INTERVJU, STANKO CRNOBRNJA: Putin je Titova kopija, špijun koji je postao veliki predsednik

Svet je bio na ivici atomskog rata, Kubanska kriza u jeku, a Tito se drznuo da usred tog ludila formira organizaciju koja je direktno gurala prst u oko NATO-u i Varšavskom paktu, SAD i SSSR, koji su se na sve načine trudili da ga onemoguće u tome

Preturajući jednog dana po ostavi, poznati režiser Stanko Crnobrnja pronašao je požutelu beležnicu, koja će mu, ispostaviće se, promeniti život. Beležnica je pripadala njegovom ocu Bogdanu, revolucionaru i diplomati, jednom od najbližih saradnika Josipa Broza Tita, a u sebi je krila podatke i detalje vezane za jedan od najburnijih perioda istorije bivše Jugoslavije. Suočen sa otkrićem, Crnobrnja je stavio svoju profesiju "na čekanje" i u narednih nekoliko meseci pretvorio se u istoričara istraživača. Rezultat je knjiga "Kako je nastao Pokret nesvrstanih", koja otkriva neke nove, uzbudljive detalje vezane za ljude i događaje koji su obeležili vreme kada je Jugoslavija bila važan igrač u svetskoj politici, a Beograd prestonica organizacije koja je okupljala više od sto država.

- Očeva beležnica datira iz 1961, vremena kada je bio generalni sekretar predsednika SFRJ direktno zadužen za organizaciju prvog samita Pokreta nesvrstanih. To me je pokrenulo da tragam dalje, da bih zatim u mojoj porodičnoj foto-arhivi i onoj Muzeja istorije Jugoslavije našao 250.000 fotografija iz tog perioda, pravi zlatni rudnik, nedovoljno istražen. Za svaku očevu rečenicu našao sam i fotku koja je dokumentuje, te sam naposletku sastavio ilustrovani dnevnik sa više od 200 ekskluzivnih snimaka, među kojima je, recimo, i onaj koji otkriva da je bivši Maršal bio pionir selfi-fotografije.

Kažete da knjiga baca novo svetlo na dramatične detalje vezane za prvi samit Nesvrstanih. Šta je bilo tako dramatično?

- Mnogo toga, pre svega okolnosti u kojima se sve dešavalo. Svet je bio na ivici atomskog rata, Kubanska kriza u jeku, a Tito se drznuo da usred tog ludila formira organizaciju koja je direktno gurala prst u oko NATO-u i Varšavskom paktu, SAD i SSSR, koji su se svojski trudili da ga onemoguće. Ova knjiga otkriva detalje te borbe iza kulisa, ali i prikazuje Josipa Broza u jednom novom izdanju. Kao ozbiljnog svetskog lidera, veštog i upornog lobistu, vrhunskog majstora marketinga i manipulacije, menadžera par ekselans, što mislim da će biti zanimljivo istoričarima.

O tome ko je bio Tito najbolje govori "put mira" na koji je krenuo brodom "Galeb" 1961, praćen sa tri razarača ratne mornarice, plus teretni brod sa tri luksuzna automobila u potpalublju. Na "put mira" poveo je 1.500 ljudi pod punim naoružanjem

Kako se Broz odupreo svetskim silama?

- O tome ko je i kakav je bio najbolje govori "put mira" na koji je Tito krenuo brodom "Galeb" početkom 1961. godine, praćen sa tri razarača jugoslovenske ratne mornarice, plus teretni brod prepun namirnica za put, sa tri luksuzna automobila u potpalublju, "rols-rojsom", "kadilakom" i blindiranim "pakardom". Na "put mira" on je poveo 1.500 ljudi pod punim naoružanjem! Krenuli su iz Jadrana, prošli kroz Sredozemlje, izašli u Atlantski okean i onda oplovili Afriku, sve do Gane. Usput su stajali u zemljama koje su im bile interesantne, lobirali za Nesvrstane. Pa ako mu se lokalni vladar dopadne, poput predsednika Liberije Tubmana, Tito mu pokloni "rols-rojs", a zauzvrat dobije šimpanzu i nilskog konja. Taj put otkriva suštinu Titovog imperijalnog načina života i shvatanja politike, koji mnogi iz njegovog okruženja nisu razumeli ni prihvatili. Na tom brodu bio je i Dobrica Ćosić, koji je hteo da se ubije kada je shvatio u kakvom luksuzu živi vrhovni komandant. Svi njegovi ideali pali su u vodu, stajao je tako na krmi i razmišljao o tome da skoči u talase. Bio je u čudu kada je shvatio da tek skrojena toaleta za Jovanku stiže avionom iz Beograda usred crne Afrike, via Cirih, sve zato da bi prva dama izgledala kao filmska zvezda na prijemima. On je to doživljavao kao buržoasko razmetanje, a nije ukapirao veličinu igre koju je Tito tada igrao. Po povratku sa puta postao je disident, razočaran, smatrajući da je Tito izneverio revoluciju. A upravo taj Brozov politički marketing, u uniformi, sa brodovima i limuzinama, ubedio je Afrikance da se masovno priključe Pokretu. A kako i ne bi, kad je izgledao kao vanzemaljac koji se upravo spustio na zemlju. Kasnija pojava Idija Amina i svih tih uniformisanih afričkih diktatora imala je svoju inspiraciju u Maršalu. Svi su bili fascinirani njegovom pojavom. A njemu nije bilo teško da mesec i po dana provede na moru da bi ostvario svoj cilj. Ima tu u beleškama i sjajan opis generala Božovića, njegovog ordonansa, o dolasku delegacije u Aleksandrijsku luku, koji je podsećao na holivudski istorijski spektakl. Gruvaju plotuni, lete mlazni avioni, a masa kliče: "Tito, Tito!" Interesantno je da su na tom putu Lazar Koliševski i Veljko Mićunović praktično razbili najuži krug Titovih saradnika: Lea Matesa, Zdenka Štambuka, Isidora Papu, Dobricu Ćosića. Sve se to dešava u kabinama broda, na putu dugom 18.000 kilometara. Putovanje se završava tako što Tito juri Koliševskog po "Galebu" da mu uruči orden, a Koliševski je uvređen jer sestra Jovanke Broz u svakom protokolu ima mesto ispred njega!

Mnogi sumnjaju da je jedan čovek rođen u Kumrovcu, potekao iz skromne seoske porodice, mogao da dogura tako daleko?

- Znam za te spekulacije da li je Tito zaista bio onaj za koga se predstavljao. Ja sam došao do zaključka da je to zaista ta osoba, koja je spektakularno proživela svoj život, nebrojeno puta gledala smrti u oči i zahvaljujući svom iskustvu uspevala da rešava ne samo probleme u kompleksnoj zajednici kakva je bila Jugoslavija, nego je postala igrač svetskih razmera. Pokret nesvrstanih bio je ozbiljan politički projekat, a Tito je bio ozbiljan lik, školovan na katedrama u Moskvi. Obučen u svemu, od taktike gerilskog ratovanja do političkog marketinga. Već sa dvadeset dve govorio je pet jezika, svaki krnje ali dovoljno za komunikaciju. A sa dvadeset pet već je promenio sedam identiteta, što je zahtevalo izuzetne sposobnosti.

Životni put nalik Putinu...

- Tako je, prošao je put kojim je kasnije išao Putin, od špijuna do predsednika. Ekstratalentovana i superambiciozna osoba, koja je, povrh svega, zadržala tu seljačku pronicljivost i instinkt za opstanak. To mu je pomoglo da ne strada u dve istrage koje je Staljin pokrenuo o njemu, da prebrodi sukob sa Dražom i obezbedi podršku velikih sila za partizansku borbu, ali i da posle rata organizuje sistem kakav je bila Jugoslavija, te naposletku skupi više od 100 zemalja u Pokretu nesvrstanih. Uostalom, ozbiljni istoričari stavili su Tita na drugo mesto istorijskih ličnosti iz ovog dela Evrope, odmah iza Aleksandra Makedonskog. Ali za razliku od Aleksandra, koji je pukao u Indiji, Tito je tamo stigao uz počasti, i uspeo da ih uvede u Nesvrstane.

Kako je Tito uspeo da osvoji Indiju i privoli Nehrua da se priključi Pokretu? Veliku ulogu u tome imao je i Vaš otac, ambasador u Nju Delhiju...

- Za Tita je diplomatija od početka igrala važnu ulogu. Čim je rat završen, Vladimir Velebit, Koča Popović i moj otac Bogdan dobili su specijalne zadatke sa kojima su krenuli po svetu da bi učvrstili poziciju Jugoslavije, naročito u periodu sankcija Istočnog bloka, za koje su ove naše iz devedesetih bile dečja igra. Među prvima je shvatio značaj UN, gde su ubrzo posle rata mnoge naše diplomate imale istaknute uloge. Izučavajući kako funkcioniše UN, Tito se dosetio ideje Pokreta nesvrstanih. Svi su mu verovali jer su bili svedoci onoga što je prošao sa Staljinom, a on je to iskustvo i poverenje obilato koristio. Što se Nehrua tiče, on je u tom trenutku bio veoma bitan jer je Indija imala stanovnika koliko i sve ostale članice Pokreta zajedno. Tito je shvatio koliko je značajno da ima takvu jednu silu, koja bi bila primer manjim državama. Zadatak je poveren mom ocu, koji je na kraju uspeo da uđe u krug porodičnih prijatelja Nehrua, što je bila prava retkost kada su u pitanju strani ambasadori, te zahvaljujući dobrim vezama sa članovima porodice, naročito Indirom Gandi, uspeo da ga ubedi. Sve je na kraju zapečatio Tito, koji je zapucao u Indiju sa "Galebom". Bila je to velika diplomatska pobeda imajući u vidu da je Nehru u samoj Indiji imao veliki otpor prema Nesvrstanima.

Kako su velike sile reagovale na udruživanja malih?

- Pritiscima, ucenama. U nekim slučajevima urodilo je plodom. Predsednik Malija Modibo Keita već je bio u avionu, ali na kraju nije došao jer su Britanci izvršili pritisak. Mnogi su se kolebali, poput kambodžanskog princa Norodoma Sihanuka, zatim cara Hajlea Selasija. Tu Tito stupa u akciju, lično ih poziva, piše im, odlazi u posete. Kada mu je Sihanukov sekretar poslao poruku da princ neće doći, on mu je sročio takvo srceparajuće pismo da ga je Sihanuk kasnije nosio po celoj zemlji, pravdajući se da mora da ide jer ga je pozvao "njegov prijatelj Tito". I Hajle Selasije opravdao je naciji svoj dolazak upravo bliskim odnosom sa Titom. A Broz je 24 sata bio u akciji, bez obzira na to da li je vreme provodio sa pionirima, ambasadorima ili Sofijom Loren. U knjizi se na jednom mestu govori kako član marokanske vlade dolazi da Titu preda ključeve letnjikovca koji mu je poklonio marokanski kralj. On, naravno, nikada nije otišao tamo, kao i u mnoge druge vile širom sveta, ali i to je detalj koji govori o tome koliko su ga poštovali. Jer je kreirao politiku a nije bio njen rob.

Vaš otac smenjen je godinu dana posle Rankovića, kao jedan od političara koji su se zalagali za opstanak Jugoslavije kao federacije...

- Ranković biva smenjen 1966, a moj otac 1967. Prvo odlazi u Vašington kao ambasador, sa zadatkom da ispegla odnose koji su bili prilično narušeni upravo zbog Nesvrstanih. Organizuje prvu posetu jednog američkog predsednika Jugoslaviji, bio je to Ričard Nikson. Jedan detalj iz te posete presudio je karijeri mog oca. Naime, Tito i Nikson su se u otvorenom automobilu tada vozili Beogradom, zastali su i Nikson je okupljenoj masi viknuo: "Živela Jugoslavija!" Dan kasnije, u Zagrebu, zastali su, a Nikson je iz sve snage viknuo: "Živela Hrvatska!" I Nikson je, u njegovom stilu, upitao Tita šta će biti sa Jugoslavijom posle njega? Tito je, naravno, lako hendlovao Niksonovo pitanje, ali ovi oko njega bili su konsternirani. Ti aparatčici su bili zbunjeni time što Amerikanci znaju šta se ovde dešava. To je izazvalo lavinu napada, a kola su se slomila na mom ocu, koji navodno kao ambasador nije dobro pripremio Amerikance. A bilo je smešno očekivati od njega da Niksonu izdiktira šta će da pita Tita. Kad je došlo vreme za uzvratnu posetu, Jovanka je lično tražila da moj otac bude smenjen sa mesta ambasadora, kao poslednji preostali iz te stare garniture "Jugoslovena", uz Rankovića i Koču Popovića. Optužila ga je da je zapadni špijun. Otvoren je put za ulazak Dolanca i republičkih nomenklatura, koje su preuzele ulogu prvih savetnika sada već ostarelog i bolesnog Tita.

Stiče se utisak da tadašnji jugoslovenski prvaci nisu bili samo kolateralna šteta u svetskoj diplomatiji...

- Daleko od toga. Bila je to generacija koja je digla revoluciju, pobedila u ratu, a posle njega igrala velike partije karata na svetskom nivou. Oni nisu bili pijuni koji su čekali nečiju milost, što danas gledamo, borili su se za svoje mesto pod suncem. Danas je to nezamislivo, da Srbija ili bilo koja od ovih zemljica kreira svetsku politiku. A naročito Srbija, koja redovno sebi puca u nogu u ključnim trenucima. Takođe, još jedna od razlika koju sam uočio baveći se ovom materijom jeste da mi još od Slobodana Miloševića vodimo istu politiku spolja i iznutra. Primera je masa, recimo Vuk Drašković, koji u ono vreme ovde izvikuje parole protiv Slobe, a onda trči u Vašington da cinkari Velju Ilića ili neke druge DOS političare. To niko u svetu ne radi. Nikada nećete čuti funkcionere Republikanske stranke da olajavaju demokrate van Amerike.

ŠOK NA "GALEBU": Dobrica Ćosić i Josip Broz u društvu Jovana Veselinova i Aleksandra Rankovića

Dobrica Ćosić je hteo da se ubije kada je shvatio u kakvom luksuzu živi vrhovni komandant. Stajao je tako na krmi "Galeba" i razmišljao da skoči u talase. Bio je u čudu kada je shvatio da tek skrojena toaleta za Jovanku stiže avionom iz Beograda usred crne Afrike, via Cirih

Može li se napraviti poređenje među našim političarima i državnicima nekad i sad, i na čiju štetu?

- Tu su stvari jasne. Naravoučenije je da od partijskih aparatčika ne mogu postati veliki državnici. Narod se prevario očekujući to od Miloševića, ali on nije bio taj kalibar. Kod nas je u poslednje vreme praksa da mladići direktno sa fakulteta idu na funkcije, u diplomatiju, bez ikakvog životnog i radnog iskustva. Od takvih je teško posle očekivati da budu nešto više od šrafa u nečijoj mašini. Milutin Mrkonjić sa njegovih čuvenih "pet dana pre roka" ispade najveći organizator u Srbiji posle Tita, što je tužno. Nekada bi omladina, vođena od strane nekoliko profesionalaca, inženjera, izgradila auto-put do Zagreba i pola Đerdapa, a danas uz moderne mašine i čuda tehnike godinama gradimo dvadesetak kilometara koridora. U poređenju sa onim nekad, ovo danas je privid države, politike i organizacije.

Pokušaji Vučića i Nikolića da istovremeno hendluju Zapad i Istok, Ameriku i Rusiju, mnoge podseća upravo na Titovu diplomatiju...

- Oni pokušavaju da iskopiraju tu politiku, i to nije loše, ali problem je što su okolnosti drugačije. A drugi, veći problem jeste kada vidite ko su danas naše diplomate i koliki je njihov učinak. To je poražavajuće. Pogledajte skandal sa Libijom. Izgubljeni su životi, i nikom ništa. I svako malo neki skandal. A to je oblast gde su vam skandali najmanje potrebni. Koliko ne kapiramo diplomatiju, najbolje se vidi iz pisanja bulevarske štampe pod kontrolom vlasti. Pa ide naslovna strana na kojoj piše "Hrvati najebali", koja bi trebalo da govori o tome koliko smo moćni jer smo kupili pet aviona. A zapravo govori suprotno. I pravi nam štetu. Ali to niko ne kapira. Čak ni za vreme Hitlera štampa i diplomatija nisu bile upregnute na taj način. To je ta Slobina politika da se danas rukuje sa nekim, dogovori i obeća, a onda vrati u zemlju i podsmeva, pravi sprdnju kroz medije. Zbog toga smo, na kraju krajeva, i bombardovani.

Nekad je svaka veća informativna kuća u zemlji imala dopisnike iz svetskih centara, a od Miloševićevog doba to se svelo na prste jedne ruke nekog stolara. Je li to bio jedan od razloga izgubljenog medijskog rata?

- Naravno, ponašali smo se kao da nas ne zanima šta drugi misle o nama, bilo je bitno da tu iluziju prodamo na domaćem terenu. Danas prisustvujemo nastavku te politike. Jedan od gafova koji to odslikava jeste i ovaj tzv. izlazak države iz medija. Ovo ukidanje Tanjuga, koji nastavlja da radi, ali ovog puta kao zombi. A pritom ne znate ko stoji iza informacije koju taj medij plasira. Svi imaju svoje državne agencije, Hrvati, Slovenci, Albanci, Francuzi, Grci, Rusi... Jedino mi nemamo. Zato što smo pametniji? Teško. Pa onda slučaj Politika. Ko je na kraju njen vlasnik? Niko ne zna, čak i premijer Vučić priznaje da ne može da dođe do te informacije. Sve je u magli, nedefinisano, a ne bi smelo da bude. A to se sve dešava zahvaljujući ludačkom zakonu, koji, recimo, omogući jednom TV kanalu da svakog dana uzme otprilike 15.000 evra emitujući program preko granice, putem kablovskog emitera, a da pritom ne plati dinar poreza državi. Samo zato što se neko u državnoj instituciji uplaši i postavi pitanje: "Znaš li ti čije je to?"

Bili ste kandidat za direktora RTS-a. Gde vidite razloge Vašeg neuspeha?

- Pitajte RTS, verovatno da je u ovoj situaciji bolje da takvo mesto zauzme neki medijski aparatčik nego neko ko je za 30 godina prošao sve što se može proći u televiziji, plus ima akademsku titulu i funkciju. Očigledno da je takva ličnost nepoželjna jer je za pretpostaviti da bi pokušala da se samostalno i stručno bavi svojim poslom, što je ovde nezamislivo. Za takvo mesto, za koje se smatra da je političko, nije potreban profesionalac već aparatčik. I ja sam u startu znao šta će da se desi, ali sam se ipak kandidovao da posle ne kažu: "Eto, nije imao ko drugi."

Šta je ono što biste promenili na RTS-u?

- RTS ima veliki problem zavisnosti od političkih faktora, što nije institucionalna stvar, već više tekovina prošlosti. Ali najveći problem jeste što je to veliki sistem nastao još 60-ih godina, a do dana današnjeg nije mnogo odmakao na organizacionom i programskom nivou. Centralna informativna emisija vodi se na isti način kao i pre 40 godina. Neki se pravdaju pa kažu: "Ali dobro, to narod hoće." Ali dok nešto ne promenite, vi ni ne znate kakve bi stvari narod možda voleo da gleda. To je taj začarani krug. Mnogo je tamo ljudi koji nemaju šta da rade, a tužno je da oni kvalitetni, kojih ima dosta, nemaju prilike da pokažu šta znaju. To je glavni problem RTS-a, a ne cifra koju dobijaju iz budžeta ili iznos pretplate.

Da li RTS ima opravdanje da nas, sa ljudskim i tehnološkim resursima koje ima, i dalje bombarduje reprizama serija od pre trideset i kusur godina, uz izgovor da nema para za nove projekte?

- Nema izgovora, naravno. Javni servis je prvi koji bi trebalo da nam pokaže kako funkcioniše taj brak televizije i interneta, gde leži budućnost medija, a on je daleko od toga. I onda ide to opravdanje da je prva TV porodica koju je izmislio Siniša Pavić gledanija od najboljeg holivudskog filma. I to je onda univerzalni izgovor za nerad.

Kako komentarišete kulturološku činjenicu da je najgledaniji program Javnog servisa već godinama serija "Selo gori, a baba se češlja"?

- Ta priča o komercijalnosti tog projekta ima dva lica. Za vreme Tijanića RTS je postao glavni naručilac projekata sa strane. Što je bilo nelogično sa pozicije profesije, ali logično sa pozicije nečijeg profita. Do tada, RTS je proizvodio svoj program, bar u koprodukciji. A onda se pretvara u "autsorsing" i Tijanić diže cenu proizvodnje na 1.000, pa na 2.000 evra po minutu. Ideja je bila da se produkcija izmesti iz Javnog servisa i da poslovna strana te priče bude manje transparentna, da bi razne agencije mogu da vrše intervencije, prodaju sekunde u barteru itd. Otvara se jedna nova, paraprivredna delatnost, koja je izvor velikih prihoda. I zbog koje bismo mogli da stradamo i vi i ja kada bismo se malo dublje ubacili u problematiku. Ukupno, za vreme Tijanića RTS je prihodovao blizu milijardu evra, od čega je veliki procenat otišao u nepoznatom pravcu. Tako je i danas. Govorimo o izgubljenim desetinama miliona evra, od kojih su se mogli snimiti silni filmovi i serije. A to što je taj program napravljen tako da bude gledan, po cenu najnižeg ukusa, to je druga strana te komercijalnosti. On kao da je rađen po jednoj direktivi: "Poseljači ga do balčaka, sine, i ne brini." A tu nema greške. Trebalo je da prođe mnogo godina, pa da dođe jedan Gaga Antonijević i snimi iole urbanu seriju, da bismo shvatili da imamo i grad u ovoj državi. Da postoji ulica, ne samo njiva.

Rejting zvuči kao dosta dobro opravdanje u takvim prilikama, ne možete kritikovati nešto što ljudi vole...

- Naravno. To je perfidan sistem, koji vam zapuši usta kada pokušavate da kritikujete. Da se razumemo, to nisu projekti bez smisla, ali iz njih bazdi ta želja za profitom, bilo kad nam serviraju tu seljanu, bilo kad u "Ravnoj gori" razvlače petnaest minuta scenu u kojoj niko ništa ne kaže. Tu je ta parafinansijska igra dostigla vrhunac, kada vi traćite TV vreme da biste uzeli što više novca za što manje rada i utrošenih resursa.

Koliko je to kompatibilno sa ulogom Javnog servisa, bar onom proklamovanom?

- Obaveza Javnog servisa jeste da, između ostalog, širi pismenost. A vi ovde kao etalon srpske pismenosti imate Laneta Gutovića kao Šojića. To je naša lična karta. Neverovatno zvuči da je od svih filmskih i serijskih likova iz osamdesetih preživeo samo lik Šojića, kao kontinuitet posle svih ratova, revolucija, smena vlasti. To dovoljno govori. I zašto bismo se onda mi furali na te svetske i evropske trendove kada ovo i dalje odlično prolazi. U jednom trenutku smo upali u opčinjenost tim međuratnim periodom, sa svim tim Zonama i ekranizacijama Mir Jam. Pošto je ta priča prošla, ide se dalje, stižu nastavci. I to nas je na kraju dovelo u situaciju da Mir Jam, koja je u suštini kič, bude literarni obrazac nacionalnog TV servisa.

Zar nije i trilogija "Hajde da se volimo", sa Lepom Brenom kao glavnom heroinom, koju ste Vi potpisali bila kič?

- Nije. "Hajde da se volimo" bio je kemp. Kemp je kič koji je svestan da je kič i namerno insistira na tim aspektima pretencioznosti. Ne uzima sebe za ozbiljno nego stvar diže na nivo samoironije. To je u suštini zezanje. Ali taj film imao je u sebi i političku notu. Mi smo svi tada znali da će biti krvi do kolena, zato smo projekat i nazvali "Hajde da se volimo". A svi drugi su pevali "Hajde da se koljemo". Uključujući i celu ovu ekipu bosanskih novih primitivaca, za koju smatram da je odigrala veoma negativnu ulogu u tom periodu.

U kom smislu?

- U tom smislu da ste vi idol mladih, i da kada izađete na binu i kažete "čakija", "odseci uši", to ljudi smatraju normalnim.

Neće biti da su "nju primitivsi" pevali o "odsecanju ušiju"...

- Ideja o vraćanju primitivizma bila je anticivilizacijska, antiistorijska. Šojić je u tom smislu bio novi primitivac. To je moralo da se transformiše u nešto drugo, Dilan se transformisao u vremenu, "Bitlsi" takođe, ali ovo nije. Kada jednu te istu foru furate tako dugo, to ne može da bude čitano kao autoironija. Oni što ruše spomenike stare hiljadama godina su na istoj liniji...

Kad već govorimo o civilizacijskim tekovinama, šta je bila ideja kada ste našminkali Olivera Mandića, obukli ga kao ženu i doveli pred kamere u emisiju "Beograd noću"?

- Subverzija. Komunistički sistem još je bio na snazi, Tito je umro šest meseci ranije, a mi smo dobili šansu da progovorimo o nekim stvarima o kojima se do tad nije govorilo. Nije to bila samo politička već i estetska diverzija. Televizija je tada bila jednoobrazna, grafički parametri bili su automatski. Neko je to namestio jednom davno i sve je išlo po obrascu. A mi smo to promenili, napravili televiziju sa drugim rukopisom. A pride taj politički deo, to što smo muškarce oblačili kao žene, i to Olivera, koji je bio mačo tip par ekspelans. Celih 35 godina pre nego što je ovde načeta borba za LGBT prava mi smo se bavili transrodnom seksualnošću, pomerili doživljaj muškog i ženskog tela, sa jakim erotskim nabojem, dok je iz zvučnika odzvanjao "Kurosava" i "Ljuljaj me nežno". Posebna subverzija bila je to što sam uspeo da obezbedim da se takav program emituje u prajmtajmu, petkom u osam uveče, kada ispred ekrana sede bake, deca, čitave familije. Lomio sam se tada između Olivera i Slađane Milošević, jer je ona imala tu multimedijalnu crtu, poput Josipe Lisac u Hrvatskoj, "žena sa više lica". Ali Slađa nije imala dovoljno materijala, a Oliver je upravo izbacio album prepun hitova, muzika je bila strašno kvalitetna, inače subverzija ne bi imala pokriće.

Vučić i Nikolić pokušavaju da iskopiraju Titovu spoljnu politiku, i to nije loše, problem je što su okolnosti drugačije, ali još veći kada vidite ko su danas naše diplomate i koliki je njihov učinak. To je poražavajuće

Kakve su bile reakcije političkih faktora na "Beograd noću"?

- Bio je totalni šok, ljudi nisu verovali da državna televizija to može da emituje, da neko može tako nešto da snimi ovde. Bilo je prepoznato kao napad na socijalistički moral, na omladinu, sve ono što se smatralo svetim. Kritičari su se izblamirali jer su to nazvali eksperimentom koji nema budućnost, a onda smo mi otišli u Montre i dobili nagradu na najpoznatijem svetskom festivalu. Tek kad su nas priznali u inostranstvu, onda su i ovde počeli malo drugačije da nas gledaju. Bio sam najmlađi TV reditelj u Jugoslaviji, već tada imao izgrađeno ime radeći "Nedeljno popodne", mejnstrim emisiju, pa su svi bili u fazonu: "Šta mu je to trebalo." Imao sam kosu do pola leđa, nisam bio član partije i svi su bili sumnjičavi, a ja sam im tu priču proturao kroz muziku, koju su svi doživljavali kao neozbiljnu stvar. Namerno nisam išao kroz dramski tekst jer su cenzori na takve stvari obraćali više pažnje. Ja sam to već iskusio na fakultetu, gde su mi zabranili jedan tekst. Inače, potpis na tu zabranu stavio je Žika Pavlović. Bilo je to vreme "Plastičnog Isusa", pomora liberalnih strujanja na FDU. Moj scenario ocenjen je kao "pokušaj rušenja socijalističkog poretka". Ne krivim Žiku, i on je nesrećnik tada bio u žrvnju. Bacili su ga prvo da bude službenik u biblioteci, a onda šef inventara na FDU, u jednoj maloj sobici, do te mere su ga degradirali. Tako da je morao to da potpiše, inače ga ne bi bilo. Zbog svega toga je moj izbor pao na muziku jer to ovi nisu umeli da dešifruju. To je bila i tajna uspeha rokenrola na ovim prostorima. Jer su svi to shvatili kao zajebanciju, a onda se stvar otrgla kontroli.

Šta je razlog što se danas TV i filmski autori sve ređe bave aktuelnim trenutkom?

- Jedna definicija nostalgije jeste nezadovoljstvo onim kako sada živimo. Mada, tu ima pomalo i nacionalnog romantizma. On dolazi iz činjenice da mi i dalje ne znamo koje su nam dimenzije države u kojoj živimo, gde su granice, mlade generacije napuštaju tu i takvu državu, u krizi nacionalnog identiteta oni traže neki drugi identitet, u Americi, Evropi, Dubaiju. To su strašne stvari. A ja sam to prošao kada sam devedesetih otišao u Kanadu. To bežanje u nešto drugo postalo je opšte mesto. Nešto slično imali smo u socijalizmu, kada su ljudi bežali u alkohol. Cela radnička klasa bila je na "bombicama". U koji god krug fabrike da uđete sve je bilo posuto srčom, pola moje ekipe već do deset ujutru bilo je mortus pijano. Kada sam otišao u JNA, ceo oficirski kadar bio je pijan. To je bio tadašnji beg od stvarnosti, neostvarenih želja, problema na poslu, u porodici. Drugi deo države bio je na dopu, ovaj mlađi, moja generacija. Krenulo je sa hašišom, koji je dolazio sa Tibeta, iz Maroka, zatim se prešlo na marihuanu, morfijum, opijum, heroin, pa na kraju kokain.

Jeste li i Vi imali iskustva sa drogama?

- Naravno, pa kako drugačije, bio sam hipik. Mnogo ljudi iz tog prvog talasa umrlo je veoma brzo, prosto nisu znali kako da se nose sa teškim drogama. Drugo, bila je ta doktrina u našoj medicini koja je izjednačavala sve droge. Njima je isto bilo da li duneš džoint ili se bodeš u venu. Onda su ljudi kapirali na sledeći način: "Pa ako je isto, što odmah da ne probam ovo jače." To su bile dogme koje su uzrokovale čitavu generaciju teških narkomana. Bilo je tu raznih živopisnih likova. Jednog smo zvali Mrkša. On se tako pokupi i zapali autobusom na Tibet, odakle je donosio hašiš. Ličio je na Isusa, sa bradom i dugom kosom, lep ko slika. A bio je i obučen kao on, sa belom gulabijom i sandalama usred zime. Kad se pojavi na Terazijama, izgledao je kao mesija, svetac. I onda je išao tako ulicom od jednog do drugog, priđe ti, kaže: "Gde si" i u ruku ti stavi pis hašiša. Ribe su sekle vene za njim. Onda Ljilja zvana Džep. Imala je problema sa drogom, pa je morala da džepari. Uđe u tramvaj i izađe sa sedam novčanika. Dileri su bili posebna priča, pravi romantičari, ne kao ovi danas. Ljuba Pavijan, sa grivom do dupeta, zatim Kendža, koji je išao sa mnom u razred. Tip je pet puta bio u turskim zatvorima, i preživeo sve one stvari iz filma "Orijent ekspres". I čak uspeo da patentira spavanje otvorenih očiju. Pošto su u turskim zatvorima čuvari imali fazon da vas, čim vide da ste zatvorili oči, biju po tabanima, Kendža se izvežbao da zaspi sa zenicama na gotovs. Čudo jedno. Posle se zaposlio u kovnici novca, u onom delu gde su najgora isparenja, i umro od raka. Bila su tu i čuvena braća Bosanac. Jedan lep, pacifista, a drugi fajter. Kroz Beograd su promuvali tone marihuane, a živeli su u nekoj straćari na obodu grada, sa kevom koja za šporetom kuva ručak dok ispod kreveta stoji džak trave. Filmske priče. Tada je Beograd bukvalno ličio na onaj iz romana Dragoslava Mihailovića "Kad su cvetale tikve", takvog kakvog sam i ja upamtio.

Koliko je droga uništila a koliko uzdigla taj beogradski umetnički krug?

- Pata karte. Mnogi su poumirali, cela "Katarina" je otišla, Gera i krug ljudi oko njega takođe. Posle situacije sa ćerkama Cvijetina Mijatovića, koje su se predozirale, stvar je dobila i političku konotaciju, prepoznata kao problem među omladinom. Tada su skapirali da tome ne podležu samo deca ulice, već i ona iz visokih društveno-političkih krugova. Mnoga deca istaknutih revolucionara bila su u velikim psihičkim problemima, da nađu svoj identitet, da nauče da žive u ogromnim senkama svojih očeva, da se suoče sa velikim očekivanjima, ali i napadima. Ja sam prošao sve to. I trebalo mi je mnogo vremena da se izborim. Cela ta stvar sa drogom strogo je individualna. Od ličnosti zavisi da li će da vas odvede u otkrovenje ili samouništenje.

U karijeri ste imali prilike da sarađujete i sa velikim filmskim zvezdama, poput Pitera Justinova ili Rodžera Mura, koji je pozajmio glas Snešku Beliću u Vašem filmu...

- Mur je jedan sjajan britanski džentlmen, koji se već bio povukao u vreme kada smo radili film, živeo je u jednom selu u Švajcarskoj. Dobio je tada titulu sera i radio za UNICEF, a pošto je i naš projekat bio realizovan sa UNICEF-om, iskoristili smo to kao izgovor da ga pozovemo. Mislili smo, aj' da probamo na foru, odbiće nas sigurno, ali nema veze... A čovek je pristao na prvu. Otišli smo kod njega u kuću, prethodno mu poslali scenario, a on ga je kao veliki profesionalac već bio izučio i imao spremna pitanja i nekoliko sugestija. Nikakva bahatost, arogancija, beskrajno ljubazan čovek, s kojim smo završili posao za sat i 45 minuta, sa sve pauzom za kafu. Rukovali smo se i otišli. Kasnije smo se videli na premijeri u Londonu. Imao sam uspešnu saradnju i sa drugim Britancem, Piterom Justinovim. Njega sam upoznao u Montreu, na festivalu. Posle je sedeo u Upravnom odboru naše akademije, skupa sa Kvinsijem Džonsom i Akirom Muritom, osnivačem "Sonija".

Profesor ste na fakultetu, predajete medije. Kako učiti klince u vremenu u kom se sve preko noći menja?

- To je životno pitanje za sve ljude koji se bave pedagoškim radom u današnje vreme, vreme kada se nove tehnologije otkrivaju svakog semestra. Zato ih učim da drže oči otvorenim i mozak stalno uključen. Izuzev ovih medicinskih i bioloških nauka, postavlja se pitanje da li išta danas treba studirati četiri godine. Teram studente da nauče da prepoznaju problem i brzo ga rešavaju. To je problem našeg društva, možda i najveći. Jer umesto da odmah rešite problem Savamale, vi ga razvlačite sedam meseci, i time dajete loš primer.

Šta mislite o današnjim medijima, po čemu se oni razlikuju od nekadašnjih?

- Ove današnje karakteriše interaktivnost, ostvaren je san sanjan hiljadama godina, da konzument medija može sam da pravi sadržaj. To je suštinska razlika. U profesionalnom smislu, ta interaktivnost dovela je do poplave lažnih vesti, a onda te vesti izazivaju dalje reakcije. Više ne postoje objektivne vesti, iza svih stoji neka politika, ali i poslovni mehanizam, koji ostvaruje svoj interes kroz politiku. Slika i prilika je slučaj Tramp. Svedoci smo kako su se mejnstrim mediji urotili sa namerom da sruše Trampa pre isteka mandata, a to se nema veze sa novinarskim slobodama, to je čista politika, iza koje stoji određeni interes. I sad mi, koji smo nekad dokazivali kako je CNN zločinačko udruženje, danas vidimo kako to izgleda kada se desi jednom Amerikancu, i to predsedniku. I mi shvatamo da oni nas zapravo nisu mrzeli, samo su imali nečije interese koje su bili u suprotnosti sa našim.

A na domaćem terenu?

- Kod nas su mediji fenomenalna kombinacija avangarde i kamenog doba. Imate lažne vesti koje svakodnevno piče po tabloidima, što se toliko odomaćilo u narodu da više niko i ne obraća pažnju. To je taj anarhično-divljački tip medija. Dalje, imate ove medije koje je zakon ili pogasio ili doveo u dužničko ropstvo od strane krupnog kapitala, bankarsko-agencijskog lobija. A kod nas je krupni kapital u direktnoj vezi sa politikom. Ono što je, međutim, istinska tragedija jeste to što je jedan deo medija ucenjen drugim delom medija. I ako slučajno ovi u manjini napišu nešto loše po režim, odmah reaguju ovi mediji - uterivači straha, poput Informera i Pinka, i žigošu ove koji su se usudili da kritikuju. Stvar je otišla mnogo daleko jer mediji služe kao potkazivači i cenzori u ime države i vlasti. Najgore od svega jeste ta atmosfera straha koju šire, narod je zaplašen i ima podsvesnu želju da im se pridruži. Stalno ste u poziciji da neko procenjuje jeste li vi normalni ili ne, što je perverzija. A to sve potiče od loših zakona, koji proklamacijom teraju državu iz medija, a zapravo omogućavaju da država njima upravlja perfidno, na mala vrata. Ova vlast nije napisala te zakone, ali ih je prihvatila, morala je da ih menja, a nije. Nego je otišla u Brisel 2014. i udarila glogov kolac u medije tako što je lobističkim grupama prepustila da nam aranžiraju medijski sektor. I ovi su omogućili strancima da se igraju, da budu 100 odsto vlasnici, da prave medijske koncentracije, prekogranično emituju program. Je li to nacionalna izdaja? Jeste.

PREISPITATI EVROPSKU MANTRU

U Srbiji se promenila već treća garnitura na vlasti, kontinuitet je samo put u EU, bez alternative. Je li to malo čudno, s obzirom na Bregzit i preipitivanja nekih drugih članica?

- To samo pokazuje neinventivnost naših političara da konstruišu neke druge opcije. Kod nas političari tu mantru doživljavaju kao spas. Eto, oni su sad pametni, moderni i kul zato što se zalažu za EU, a ne vide da se dobar deo članica pita da li treba da ostane tamo. Mi pokušavamo da se dodvorimo sistemu koji se raspada. S druge strane, ode čovek, premijer, u Indiju i tamo ukapira da mi sa drugom najmnogoljudnijom zemljom na svetu imamo privrednu razmenu od milion dolara. Blam! Da li je to neinventivnost i nerad svih tih ekonomskih diplomata, komora? Naravno da jeste, ali niko neće snositi posledice. A odgovor će biti - pa mi najviše radimo sa Evropom, tralala. Nije, nego Evropa najviše radi sa nama jer uvozimo njihovu robu bez carine. I pritom nas uslovljava svako malo, te otvaraju poglavlja, te ne otvaraju. Potpuno smo u podređenom položaju jer za sve moramo da pitamo Brisel. A to nije normalno. Čitava slobodarska tradicija ovog naroda je poništena i opravdana tom višom ideologijom. Cela ta priča o EU zrela je za preispitivanje.

TITOVA NAJVEĆA GREŠKA

Koja je najvećaTitova greška?

-Njegova ključna greška je što je sebe odredio za doživotnog predsednika države i što nije predvideo šta će se desiti posle njegove smrti i obezbedio tranziciju vlasti preko odgovarajućih kadrova. On je tu posustao. Da li ga je ekipa kojom je bio okružen, od Kardelja, Dolanca, Jovanke, Ljubičića, izolovala i onemogućila da posao završi do kraja, to nikada nećemo do kraja saznati. Počelo je sa Rankovićevom smenom 1966.godine, a vrhunac je bio donošenje Ustava iz 1974. koji je praktično konfederalizovao Jugoslaviju. A to svakako nije bila izvorno njegova ideja, jer je po ubeđenju bio veliki centralista i jugosloven. Moj otac je na jednom mestu zapisao: „Ako se za Tita išta može sa sigurnošću reći, to je da bi umro za Jugoslaviju“. On je u jednom trenutku ukinuo sve republičke proslave Dana ustanka, ostavio samo ovu centralnu. A onda ga je Kardelj, uz pomoć Steve Krajačića, obrlatio i ubedio da Jugoslavija takva kakva je nije pravo rešenje, da republikama treba dati veću slobodu. On je doživeo najveći poraz kada je umesto njegovog životnog projekta, formiranja jugoslovenske nacije, po uzoru na onu američku, došlo do povratka na period pre stvaranja Kraljevine Jugoslavije, gde je svaka nacija radila za svoj groš.