KULIRAJU SEDMU SILU: Opozicija trenutno nije dostupna

KULIRAJU SEDMU SILU: Opozicija trenutno nije dostupna


Umesto „normalne” situacije, u kojoj predstavnici vlasti beže od novinara, a opozicionari se tuku za mesto u medijima, od protivnika vladajuće koalicije je gotovo nemoguće dobiti izjavu. Tumačenje smo potražili od stručnjaka iz regiona

Današnja srpska opozicija uspela je da usavrši model opozicionog delovanja s kraja devedesetih godina prošlog veka, koji je, tada prilično samokritički, definisao Milan Božić, u to vreme potpredsednik Srpskog pokreta obnove. Upitan kako će večito razjedinjene opozicione stranke odgovoriti na neku od koski koju im je bacio Slobodan Milošević, ovaj profesor matematike, koji je nekih desetak godina kasnije dobro proračunao da mu je budućnost svetlija u redovima Srpske napredne stranke, odgovorio je: „Reagovaćemo kao i do sada – oštro i bez veze.”
Sličnost modusa operandi sadašnje opozicije, nazovimo ga „opozicija 2.0″, sa ovom Božićevom definicijom završava se na onom „bez veze”. Oštrica koja je pre dvadesetak godina postojala, a koja ni tada nije bila naročito britka, gotovo je potpuno otupela. Deo tadašnje opozicije danas je, iako potpuno marginalnog značaja, delić sadašnje vlasti, dok je drugi deo rascepkan na još više partija nego pre dve decenije, u takvom stanju da im prelazak cenzusa na izborima predstavlja uspeh ravan obaranju svetskog rekorda u skoku s motkom.
Pojedine snage formirane u poslednje vreme su, posle prilično zapaženog i za mnoge čak iznenađujuće dobrog rezultata na prvom izbornom nastupu, utonule u letargiju, propuštajući šansu da na konto osvojenih glasova pridobiju još više pristalica i simpatizera. A oni bi, potom, bili baza za akcije kojima bi jače pritiskali vlast i kontrolisali njene postupke.
Umesto toga, najnovija istraživanja pokazuju da se 16 odsto glasova koje je Saša Janković dobio istopilo na oko sedam odsto onih koji ga podržavaju, dok su demokrate i eks-demokrate u svim oblicima – DS, SDS, LDP i Vuk Jeremić – ispod cenzusa.
Na koncu svega, došli smo u paradoksalnu situaciju da se opozicija gotovo i ne čuje, dajući materijala zluradima da se pitaju da li uopšte i postoji. Opravdanje za to ne može da bude ni činjenica da većina medija favorizuje vlast jer, s druge strane, internet pruža neograničene mogućnosti za iskazivanje stavova, slanje poruka, organizovanje akcija… Nebo je granica!

Beg od novinara
Umesto, da tako kažemo, „normalne” situacije, u kojoj predstavnici vlasti beže od novinara, a opozicionari se tuku za mesto u sredstvima informisanja, došli smo do toga da je od predstavnika snaga suprotstavljenih vladajućoj koaliciji gotovo nemoguće dobiti izjavu. Čelni ljudi opozicionih stranaka ne javljaju se na telefon, ne odgovaraju na poruke, a osobe koje bi trebalo da budu zadužene za kontakt s medijima vrlo često odgovaraju sa – „nemamo komentar”.
Aktivnosti opozicije se, gotovo po pravilu, završavaju na saopštenjima kojima se kritikuje neki potez vlasti, a pre svega Aleksandra Vučića, ali se retko ko usuđuje da tome što kritikuje ponudi i neku smislenu alternativu. I po tome danas najviše podsećaju na Demokratsku stranku Srbije s kraja prošlog veka, kojoj je vrhunac aktivizma bilo izdavanje saopštenja ili dva. DSS je tada, međutim, bio mudriji pa je često jedno od ta dva saopštenja bilo takvog sadržaja da je moglo da bude objavljeno i u strogo kontrolisanim državnim medijima, dok bi drugo bilo namenjeno opoziciono nastrojenoj javnosti.
No, kako se neke stvari najbolje vide s distance, bez obzira na to da li je ona vremenska ili prostorna, pokušali smo da analizu trenutne političke situacije i odnosa između vlasti i opozicije u Srbiji dobijemo od marketinških stručnjaka iz inostranstva, pre svega iz zemalja regiona, koji ipak imaju kakav-takav uvid u dešavanja u Srbiji.
Tako, na primer, Dejan Verčič, profesor i rukovodilac Centra za marketing i odnose s javnošću na Fakultetu društvenih nauka u Ljubljani i partner i direktor za znanje u Agenciji za strateško komuniciranje „Stratkom”, opoziciju koja nije u stanju da bude vidljiva i da je čuju opisuje kao bezubog tigra, a ona je kao takva „san svake autokratske vlasti”.
– Pruski general Karl fon Klauzevic je za rat napisao da je nastavak politike drugim sredstvima. A možemo i da obrnemo stvari: politika je nastavak rata drugim sredstvima. Pobeđuje onaj koji je u stanju da uništi duh suprotne strane. Tišina u političkoj areni je uvek znak skrivanja ili bega – kaže Verčič za „Ekspres”.

Opozicija koja nije u stanju da bude vidljiva i da je čuju bezubi je tigar i, kao takva, san je svake autokratske vlasti, kaže Dejan Verčič, stručnjak za odnose s javnošću iz Ljubljane

Srbija se, kako kaže, geografski i istorijski nalazi na raskršću Zapada i Istoka (između NATO-a i Rusije), privredno-političkog severa (razvijenih zemalja) i juga (zemalja u razvoju, kao i Kine). Vlast može da pleše levo i desno i gore i dole, jer joj je dovoljno da ostane tamo gde je. Opozicija bi, dodaje, trebalo da bude u stanju da artikuliše viziju razvoja zemlje.
– A to bi mogla samo ako bi progovorila. Oni koji ne govore, ne pišu, ne komponuju, ne crtaju, ne slikaju, ne pokazuju ili štagod, dakle oni koji ćute, oni ne znaju šta misle. I kao takvi nisu zanimljivi. Niko ih ne primećuje. Kao takvi ne mogu nikada da vladaju. A Srbija stoji u mestu jer se vlasti nikuda ne žuri, a opozicija nije u stanju da je makne iz ravnoteže – kratko, ali vrlo živopisno analizira Verčič srpsku političku scenu.
Na kraju, on iznosi i neku vrstu upozorenja, kako vlastima, tako i opoziciji: „Vlast koja potpuno vlada medijima izgubiće kontakt sa zemljom. Opozicija koja nije u stanju da postavi na noge vlastite medije nije u kontaktu ni sa kim. Demokratska politika je ipak poput igre ‘monopola’ – treba zauzeti što više (političkog) prostora, a pobeđuje onaj koji osvoji dovoljno poseda – glasova.”

S medijima ne rade profesionalci
Za Krešimira Macana, marketinškog i pi-ar stručnjaka iz Zagreba, specijalizovanog za krizne situacije, koji je, pored ostalog, bio uključen u kampanju Demokratske stranke na parlamentarnim izborima 2016. godine, glavni problem je to što ovdašnji opozicioni političari „ništa ne rade, nego škakljiva pitanja i pozive jednostavno odluče da ignorišu”.
Ocenjuje, istovremeno, da je politička i medijska situacija u državama Balkana vrlo specifična, i da shodno tome političari moraju i da se ponašaju.
– Imate situaciju da u Srbiji jedan Aleksandar Vučić kontroliše i Vladu Srbije i sve medije, identično kao što je to nekada radio Boris Tadić. U takvoj situaciji, kada Vučić ima kriznu situaciju, on pokrene sve te medije i kriza se brzo stiša. Opozicija, s druge strane, nema mnogo kanala putem kojih može da komunicira s javnošću. To mogu da čine u proopozicionim medijima i preko društvenih mreža. Često se nalaze na meti provladinih tabloida, koji i neku njihovu izjavu ili odgovor iskoriste kao alibi za napad. Zbog tih napada, opozicioni lideri naučili su da budu zatvoreni, što je loše. Nisu svesni da moraju da budu proaktivni, da nekada na napad moraju žestoko da odgovore. Tako se jedan Čedomir Jovanović ne boji da kaže šta ima, ali ga zato sa svih strana razvaljuju. Dinkića su razvlačili sve dok nije izašao iz politike. Međutim, najveća greška koju čine opozicioni lideri je to što nemaju profesionalne službe za odnose s javnošću. To im najčešće radi neko od stranačkih kadrova, koji se menjaju na tim pozicijama od izbora do izbora. U kriznoj situaciji najvažnije je primiti pitanja novinara i uputiti ih dalje na svoju stručnu službu, koja onda taj upit razmatra i traži najbolje rešenje. Da li odgovoriti, na koji način, u kojoj formi… Ukoliko odluče da odgovore, već tada mogu da se iskoriste društvene mreže, gde će javnost unapred obavestiti kako će, recimo, već sutra u nekim novinama započeti prljava kampanja protiv njih. To je već proaktivno. Glavni problem je taj što naši političari ništa ne rade, nego škakljiva pitanja i pozive jednostavno odluče da ignorišu. Problem je što nemaju profesionalne pi-ar stručnjake i između izbornih ciklusa. Zato se i dolaze u ovakve situacije, gde lako mogu da izvuku deblji kraj – kaže Macan.

Zajednički nastup
Reklo bi se, međutim, da nije muk koji vlada u njihovim redovima najveći problem srpske opozicije. Problem je i u onome što se iz partija i pokreta koji plediraju da budu alternativa Vučićevoj vlasti s vremena na vreme plasira u javnost. A ono se, uglavnom, svodi na kritiku nekog Vučićevog poteza, podsećanje na to „kako smo mi to radili”, a tu je i uvek zgodno podsećanje na radikalsku prošlost sadašnjeg srpskog predsednika.
Ima, međutim, u toj vrsti (ne)aktivizma više spornih momenata. Prvo i osnovno – nedostaje drugačija ponuda, odnosno nema ideje o tome kako bi se opozicija, da je u prilici, uhvatila u koštac s konkretnim problemom.
Drugo, poruka „kako smo mi to radili” ne pije vodu jer je ocena toga kako su oni radili i šta su radili, koju su birači dali na izborima još 2012. godine, a potvrdili je još u dva navrata, 2014. i 2016. godine, i dovela do toga da su danas u opoziciji.

Opozicioni lideri nisu svesni da moraju da budu proaktivni, da nekada na napad moraju žestoko da odgovore, smatra Krešimir Macan, marketinški stručnjak iz Zagreba

Treće, ni radikalska prošlost Aleksandra Vučića, od koje on ne beži, ali je, sasvim logično, poslednjih godina i ne istura u prvi plan, očigledno više nije prepreka za većinu onih koji izlaze na birališta i odlučuju da poverenje poklone naprednjacima.
Istovremeno, gotovo tragikomično izgledaju pokušaji opozicionih prvaka da dogovore neki vid zajedničkog nastupa. To se videlo gotovo odmah posle ovogodišnjih predsedničkih izbora, kada su protesti zbog navodnih neregularnosti utihnuli sami od sebe jer nije bilo nikoga da ih osmisli i vodi. Prethodno su se, naravno, među nezadovoljnicima izdvojile tri frakcije koje su čak i protestovale odvojeno.
Drugi slučaj je pokušaj dogovora o zajedničkom nastupu na izborima za Skupštinu Beograda, koji nas očekuju već na proleće. Neki od potencijalnih saveza, poput onog između Demokratske stranke i Pokreta slobodnih građana (Dragan Šutanovac – Saša Janković), pukli su još i pre nego što su formirani.
Ostatak stranaka više snage i energije troši na međusobno optuživanje ko ja prava alternativa režimu, a ko se samo formalno zove opozicijom dok zapravo sarađuje s vlastima.
No, kako ne bismo bili totalno rigidni, valja podsetiti i da je formiranje i definisanje DOS-a pre 17-18 godina trajalo skoro godinu dana: od mitinga na Preobraženje, 19. avgusta 1999. godine, preko prvog sastanka 16 opozicionih lidera 10. januara 2000. godine u prostorijama SPO, do odluke avgusta iste godine da Vojislav Koštunica bude predsednički kandidat i definitivnog marginalizovanja Vuka Draškovića i SPO. U prevodu, do beogradskih izbora moguće je da će se srpska opozicija još nekoliko puta sastavljati, ali i rastavljati na sastavne delove.
Kada se u obzir uzme sve navedeno, nije teško zaključiti da se tajna uspeha ostanka Vučića, koliko u njegovom činjenju, krije i u opozicionom nečinjenju, odnosno pogrešno artikulisanom delovanju. Kritika radi kritike srpskom biraču više nije dovoljan motiv da glasa protiv onoga na čiji su račun zamerke upućene, a još manje da glasa za onoga ko primedbe iznosi.
Dokle god se koncepcija opozicionog nastupa bude temeljila prvenstveno na napadima na Vučićevu politiku, bez ponuđenih drugačijih rešenja, aktuelni predsednik moći će da računa na podršku većine. Toga su, krajem devedesetih, posle deset godina manje-više uzaludne borbe, postali svesni i ondašnji opozicionari, pa su vođeni tim zaključkom pred građane izašli sa čuvenim programom u 10 tačaka krštenim kao „Ugovor s narodom”. Šta je od tog ugovora poštovano, drugo je pitanje, ali je on u tom trenutku predstavljao jasnu ponudu.
Istovremeno, to što Vučić ostaje na vlasti i ubedljivo dobija izbore, naravno ne znači da je sve ono što on radi ispravno. Sud o tome će dati vreme, onog trenutka u budućnosti kada bude podvučena crta, odnosno kada u jednom trenutku neminovno siđe s vlasti. Da li će to za Srbiju biti dobro ili loše, sada niko ne može sa sigurnošću da tvrdi. Treba, međutim, imati u vidu da on funkcioniše i u nekim zadatim okvirima, balansirajući na više strana – između želja domaće javnosti i očekivanja stranih partnera, kako sa Zapada, tako i sa Istoka – pazeći da ne napravi pogrešan korak koji bi poremetio kakvu-takvu uspostavljenu ravnotežu. Trenutno se, dakle, Vučić ponaša u skladu s definicijom politike koju je dao još jedan slavni Prus, ujedinitelj Nemačke Oto fon Bizmark – da je „politika umetnost mogućeg”.
Pozicija u kojoj se nalazi, međutim, pred Vučića postavlja još jedan izazov u vidu upadanja u zamku svevlašća, u koju je, prema mnogim ocenama, bar jednom nogom već ugazio. Argumente za takve tvrdnje pronalaze se u tome da se gotovo ništa nije menjalo u njegovoj poziciji od 2012. godine pa do danas, bez obzira na to da li se nalazio na funkciji prvog potpredsednika Vlade, premijera ili predsednika Republike. Sve ključne odluke donosi on, njegov se komentar i stav traži u svakoj situaciju, on je medijski najeksponiranija ličnost…
Po tome umnogome podseća upravo na bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, koji je baš zbog te sveprisutnosti i želje da sve konce drži u svojim rukama, ali bez spremnosti da povuče neke teške i nepopularne poteze, koju Vučić ipak ima, došao u poziciju da se stranka koju vodi kotira na nivou statističke greške od tri odsto.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar