KOLUMNA, PILSEL: Premijer na mukama, ministar bez pasoša

KOLUMNA, PILSEL: Premijer na mukama, ministar bez pasoša

(BETAPHOTO/HINA/Lana SLIVAR DOMINIC/DS)


Umesto zgražavanja zbog počinjenih zločina, politička Hrvatska pokazuje potpunu konsterniranost činjenicom da se zločin istražuje, pa se kao ključno pokušava uspostaviti pitanje modela raspolaganja ratnim dokumentima…

Hapšenje deset pripadnika nekadašnjih hrvatskih snaga u BiH – Hrvatskog vijeća obrane (ili HVO) u Orašju, u Bosni i Hercegovini, maloj enklavi Bosanske Posavine koja je opstala uprkos odluci Franje Tuđmana da prepusti tu teritoriju srpskim snagama, odnosno Slobodanu Miloševiću i Radovanu Karadžiću (“izdaja Posavine” i danas je tabu tema), samo je vrh sante leda.

Naime, već neko vreme kruže informacije da se pripremaju optužnice za više stotina Hrvata koji su bili involvirani u ratnim operacijama u BiH. Kod zaključivanja ovoga broja saznajemo da Tužilaštvo BiH vodi istragu protiv 2.986 bivših pripadnika Hrvatske vojske (HV-a) i HVO-a i da su sastavljene optužnice protiv 483 oficira HV-a i 397 oficira HVO-a. Te optužnice stoje u fioci i mogu biti “izvučene” u bilo koje vreme.

Damir Krsticevic (middle, with the berret) and Ante Gotovina (third from the left) upon Gotovina's release in 2012. Photo Beta

USKORO ZAJEDNO NA OPTUŽNICI: Damir Krstičević (levo) i Ante Gotovina (desno)

Najveći izazov za vladu premijera Plenkovića jeste to da je na optužnicama i njegov ministar obrane Damir Krstičević (i to se odranije znalo), pa se mora postaviti pitanje zašto je za ministra izabrana osoba koja je bila opterećena tim teretom

Član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović rekao je da niti on niti njegove kolege nemaju ništa sa time i da je Tužilaštvo apsolutno nezavisno. Međutim, ono što je na prvi mah ovde jasno jeste to da te optužnice i istražne radnje govore o tome da se “pod istragom” ili “pod optužbom” nalazi hrvatska politika koja se sprovodila u Bosni i Hercegovini devedesetih u doba rata. Za optužnice su znali predsednici Mesić i Josipović, znala je o tome i Kolinda Grabar-Kitarović, znale su to naročito vlade Zorana Milanovića i Tihomira Oreškovića, znalo se čak i da ja reč o “trocifrenom broju”, ali nije se znalo kada će lavina krenuti.

PROČITAJTE JOŠ:

SRPSKI POGLED NA BLAJBURG: Zašto odmazdu komunista ne treba pravdati osvetom za Jasenovac

TESTAMENT ALEKSE ŠANTIĆA: Srpski patriota koji je voleo Hrvaticu, a katolike i muslimane smatrao za braću

Osim optužnica za pripadnike HVO-a iz Orašja, trenutni najveći izazov za vladu premijera Plenkovića jeste to da je na optužnicama i njegov ministar obrane Damir Krstičević (i to se odranije znalo), pa se mora postaviti pitanje zašto je za ministra izabrana osoba koja je bila opterećena tim teretom, a sada živi u strahu od hapšenja i nema petlje da napusti teritoriju Hrvatske, što postaje izuzetan balast Plenkoviću.
Ko je, pak, znao za slučaj “Orašje”, a ko nije, ko je to mogao a nije sprečio, ko je kriv? Mnogi se sada prave blesavi i veoma su iznenađeni. Svi su u vrhovima hrvatske vlasti zapanjeni, iako hrvatske vlasti najmanje dve godine znaju da

Tužilaštvo BiH protiv čelnih ljudi HVO-a u Orašju (i drugde) vodi istragu za ratni zločin, a popisi osumnjičenih sedam-osam godina kruže internetom. Portparol Tužilaštva BiH Boris Grubešić rekao je da su dosad podigli šest optužnica za zločine u Orašju. “Prema Državnoj strategiji za rad na predmetima ratnih zločina iz 2008, tada se 5.895 osoba vodilo kao osumnjičeno. Do danas ih je 635 optuženo”, rekao je Grubešić.

Eksplozivan slučaj

Hapšenje Hrvata u BiH postaje tako krajnje neugodna tema između dve države, možda i eksplozivnija od one sa srpskim zakonom o univerzalnoj nadležnosti, zbog kojeg mnogi hrvatski branitelji strepe kada prelaze granicu. Ovaj novinar isto tako već godinama zna (i o tome je pisao) da se istražuju neki generali Hrvatske vojske, posebno zbog zločina počinjenih u oktobru 1995. godine kod Mrkonjić Grada (posedujem građu koja je poslužila za izradu optužnica koje još uvek čekaju da budu pokrenute u Tužilaštvu BiH). Pojasnimo ovo.

Sa besom i osudom se tvrdi da “našim arhivima vršljaju razni agenti Sarajeva”, kao da Hrvatska po svojim civilizacijskim i međunarodnim obavezama nije dužna da pruži pravnu pomoć i omogući procesuiranje zločina

Obaveštajne službe redovno su svih ovih godina informisale hrvatsku vlast o istragama koje vlasti BiH sprovode protiv pripadnika Hrvatske vojske i HVO-a. S time su upoznati i aktuelni premijer i predsednica, a o svemu je detaljno upoznat glavni hrvatski državni tužilac Dinko Cvitan. U budućnosti bi hrvatska vlada mogla da ima još veći problem ako Tužilaštvo BiH aktivira optužni predlog protiv ministra odbrane Damira Krstičevića, koji je pod istragom zbog zločina na području Mrkonjić Grada po zapovednoj odgovornosti.

Naime, nakon operacije “Oluja” pripadnici Četvrte (Krstičevićeve) i Sedme gardijske brigade krenuli su u oslobađanje Mrkonjić Grada. Nakon pogibije brigadira Andrije Matijaša Pauka, vojnici za odmazdu, prema navodima svedoka, ubili su srpske civile. Nakon završetka ratnih operacija pronađena je masovna grobnica u koju je pokopano 181 telo, za koje je utvrđeno da su srpski civili. Krstičević se branio da to nije bilo u njegovoj zoni odgovornosti. Ali Tužilaštvo BiH je 2009. godine napravilo plan istraga ratnih zločina. U tom planu je istraga protiv generala Ante Gotovine (koji je celom akcijom zapovedao iz Šipova) i 36 drugih, među kojima je i ministar Krstičević, zbog počinjenih ratnih zločina na području Mrkonjić Grada. Prema tom dokumentu, Krstičević se istražuje i za počinjene ratne zločine na području Jajca i Donjeg Vakufa. Inspektori iz BiH počeli su još 2005. da dolaze u Hrvatski državni arhiv (HDA), gde su proučavali, ali i fotokopirali deo građe vezane za HVO i Domovinski rat. Krstičević i drugi, dakle, terete se za zločin nad 32 civila i najmanje devet vojnika Republike Srpske tokom druge polovine 1995. godine. Kod Jajca i Donjeg Vakufa. Predmet se službeno vodi pod brojem T20 O KT-RZ 003228 06.

Što na ovo kaže premijer Plenković? Na prvoj sednici hrvatske vlade nakon hapšenja u Orašju rekao je da, nažalost, hapšenja stižu nedugo posle njegove posete Sarajevu i Mostaru. Hapšenja su “sigurno pripremana duže vremena”, ali naglasio je da je “njihov tajming indikativan”. Pojasnimo i ovo.

Međusobni odnosi Zagreba i Sarajeva nisu baš blistavi, dalo se naslutiti u subotu, kada je predsednik Predsedništva BiH Bakir Izetbegović u nimalo diplomatskom intervjuu izjavio da u Hrvatskoj “naslepo” govore o ugroženosti Hrvata u BiH, te energično odbacio “nejasne, difuzne stavove o nekakvim federalizacijama”, upravo ono o čemu je i Plenković govorio u BiH (zajedno s ministrom spoljnih poslova Davorom Stierom).

Panika u Hrvatskoj

Povodom hapšenja deset bivših pripadnika HVO-a nastala je prava panika u Hrvatskoj i mnoštvo je reakcija u kojima se praktično zahteva politički pritisak na BiH kako do istrage tih osumnjičenih za ratne zločine ne bi došlo. Takav politički pritisak na BiH bila bi potpuno pogrešna politika, nedostojna jedne civilizovane i evropske pravne države, loša po hrvatsko pravosuđe i štetna za međunarodni ugled Hrvatske. Prema dostupnim informacijama, optužbe su teške, ubijanja, mučenja, silovanja. Nažalost, nedvosmisleno je da su se neki od tih zločina dogodili, dilema je samo ko ih je počinio, ko je kriv da zločini nisu sprečeni, ko je odgovoran da direktni počinioci nisu do sada procesuirani.

Došli su na red Franjo Tuđman i njegova politika prema BiH devedesetih. Sarajevska mina eksplodirala je u rukama premijera Plenkovića: sledi li optužnica protiv generala Gotovine i ministra Krstičevića?

Suđenja za ratne zločine uvek je pratila prevelika politizacija. Izjave poput one generala Pavla Miljavca da “on ima informacije koje bi mogle zatresti bošnjački deo i s kojima bi mogao izaći ako se ide na pokazivanje mišića” pokazuju potpuno nerazumevanje svrhe suđenja za ratne zločine. Za pristojnu pravnu državu to nisu sredstva za međusobna politička ucenjivanja; pošteno suđenje za ratne zločine gotovo je jedini način da se koliko-toliko obeštete žrtve, te da se država, njeno pravosuđe i njena politika distanciraju od zločina, i to ne samo deklarativno. Kako osumnjičeni imaju i hrvatsko državljanstvo, prirodan je interes ali bi delovanje Hrvatske, kao pravne i civilizovane države, trebalo ići u smeru dostavljanja sve relevantne dokumentacije, osiguranja međunarodnih posmatrača i kvalitetne odbrane, da se učini sve kako bi postupak bio pravedan i nepristrasan.

Šta možemo reći o samim zločinima? Mnogo toga. Pojasnimo barem jedan slučaj. “Želim da se na sudu suočim sa svojim silovateljem, bivšim šefom vojne policije u Orašju”, izjavila je pre više od četiri godine Tinde Benković.

Diplomirana pedagoškinja, Mađarica, udata za Hrvata, s kojim se u njegovom rodnom Orašju bavila ugostiteljstvom, detaljno je opisala mučne događaje iz maja 1992. godine. Poimence, optužila je Peru Vincetića, koga su u Bosanskoj Posavini zvali Pero Konj, i jednog vojnog policajca HVO-a po imenu Mato. Silovali su je naizmenično. “Bila sam izgubljena, bilo je strašno, bojala sam se da će me nakon toga ubiti”, ispričala je. “Želimo da javnost sazna šta nam je učinio čovek koji slobodno šeta Hrvatskom”, podržao je njen muž Marko Benković.

Protiv Pere Vincetića, bivšeg zapovednika Vojne policije 106. brigade HVO-a, pre šest godina podignuta je optužnica. Tereti se za brutalno mučenje više zarobljenih civila, te za više silovanja u Donjoj Mahali. Sada je za zločine počinjene na više lokacija u Orašju i Donjoj Mahali pritvoreno deset Hrvata, ratnih veterana.

Optužnica još nije podignuta, ali krimen koji im se stavlja na dušu – navodno ubistvo sedam civila – veoma je težak. Da, Orašje se herojskim naporima, uz ogromne žrtve, udruženom borbom Hrvata i Bošnjaka odbranilo od napada Srba i u celoj Posavini ostalo je jedina slobodna enklava. Ali i u pravednoj borbi moguće je počiniti zločine.

Histerične reakcije

Bez obzira na to šta Hrvatska o tome govorila. Nažalost, reakcije na nedavne događaje u Orašju planule su ovde začas do granice histerisanja. Kompletna nacija strašno se uzrujala, politički i medijski uveravana kako je reč o novoj antihrvatskoj zaveri. S vrha države sugeriše se da su optužbe na račun privedenih Posavljaka potpuna izmišljotina. Da se Hrvatima, navodno najvećim pravednicima na zemlji, opet pakuje. Tim povodom neviđena je količina neodgovornih i tendencioznih tvrdnji, pa i notornih gluposti, izgovorena u samo nekoliko dana. U ratnohuškačkoj retorici nadmeću se prvaci države, bivši generali, istoričari, Hrvati po profesiji…
Predsednica je tako iznenađena, zabrinuta i u niskom startu za sazivanje Veća za nacionalnu sigurnost. Raspituje se da li je iko u Hrvatskoj znao šta se sprema. Priliku koristi da provuče sugestiju o krivici onih koji nisu hteli da poslušaju njene zahteve o “promenama u diplomatiji i službama”.

Uži kabinet premijera Plenkovića satima zaseda. Potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Davor Ivo Stier hapšenja implicitno dovodi u vezu s proklamovanom hrvatskom politikom prema Bosni i Hercegovini. Znali smo da će biti izazova i otpora politici nove hrvatske vlade, kaže, imputirajući sasvim netaktično da je pravosuđe u BiH tek slepi instrument političkih struktura. Drugi potpredsednik i ministar obrane Damir Krstičević tvrdi da se u slučaju hapšenja Hrvata u Orašju radi o političkom procesu kojem je cilj destabilizacija Hrvatske.
Generalno, umesto zgražavanja zbog počinjenih zločina, politička Hrvatska pokazuje potpunu konsterniranost činjenicom da se zločin istražuje, pa se kao ključno pokušava uspostaviti pitanje modela raspolaganja ratnim dokumentima. U tom se kontekstu s besom i osudom tvrdi da “našim arhivima vršljaju razni agenti Sarajeva”, koji istorijsku građu navodno koriste selektivno u političke svrhe, doslovce, protiv politike hrvatske države i na štetu hrvatskog naroda.

Kao da Hrvatska po svojim civilizacijskim i međunarodnim obavezama nije dužna da pruži pravnu pomoć i omogući procesuiranje zločina. Uostalom, kad je već reč o raspolaganju arhivskim materijalima, možda bi trebalo postaviti pitanje s kojim pravom Hrvatska gospodari dokumentacijom HVO-a. Ratni ministar Gojko Šušak naredio je njeno prebacivanje u Zagreb. Kao da mu je to lično vlasništvo! Takvom odlukom samo se potvrđuje vazalski odnos HVO-a prema Zagrebu.

Ukratko, silna halabuka koja se povodom privođenja u Orašju diže po Hrvatskoj zapravo je sredstvo pritiska, kojim od susedne države pokušava da se zaustavi i odustane od procesuiranja ratnih zločina. Istina, Bosna i Hercegovina veoma široko je to zahvatila: nekoliko hiljada osoba protiv kojih se vode istrage, od toga nekoliko stotina Hrvata. Hrvatska se odlučila za drugačiju praksu, ne čačka ni tamo gde bi trebalo. Ali način na koji reaguje u ovom slučaju ne koristi njenom međunarodnom ugledu. U diplomatskim krugovima prilično su iznenađeni potpuno ishitrenim i preterano uzrujanim, gotovo proključalim postupcima zvaničnog Zagreba. Čude se otkud toliko nervoze u ekipi koja se inače predstavlja kao umerena. Reč je, nedvosmisleno, o neprimerenom pritisku na pravosudne institucije BiH.
Dovesti privođenje desetorice iz Orašja u vezu sa posetom premijera Plenkovića komšijskoj Bosni i Hercegovini nije baš najpametnije. Zapravo je veoma brzopleto i paušalno.

Može se razumeti kad HDZ-ovi politički protivnici jašu na takvoj interpretaciji. Ali, začuđuje da i u Vladi prihvataju takvo tumačenje. Da sam Plenković govori o tome kako je tajming događaja u Orašju indikativan, premda priznaje da se policijska operacija pripremala duže vreme. Vremenska koincidencija postoji. Ali pravosuđe čak ni u slabo funkcionišućoj Bosni i Hercegovini nije tek puka ekstenzija političkih vođa. Utoliko se i premijerova izjava kojom je kazneni progon Posavljaka proglasio politički motivisanim može smatrati prilično neopreznom i neozbiljnom. Odnosno, previše je ozbiljna da bi mogla da ostane neobjašnjena i neargumentovana.

Kad je reč o proklamacijama, Hrvatska je veliki prijatelj Bosne i Hercegovine. Ali neki konkretni potezi ne izgledaju tako. Privođenje ratnih veterana u Orašju trenutno proizvodi takve tenzije kakvih nije bilo od tragičnog vremena hrvatsko-bošnjačkog rata iz 1993. godine. Zatim, forsiranje s čela hrvatske države, prvo od predsednice Republike, a sada i nove vlade, nekakvog koncepta dogradnje Dejtona i “federalizacije BiH” razlog je ozbiljne skepse. Čak je i američka ambasadorka u Sarajevu smatrala potrebnim da izađe pred javnost, upozoravajući da SAD čvrsto podržavaju Dejton. Prema informacijama kojima raspolaže ovaj novinar, ni nemačka diplomatija ne podržava politiku Zagreba prema zvaničnom Sarajevu.

Potom, nedavni juriš trojice hrvatskih ministara, s tadašnjim potpredsednikom vlade Božom Petrovim, na Stolac, gde su o gorućim problemima koji su eskalirali povodom izbora razgovarali samo s hrvatskom stranom. Sada pokušava da se zavrti ideja o tome da bi Hrvatska sagovornika o sudbini BiH mogla da nađe u premijeru Srbije Aleksandru Vučiću. Zastrašujuća zamisao koja sugeriše zaobilaženje Bošnjaka i povratak na ratnu politiku, kada su se Slobodan Milošević i Franjo Tuđman domunđavali o podeli Bosne i Hercegovine. Takvu najavu u Sarajevu mogu smatrati samo neprijateljskim aktom.} else {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar