MAGIČNI ĆIRA: Bregzit viđen očima i džepovima rokenrol svetaca

EU je doživela sudbinu panka. Od autentičnog pokreta/projekta prerasla je u karikaturu. Ali Englezi vole karikature

Dok se u bezbedno reformisanoj Srbijici vodi principijelna debata na temu da li su Jajinci novo Jajce u srpskoj istoriji, ovdašnjim malicioznim dokoličarima privukao je pažnju jedan drugi avnojevski događaj - tzv. Bregzit, masovni proliv koji ne prestaje da muči izbegličku vladu Velike Britanije.

Iako u svemu drevni Englezi nikada nisu imali "ministarstvo za atentate", budući da kod njih (za razliku od naših običaja) domaće političare ubijaju legitimni domaći građani a ne neki neuhvatljivi strani agenti, ipak smo doživeli da se kolevka demokratije pretvorila u septičku nošu. I ne samo to - ovih dana svedoci smo kako se Ujedinjeno Kraljevstvo posrbljuje u svojim političkim manirima?!

Naime, posle odluke Visokog suda da se o izlasku i prolasku kroz EU ne pita narod već mešovita korporacija zvana "parlament", premijerka Tereza Mej je umesto čelične Megi najednom počela da izigrava čeličnu Majku Terezu, a dežurne gubavce pronašla je u trojici sudija koji su joj zabiberili jelovnik i pre nego što je bilo kakvo jelo posluženo. Napad na sopstveno pravosuđe doista nije nikada bila engleska igra.

Zato su Terezini savetnici posegli za srpskim specijalitetima - još jedan dokaz da se Alekova diplomatija poštuje u razvijenom svetu! I ubrzo buknuše kurirske dojave o informerskim otkrićima: Dejli mejl objavio je sliku trojice sudija uz prigodni naslov "Neprijatelji naroda". Dejli Telegraf imao je ne manje maštovitu konstataciju "Sudije protiv naroda". Dok je šampionski tabloid San dao onu udarnu dijagnozu "Bogata strana elita protiv naroda". Što je već bilo preterano ironično jer je vlasnik Sana Rupert Mardok - najbezobzirnije oličenje bogate strane elite. Ovi prljavi paradoksi i grlena agitacija zvuče nepodnošljivo poznato, zar ne?

PROČITAJTE JOŠ: 

ROKENROL BIBLIJA MAGIČNOG ĆIRE: Električni Edip i akustična Elektra

BUKA I BES IZ BG FAVELA: Rokenrol je mrtav, živeo rokenrol!

Projektovan kao borba između radničke klase i establišmenta, nakon početne (smišljeno početničke?) euforije marginalnih staleža, Bregzit iz postfestum perspektive sve više liči na referendum u Alkatrazu. Ostrvo s blagom pretvorilo se u bunar želja bez kanalizacije, pa sada govna slobodno plutaju po površini; svuda unaokolo pučina bez horizonta, a Gibraltar em je daleko, em je zakrčen leševima utopljenih izbeglica.

Pristalice engleske samodovoljnosti koju je ugrožavala briselska birokratija pobednički su govorili kako je Engleska ponovo našla svoju dušu, ali ispostavilo se da ta duša nikako ne uspeva da se sastavi sama sa sobom. Kao da kroz London protiče mutna i nepravilno zakrivljena Drina a ne turistički disciplinovana Temza.

Navikli da vazda premrežavaju ceo svet, engleska elita i njeni posilni grozno su se iznenadili kada su shvatili da su i sami umreženi, kao deo mnogo veće imperijalne šeme. Zato nikako ne čudi to što i dalje ne mogu da se pomire sa saznanjem da su oni sada muva a da je neko drugi pauk. Kud se dede ona "engleska izuzetnost" koja je naterala jednog filozofa da pomirljivo primeti kako za ceo svet važi jedan moral - a samo za Englesku "poseban moral"? Ovo nije retoričko pitanje, niti geopolitički lament. Ovo je ona vrsta misterije koju je najslikovitije opisao rođeni Njujorčanin i rođeni Antihrist rokenrola, beskrajno cinični Lu Rid: "Stvari nikada nisu dobre. One budu loše, a posle postanu čudne."

Noel Galager ispičkarao je i pristalice i protivnike Bregzita, zgađen što mu ni Kameron ni Faraž nisu ponudili da ponovo okupi "Oejzis" jer je to jedini bend koji zvuči kao rekvijem za Englesku sa i bez evropskog bagaža

Iako naizgled udaljen od sveta podzemlja i opakih poroka, Brajen Feri oduvek je učio od Lua Rida, te je elegantni evroskeptik odbijao da se svrstava u tabore u vreme predreferendumske groznice, primećujući kako je nastupilo "doba konfuzije". A ostrvski rokeri oduvek su uživali u stvaranju konfuzije kako bi svaki uličarski trik prodali kao artističku novotariju. Sasvim predvidljivo, samosvesni trendseteri zajahali su bregzitovsku zver koristeći priliku za svaki mogući obračun.
Čim je Morisi odgugutao: "Bregzit je veličanstven", njegov bivši saradnik Džoni Mar besno je zagrmeo kako je upravo zbog Bregzita propalo ponovno ujedinjenje i povratak nikad prežaljenih "Smitsa"!

Noel Galager ispičkarao je i pristalice i protivnike Bregzita, zgađen što mu ni Kameron ni Faraž nisu ponudili da ponovo okupi "Oejzis" jer je to jedini bend koji zvuči kao rekvijem za Englesku sa i bez evropskog bagaža.

Dok su Brajen Ino i Bob Geldof romorili o humanističkom prosperitetu koji donosi EU, opisujući je čak kao poslednju odbranu od "neoliberalnog fundamentalizna" i socijalne nejednakosti što vodi u narodnu bedu, dotle su Rodžer Daltri i Džef Bek režali na briselske parazite, primećujući s gorčinom kako je Engleska nekada bila "centar sveta", u umetnosti, koliko i u ekonomiji.

Oni mlađi zanesenjaci, naduveni od napušenog ega i progutanih tripova, preseliše London u Amsterdam i Kopenhagen, opisujući EU kao "lanac kofi-šopova". Pri tom su citirali sami sebe, a Pi Džej Harvi citirala je Džona Dona.

U svim tim dobro odglumljenim izlivima mržnje, patriotizma i kosmopolitizma nazirala se tragikomična suština: EU je, u stvari, doživela sudbinu panka. Od autentičnog pokreta/projekta prerasla je u karikaturu. Ali Englezi vole karikature. Otuda crnohumorni rezultat referenduma: između pobede i poraza stajao je jedan jedini procenat, što je ishod borbe svelo na statističku grešku i prebrojavanje izgubljenog vremena u funtama.

Kada je Mik Džeger podržao samostalni put kao dugoročno isplativu strategiju, bilo je jasno da je Bregzit vojni manevar, te da je rat koji uveliko besni postao nekontrolisano unosan posao. Zato ni ostali nisu hteli da zaostanu u zauzimanju položaja koji status znače.

Priča o generacijskom i socijalnom jazu koji je Bregzit pretvorio u nepremostive rovove veoma brzo je narasla u senzaciju veću od politike. Kraljevski načitana Elizabeta Bez Broja, imajući na umu stih koji nije napisao Šekspir a koji glasi "Ne seci granu na kojoj visiš", pokušala je da odobrovolji svoje preostale kolonije dodelivši titulu "sera" Vanu Morisonu i Rodu Stjuartu, zaštitnim znacima Irske i Škotske. To je bio znak da i ostali Elizabetini podanici krenu u taktičko uvlačenje i zavlačenje, pokazujući raspamećenim glasačima kako nema razloga za brigu od raspada sistema jer su svi oni isti - profesionalni demagozi kojima je otadžbina u srcu i kada su im funte u "poreskim rajevima". Bogami, veoma srpska situacija. Da li treba da budemo ponosni ili zluradi zbog toga što smo konačno postali deo globalističke civilizacije? Naravno da nikog nije briga...

E, ovde je momenat kada nam valja da se manemo bergzitovske marketinške histerije. Jer, poražavajuće stanje duha u Ujedinjenom Kraljevstvu ponajbolje ilustruje činjenica da najengleskiji rok autor Rej Dejvis (mozak i srce "Kinksa") već dve decenije živi u Americi. Legenda i prorok koji je davno predvideo aktuelni haos na Ostrvu poručivši penzionisanim "Seks pistolsima" kako je dobro znati da era vodvilja nije prošla. To je zapisao u svojim prvim memoarima. Pre dve godine objavio je nastavak pod imenom "Amerikana", u kojem je sa dvosmislenom melanholijom obznanio svoje staračko otkriće: "Engleska je raj kada je čovek sam."

Tako nas je genijalni umetnik podsetio na to kako zapravo glasi ono skriveno, suštinsko pitanje svih referenduma ovog sveta - "Kada bismo se ponovo rodili, da li bismo ponovo živeli?"} else {