PRAVOSUĐE U EKSPERIMENTU

Kontinuirana loša reforma, eksperiment koji traje već dvadesetak godina, u najkraćem bi mogla da glasi ocena srpskog pravosuđa danas koju izriče nekadašnja predsednica Vrhovnog suda Srbije, a danas penzionisani sudija Vida Petrović Škero. Pažljivo, argumentovano, kao da još jednom izriče presudu, hvali ono što je dobro, ali još više kritikuje ono što je po njenom mišljenju loše. A toga je, nažalost, više.

- Donosimo zakone bez provere da li će funkcionisati. Ne napravimo mehanizam za njihovu dobru implementaciju. Pravosuđe je, nažalost, sasvim sigurno od 2001. godine veliki eksperiment. Uveli smo nešto novo što je dobro, napravili smo nove zgrade i to je dobro. Uveli smo IT tehnologiju. To je principijelno dobro, ali ne daje efekte jer veći deo programa nije u redu. Kao da smo u eksperimentu. A sa granom vlasti ne sme da se eksperimentiše. Sa zakonom ne sme da se eksperimentiše jer onda reforma ima kontraefekat - upozorava u razgovoru za „Ekspres" Vida Petrović Škero.

A kontraefekat je taj da je „sve više muškaraca i žena uzelo pravdu u svoje ruke, da je sve manje uzbunjivača, da je sve manje poverenja u sud".

- Kad se to dešava, svako drugi ko je besan će reći: „Ma, ima da prekratim svoje muke. Kad je mogao onaj, mogu i ja." Kod nas se smatra da je reforma izvršena, da se vladavina prava i funkcionisanje države kao sistema završavaju pisanjem zakona. A u samim tim zakonima su norme često u sukobu. Da su međusobno u koliziji zakon sa drugim zakonom, još je češća pojava. Skoro sam slušala kako funkcionišu i zakoni o privrednim odnosima i antikorupcijski zakoni. Ako poštuješ jedno, ne možeš da poštuješ drugo. Tako ne može da se radi ako želimo državu u kojoj nema toliko negativnih pojava.

Kada se ljudi žale na pravosuđe, najčešće se žale na korupciju. Često im je prva asocijacija na sudiju neka nameštaljka. Da li je zaista tako? Nezvanično čak postoje nekakvi cenovnici za presude.

- Da ste me to pitali dok sam bila mlađa, pitala bih vas kako vas nije sramota da me tako nešto pitate. Rekla bih da ruku dajem da je sudstvo čisto. Odavno sam odustala od takvih tvrdnji. Ima svega. Ali priča je pojačana iz više razloga. Kad vidite broj procesuiranih predmeta u kojima se utvrdilo da je sudija korumpiran, njih je izuzetno malo.

Zbog čega je onda viđenje građana drugačije?

-  Ako kontinuirano gradonačelnici iz Srbije ne mogu više da podnesu da se donose oslobađajuće presude za nekoga ko je bio optužen za neko delo, ospu drvlje i kamenje na sudiju i sudstvo. Tvrdi se da imamo želju i potrebu da se vrati poverenje građana u sudstvo. A kako da se vrati posle ovakvih izjava? Oni nisu videli dokaze, oni nisu prisustvovali suđenju... a znaju kako je moralo da se presudi. Onda će, naravno, i čovek koji je tužio, recimo, firmu za dug i izgubio spor reći da je sudstvo korumpirano i tragično, da je i sudija u njegovom predmetu sudio po vezama, bio korumpiran... Takav način funkcionisanja u Evropi je nedopustiv i neprihvatljiv. Ti urušavaš granu vlasti, pokazuješ da nema vladavine prava u tvojoj državi zarad nekih sitnih političkih poena.

Toga je bilo i ranije.

- Setimo se 2001, kada je tadašnji ministar pravde rekao da, dok sudije ne osude 100 do 130 funkcionera bivšeg režima, ne mogu da dobiju povećanje plate, ne mogu da dobiju pravo da idu na konferencije, da se usavršavaju... I to, gle čuda, kao nije pritisak. Svaki osuđeni čovek u tom periodu koji traži rehabilitaciju, recimo neki direktor za koga je utvrđeno da je proneverio novac, kaže: „To je bio politički progon". I on zaista veruje u to. To je jedan segment.

Šta je drugi segment?

- Drugi je što imamo često nedovoljan kvalitet u sudu. A to je posledica ili suđenja sudije koji nije dovoljno kvalitetan ili toga što on zaista ne može da radi kvalitetno kada ima u radu više od 1.000 predmeta. Da li on može kvalitetno da napiše presudu, da se usavršava, da zakaže suđenje u svakom predmetu bar jedanput mesečno? On u vrh glave može dva puta godišnje da zakaže suđenja. To stvara utisak da se u sudu ne radi ili da se loše radi.

Izgleda kao da je pravosuđe u kontinuiranoj reformi. Imali smo tragičan i neuspešan reizbor 2009. godine.

- U kontinuiranoj lošoj reformi. Zašto nam pada sistem? Tokom diskusije o ustavnim promenama, u nekoliko navrata čuli smo od poslanika da možemo mi da želimo šta god hoćemo, ali da to uopšte nije bitno. Bitno je da napišemo ustav koji će zadovoljiti Venecijansku komisiju zbog procesa pridruživanja EU. Da li to što menjamo odgovara građanima ili ne, da li je to stvarna reforma ili ne, da li su to stvarne garantije nezavisnosti? Ili je to samo ispunjavanje forme, a onda ćemo pritisak na pravosuđe prebaciti sa Skupštine na Visoki savet sudstva, sa Saveta na Pravosudnu akademiju i napraviti, što jeste umetnost, mnogo lakši način da se vrši pritisak na rad sudija. Prilikom izbora sudija i predsednika sudova neće morati da se obezbeđuje skupštinska većina, nego većina od deset članova Visokog saveta sudstva, od kojih je inače pet izabrala Narodna skupština. Neće se mučiti ni Savet sa prvim izborom sudija, nego ćemo primiti na Akademiju one koji će po njenom završetku, kada budu konkurisali, morati da budu izabrani za sudije i tužioce.

Kad smo kod amandmana na Ustav koji se tiču pravosuđa, a koje je Ministarstvo pravde objavilo, reakcije su podeljene. Ima onih koji ih kritikuju, ali i onih koji kažu da će to uvesti red u pravosuđe.

- Kada se gleda samo ko šta kaže, bez analize šta se kaže i ko kaže, imali bismo utisak da su mišljenja podeljena. Međutim, ako pogledate sadržinu reakcija, nema tu mnogo podele. Posle dva puta menjanih amandmana, tekst je poslat u Venecijansku komisiju. Država je izabrala taj način rada, bez obzira na to što se nije još krenulo u ustavnu proceduru izmene Ustava, niti je u Skupštini, što je po Ustavu predviđena procedura, utvrđeno da želimo da menjamo Ustav. Nakon što je Venecijanska komisija dala primedbe, koje su bile opsežne i potanko objašnjene, urađena je treća verzija amandmana. To je neuobičajena procedura. Venecijanska komisija je u mišljenju obrazložila zašto nešto ne može da bude kako je predviđeno u amandmanima i koje bi rešenje moglo da bude bolje. Nešto iz mišljenja Venecijanske komisije ministarstvo je sada prihvatilo, mada dosta toga nije. Interesantno je da nisu prihvaćene primedbe domaće stručne javnosti o kojima se sve vreme govorilo tokom diskusije koja je trajala nešto manje od dve godine. Prosto je neverovatno kako Ministarstvo pravde nije imalo sluha da prihvati nešto što je i logično i što predstavlja standard u organizaciji pravosuđa.

Na šta mislite?

- Na primer o tome kako je formulisan član 4, koji govori o podeli vlasti i o odnosu tri grane vlasti zasnovane na ravnoteži i međusobnoj kontroli. Sledeći stav člana 4 kaže da je sudska vlast nezavisna. Ta reč „kontrola" se zloupotrebljava u praksi. Kada kod nas neki političar odmah po izricanju presude kaže da nije smela da se donese takva presuda, onda se kaže da političari samo koriste ustavna prava i da to nije pritisak na pravosuđe. Međutim, niko ne sme da ima pravo kontrole sudske vlasti u pogledu donošenja sudske odluke. Sudstvo ima mnogo mana: nerazuman rok, nejednaku sudsku praksu, kvalitet presuda... Međutim, i Venecijanska komisija je navela da kvalitet sudske odluke može da procenjuje samo nadležni sud i niko drugi. Ako bi bilo drugačije, ne bismo imali nezavisnu sudsku vlast. Ne možemo da zaobiđemo činjenicu da druge grane vlasti beskrajno pokušavaju da utiču na način donošenja sudske odluke i na samu sudsku odluku kada se donese. Šta će drugostepeni sud raditi kad neki visoki funkcioner kaže da je neka prvostepena presuda nedopustiva? Da li će predmet staviti u fioku, da li će uraditi sasvim suprotno pa preinačiti prvostepenu presudu da bi bio miran, ili će je ukinuti da opet bude miran sa odloženim dejstvom?

Mislite da ne želi da se zameri vlastima?

- Da, neće da se zameraju jer ne žele, poučeni praksom, da budu prozivani, razrešavani. Žele da rade svoj posao. Sudije vrše vlast u postupku suđenja i donošenja presude koja mora da popravi sva eventualna kršenja prava. Ta vlast jeste u određenoj ravnoteži s drugim granama vlasti. Sudija ne sudi kako on hoće. On procenjuje dokaze, ali sudi na osnovu zakona i Ustava, koje je donela Narodna skupština. I naravno da smo vezani za izvršnu vlast, ali oni ne mogu da nas kontrolišu u vršenju  naše vlasti, što oni rade i što je pisalo u Ustavu. Na to je ukazivano tokom cele diskusije o amandmanima, ali, naravno, taj član ministarstvo nije želelo da preformuliše. Naravno da i sudstvo mora da trpi „check and balance" (proveru i ravnotežu), ali reč „check" ne znači „control". Na engleskom postoji reč „control", kontrola, koja je kod nas ubačena u Ustav. A sam Ustav kaže kasnije da samo viši sudovi imaju pravo da kontrolišu sudsku odluku i da je potvrđuju, ukidaju, preinačuju, a ne neko drugi.

Vi, dakle, ne mislite da će predstavljeni amandmani doprineti poboljšanju stanja u pravosuđu?

- U Akcionom planu za Poglavlje 23 piše da je cilj amandmana da se izvrši depolitizacija, da se otkloni svaki uticaj politike na sudstvo da bi ono bilo nezavisno i odgovorno. Za naš važeći Ustav Venecijanska komisija je rekla da je recept za politizaciju zato što je Visoki savet sudstva, koji predlaže ili bira sudski kadar, produkt Skupštine, zakonodavne vlasti koja posredno ili neposredno bira sve njegove članove. To je faktički komisija Skupštine, a ne telo koje bi trebalo da je nezavisno i koje po Ustavu treba da bude garant nezavisnosti sudstva. Sada se kreira nova vrsta politizacije. Kada Venecijanska komisija na to ukaže, napravi se neka sitna promena u onome što je bitno. Visoki savet sudstva ubuduće će imati 10 članova. Pet sudija i pet istaknutih pravnika. Kako se biraju? Sudije se biraju direktno, a istaknute pravnike bira Skupština tropetinskom većinom.

To je prilično teško obezbediti.

- Nisam analizirala rad Skupštine da vidim da li je to moguće ili nemoguće, ali prvi put je uveden taj potpuno novi procenat potreban da bi se izabralo pet istaknutih pravnika. A kako se karakterišu? Karakterišu se tako što imaju iskustvo u radu onoga što radi Visoki savet. Šta radi Visoki savet? Bira, razrešava, brine o budžetu za koji je nadležan. Pa ko je to? Imajući u vidu još neke druge kriterijume, proizilazi da će profesori i advokati veoma teško moći da postanu članovi VSS, osim možda ako su bliski vladajućoj garnituri.

A šta će biti ako nema te tropetinske većine?

- E, to je ono što brine sudijsku javnost. Ako poslanici ne izvrše izbor u propisanom roku, onda će te članove Saveta izabrati petočlana komisija od koje su četiri člana posredno ili neposredno izabrana u Skupštini. A peti, koji nije biran u Skupštini, jeste predsednik Vrhovnog suda. I sad hajde da se pitamo gde je veći rizik od mogućeg političkog uticaja. Možda će sve to proteći bez uplitanja politike, ali je stvoren mehanizam koji može da se zloupotrebi. Ustav ne sme da se piše tako da ga onaj na vlasti kroji za sebe. Mora da je usvojen tako da može da traje decenijama, da ne daje mogućnost političkih pritisaka i da obezbeđuje garantije nezavisnosti.

Pojedine zakone menjamo na godinu ili dve.

- Ranije su zakoni decenijama bili na snazi, a sad se svaki zakon menja kad dođe do promene vlasti, a i kada se promeni ministar za oblast za koju se donosi zakon. Svaki ministar vrši reformu tako što donese zakon. Da li će se on implementirati, da li ima uslova da se implementira, to i nije preterana briga, završili smo reformu donošenjem novog zakona. E sad, liči da ćemo i državu celu reformisati tako što ćemo doneti novi ustav. Eto, ako ne može Skupština, članove visokih saveta sudstva i tužilaštva biraće članovi neke komisije. Petoro ljudi. Pa da li je lakše uticati na petoro ljudi ili na više od 200 parlamentaraca?

Mnogo je presuda koje padaju na drugom stepenu. Rekli ste da to, pored ostalog, može da bude posledica pritiska i straha sudija. Ali ima i onih koji misle da je to posledica loše sastavljenih optužnica.

- E, došli smo na drugo ključno pitanje vezano za izbor sudija za sastav Visokog saveta sudstva. Onog momenta kad su objavljeni novi amandmani, kako je rečeno, usklađeni s primedbama Venecijanske komisije, objavljena su u medijima mišljenja da je to baš dobro, da to obećava. Da li sme Ustav da obećava? Ustav mora da bude kristalno jasan, a ne da obećava. Posle tri promene moramo da imamo predlog u kojem može možda nešto sitno da se menja, a ne da obećava da ćemo teškom borbom doći do nečega stvarno dobrog. Druga ključna tačka je kvalitet sudstva koje se bira. Ko je do sada birao sudije? Narodna skupština! Nije bio kriterijum ko je najbolji. Sad se našao jedan divan novi način, na prvi pogled vrlo prijemčiv. U Srbiji postoji institucija koja se zove Pravosudna akademija. Ona se bavi kontinuiranom edukacijom i inicijalnom obukom sudija. Inicijalna obuka je ona koja te priprema za izbor sudije ili tužioca. Obezbeđuje da imaš simulaciju suđenja, da praktično i teorijski učiš kako ćeš u budućnosti suditi. Takve institucije u svetu nisu nove. One su ustaljene u Evropi. Jedna od najboljih i najstarijih je u Francuskoj. Pitajte me da li je u Francuskoj ta institucija u ustavu. Nije. Ona je stvorena da bi pomogla da sudstvo bude stručno, kvalitetno.

Opširniji intervju sa Vidom Petrović Škero možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa koji će se naći u prodaji na kioscima