To je deci isprva bilo neobično, ali sada više nije, prihvatili su operu.

Kako reaguju komšije u Opovu kada suprug i Vi pevate?

- Živimo u kući, što je velika prednost, tako da imamo potpuni mir i tišinu. Imamo privatnost, niko nas ne čuje, možemo da pevamo kada želimo i koliko želimo, u koje god doba dana i noći. Nemamo ni kućni red jer su komšije udaljene. Imamo radnu sobu u kojoj je klavir koji nam služi za vežbanje, tako da imamo potpunu slobodu da se bavimo svojim poslom a da ne smetamo komšijama, što u gradu nije moguće.

Kako se družite s komšijama?

- Odlično. Imam baš drage prijateljice u Opovu, s kojima se redovno viđam.

Je l' dolaze na vrata da Vas pitaju: komšinice, imate li malo kafe i šećer u kocki?

- To ne. Ali dolaze redovno u goste. U početku mi je bilo teško da se naviknem jer su te posete često nenajavljene. U gradu se prvo najavite pa dođete, domaćin vas očekuje pa vas primi. U Opovu nije tako. Ovde čovek samo dođe na kapiju. Često se ne ulazi u kuću, nego se sedi ispred kuće. Imamo lepu baštu tako da tu uvek nekoga ima i stalno se prolazi, ulazi, izlazi. Kada završimo razgovor, ne može se samo reći doviđenja, nego je običaj da se gost isprati do kapije i onda se na kapiji još bar desetak minuta priča, i tek onda svako ide svojim poslom.

I Vaš suprug je prvak beogradske opere. Da li je Vam je bolji partner na sceni ili u braku?

- Moj suprug Dušan Plazinić mi gotovo nikada nije partner na sceni zato što smo različiti fahovi. On uglavnom peva dramske opere, a ja lirske, tako da su veoma retki trenuci kada smo zajedno na sceni. Samo je jedna opera u kojoj smo direktni partneri, a to je opera „Pajaci", gde on igra mog supruga, što može da bude vrlo intenzivno, mogu da vam kažem. Kada se tako susretnemo na sceni, on je samo kolega i svako se trudi da obavi svoj posao najbolje što ume.

Koji je Vaš najuzbudljiviji trenutak na sceni?

- Ima ih mnogo. Uglavnom su najuzbudljiviji oni trenuci koji me, da tako kažem, nateraju da uradim nešto što privatno nikada ne bih uradila. Zato su te predstave najdragocenije jer kroz njih proživim nešto što mi moj život nikada ne bi omogućio. Stoga volim da kažem da živim bar dva života. Jedan je moj privatni, a drugi ovaj magični. Najinspirativniji i najuzbudljiviji su, dakle, ti trenuci kada reditelj ima zahtev koji je u potpunoj suprotnosti s mojom ličnošću.

Kao na primer?

- Pa, recimo, razne scene svađa, ubistava, ljubavne scene. Dakle, razne scene koje možda zahtevaju nešto što izlazi iz okvira pristojnosti.

Kako Vaš suprug reaguje posle takve ljubavne scene?

- On to sve isto radi na sceni i zato nema pravo išta da kaže. Nas dvoje nastupamo zajedno u predstavi „Pajaci" Leonka Vala. On igra Kanija, a ja Nedu. Mi smo u toj predstavi supružnici, s tim što Kanio ima nevernu ženu Nedu, koja se zaljubljuje i stupa u odnos sa Silviom. Kada ih zatekne zajedno na sceni, dolazi do eskalacije, do svađe i do toga da Kanio ubija Nedu, i to nam je sasvim novo iskustvo i nova dimenzija braka kodu dobijemo, a koju, hvala bogu, ne bismo nikada iskusili, ali je to nešto što jako lepo, da tako kažem, začini brak, oboji ga i dozvoli vam da doživite neke emocije koje se toliko uzburkaju do ludila da vam se zaista sve nekako obogati, osveži, prolepša. Udahnete novi život braku i izađete iz svake kolotečine.

A kako Vi reagujete na ljubavne scene Vašeg supruga?

- Zaista nemam nikakav problem s tim zato što je to zaista samo uloga i samo posao. Ništa drugo.

Niste ljubomorni?

- Ne, nimalo.

Odigrali ste i otpevali više od dvadeset uloga, imali ste više stotina predstava. Ono gde ste ostvarili najveći uspeh, ono što je bilo najzapaženije jeste uloga Suzane u „Figarovoj ženidbi" i Mizete u „Boemima". Da li možete još neke uloge da izdvojite koje su ostavile poseban utisak i na publiku i na Vas samu?

- Publika veoma voli predstavu „Don Paskvale", u kojoj tumačim ulogu Norine, zatim „Ljubavni napitak" sa ulogom Adine. Pred Novu godinu smo u Temišvaru imali gostovanje predstave „Don Đovani", gde sam pevala Cerlinu, takođe meni veoma dragu ulogu. Zatim, tu je Mikaela iz „Karmen". Bile su mnoge uloge ranije koje se, nažalost, više ne izvode, kao Sofija u „Verteru" ili Marica u „Ivici i Marici" ili Despina.

Koju ulogu ste najbolje odglumili?

- Po čijem mišljenju?

Po Vašem.

- Dakle, ona koja je meni, kako mi to kažemo, najbolje legla, koja je meni najbliskija, jeste uloga Norine u operi „Don Paskvale".

A koju ste najbolje otpevali?

- To je diskutabilno zato što živ čovek peva na sceni i stvar je trenutka kako šta otpeva, ali ja uvek dam svoj maksimum u onim ulogama koje su baš pisane za moj glas, kao što su Suzana, Norina, Adina, Despina...

Da li je kod nas kultura u krizi, ne samo institucionalno nego i personalno?

- Ako bismo posmatrali medije, odgovor bi bio da, ali ako posmatrate prepune sale Narodnog pozorišta i to što, recimo, za „Don Đovanija" i „Don Paskvalea" nije bilo moguće naći karte, onda bih rekla ne. Opera jeste umetnost koja nije namenjena širokim narodnim masama, naročito što u Srbiji nemamo kulturu slušanja opere, ali svi oni koji žele da budu deo kulture, verujem da to u Srbiji mogu. Zato što imate i Narodno pozorište i „Madlenijanum". Imate mnogo dramskih teatara, imate odličan balet, tako da ima scena gde se kultura odigrava, ali popularizacija kulture u Srbiji je nešto na čemu bi moralo da se radi zato što je jako skrajnuta. Ako biste gledali samo televiziju, gotovo da ne biste mogli da dođete do kulturnog sadržaja ili do opere ili do neke odlične baletske predstave, što je šteta.

Šta bi trebalo da se uradi da se nacija malo više kultiviše?

- Da imam moć, promenila bih uopšte sliku u Srbiji tako što bih uvela više televizijskih sadržaja koji su potpuno drugačiji od ovih trenutnih, približila bih operu i kulturu narodu i publici, operu bih izvela na trgove po Srbiji da se ne izvodi samo u Narodnom pozorištu u Beogradu. Tako bismo dobili novu publiku, ali bi se i narod na taj način promenio.

Šta nedostaje beogradskoj operi?

- Prostor. Najviše nam nedostaje to da imamo scenu samo za sebe, da je ne delimo sa ostalim sektorima, jer nam to umnogome određuje i broj predstava i raspored pesama, ali takva je situacija da u Narodnom pozorištu imamo tri sektora: Balet, Dramu i Operu i moramo da se prilagođavamo.

Koji su Vaši planovi za 2018. godinu?

- Volela bih da otpevam dve nove uloge, ulogu Tatjane u „Onjeginu" i ulogu Rozalinde u „Slepom mišu". Dve uloge za iduću godinu, veoma zahtevne, velike i kompleksne. Što se tiče privatnog života, volela bih još da putujem, da čitam i da uživam.

Uživala sam u džezu

Počeli ste kao džez pevačica? Kada je to bilo?

- To je bilo u Srednjoj muzičkoj školi „Stanković". Tada se otvorilo džez odeljenje i ja sam s velikom radošću upisala džez pevanje, ali sam paralelno išla na solo pevanje i u jednom momentu sam samo shvatila da je džez izuzetno zanimljiv, izuzetno zabavan i jako mi je prijao, ali nije imao tu, da tako kažem, dubinu koju je imala opera i nije me više zadovoljavao. Ostajala mi je ta muzika nekako na površini, za razliku od opere, koja mi je pružila sve. Tako da sam se zahvalila džezu i definitivno se preusmerila na solo pevanje.
Imali ste nastupe kao džez pevačica?

- Jesam, po raznim salama. Čak sam i na Platou pevala, a to je tada bila najznačajnija džez scena. Pevala sam po raznim salama, u Muzičkoj školi „Stanković", po raznim koncertima u SKC-u.

Slovenski glasovi su veoma raskošni

Da li postoji trend da mladi i talentovani operski pevači odlaze u inostranstvo?

- Da, masovno. Mladi pevači dobijaju prilike u inostranstvu zato što je ovo podneblje poznato po izuzetnim, raskošnim, bogatim glasovima, tako da oni bivaju oberučke prihvaćeni svuda u inostranstvu. To su ti takozvani slovenski glasovi, koji su drugačiji od, recimo, italijanskih ili francuskih ili nemačkih glasova, po bogatstvu, po baršunastoj boji... Naša deca vrlo lako nađu svoje mesto u inostranstvu, prave karijere, dobijaju angažmane. U Evropi su veoma na ceni i Srbi i Bugari i Rusi zato što su naši glasovi po volumenu i boji dublji i raskošniji od, recimo, latinskih glasova.