NEBOJŠA JEVRIĆ: Brod Split

Sreski je vrisnuo, bacio akten-tašnu iz koje su se razleteli novi rukopisi, pesme o Titu koje je od početka njegovog bolovanja do dana smrti pisao, i - skočio u reku. Nije mu se više živelo

1. „Najljepša je od svih žena,
Kralj-Nikole kćer Jelena!
Ali ima jednu manu,
Dade malom Talijanu", terao je Pajče iz Pavinog Polja pevaljku na brodu „Split" da mu peva pesmu zbog koje se u vreme talijanske okupacije išlo u logor. Ali kako to objasniti Pajčetu.
Ljilja i Čaplja su sedeli u ćošku s Jocom Jovanovićem, režiserom. Čudna su trojka bili Ljilja, Čaplja i Joca. Čaplja je kresao muškarce za lovu, a Ljilja je radila kao kurva u parkiću kraj Ekonomskog. Živeli su u provaljenoj vešernici u Sarajevskoj ulici. Onda su odlučili da Ljilja uzme neplaćeno i da dobiju dete. Dobili su sina i slavili. Častio je Joca Jovanović, tetkica koju je kresao Čaplja. Joca Jovanović je radio na televiziji i bio je hrom u jednu nogu.
Imao je veliku i široku zadnjicu. Mešao je pri hodu.
Pozvali su me da sednem s njima.
Joca je častio najskupljim vinom. Čaplja se oko muzike kačio s Pajčetom.
„Kako bih voleo da sam ga ja rodio", rekao je Joca Jovanović, komšija iz Karađorđeve.
Čaplja mu je zveknuo šamar.
„Što biješ čoveka", pobunila se Ljilja. Čaplja je zveknuo i njoj šamar. Zagrljeni, počeli su zajedno da ridaju. „Ne znaš ti njega", jadao se Joca Ljilji, „Ti si s njim pet, a ja dvadeset godina."
2.
Sreski je došao da se raspita za članove žirija književne nagrade koju je svake godine 4. jula, za Dan borca, dodeljivalo Udruženje boraca. Nagrade inspirisane Narodno-oslobodilačkom borbom.
Biće klanovi! Svuđe klanovi.
Davno bi se Sreski uklanio da je znao gde se u klan učlanjuje. I ko za to piše karakteristike. Da li postoji mogućnost da i on nekako u klan uđe? U spisak? Sanjao je o tome sve vreme puta. S njim je doputovala njegova ljubavnica, gradska bibliotekarka. Kao i svi pesnici koji su dolazili iz Crne Gore, prvo je svratio kod Ace Sekulića.
Aca je stanovao u Kameničkoj 5. Odavno su mu isekli struju i telefon, ali to Aci nije smetalo. Nije smetalo ni nama, koji smo se usred zime kotrljali Kameničkom do stana Ace Sekulića. Aleksandar Sekulić - Aca Veliki hodao je ulicom okružen pratnjom razbojnika i mladih pesnika, lažnih popova i lažnih direktora.
Kao nekad Serjoža u Petrogradu, kotrljao se i Sekulić praćen noćobdijama i noćnim duhovima.
„Majstori, majstori...", recitovao je i peo se na stolice, žardinjere, a jednom su, kažu, morali i da ga s jarbola skidaju.
Vikao je, stiskao pesnice do bola, zatvarao čvrsto oči da dan ne uđe.
Na bojeći se ljudskog smeha, Sekulić je recitovao.
„Kao usred leta krici,
Varljiv mir se razbi,
Zveknu soba,
'Budite na liniji', reče glas na žici,
Sačekajte malo, imate vezu iz - groba."
Veliki je pesnik Aca Sekulić bio. Aca dobri. Vrata njegovog stana bila su uvek otvorena za one koji konaka u velikom gradu nisu imali.
Sreski je bio dobar đak (bistro dete četničke udovice što je zanela s nekim udbašem), koji je još u prvom srednje napisao pesmu o Titu i poneo je svom partijskom sekretaru, inače zemljaku, na uvid.
„Da ti se izda uvjerenje da si crnogorski pjesnik, i sve ostale prinadležnosti koje uz to pripadaju!", rekao je drug partijski sekretar i ponudio ga rakijom. Od tada su njih dvojica zajedno pili. A kad je, pre trideset godina, dobio treću nagradu za pesmu o partizanskom heroju Savi Kovačeviću, postavili su ga za pisca u srezu. Sreski je u Beograd dolazio službeno. Opijao se i grebao za blanko račune.
Aca je došao s pijanke u podne. Celu noć je tukao po Štajgi s Perom Blentom i Jašom Grobarovim. Sreski i njegova ljubavnica su ga probudili u sam mrak. „Znaš li ti, burazeru, šta je najbolje za mamurluk?"
„Pa, valjda, rasol!", rekao je Sreski.
„Metak, burazeru, metak!"
Kod Ace nije bilo ni ića ni pića. U frižideru jedino čarape Jakova Grobarova.
Aca se teturajući spremao, još pijan od jučerašnjeg dana. Bila je to velika nevolja, zapiti se s Perom Blentom. Pera Blenta uopšte nije bio blentav, već jedan od najboljih trgovaca antikvitetima u Beogradu. Ali jednom godišnje je Pera Blenta lumpovao. Tad bi uzeo par hiljada maraka iz sefa i, dok je trajalo, pila je čitava pesnička bulumenta. Jedne godine vodio je taksijem Jašu Grobarova i Acu Sekulića na more da nađu jarca koji pije vino i mezi pršut. Ali ga je Aca negde izgubio po kafanama oko Štajge, u Jatagan mali, dok je Pera pazario antikvitete od Cigana.
Sreski mu je legao ko kec na desetku.
Odveo ih je na brod „Split" na riblju čorbu, koju su ovde najbolje spremali. Brod „Split", pansion četvrte kategorije, tri puta je goreo i iznova je obnavljan. Sreski je prodao livade u Bistrici posle majčine smrti i nije žalio novca. Ovoga puta je odlučio da se u Bijelo Polje vrati s nagradom „Četvrti jul". Makar i trećom.
Njegova ljubavnica, gradska bibliotekarka, glumica u amaterskom pozorištu, bila je ponosna na Sreskog, koji je poznavao druga Acu lično.
No, to joj nije smetalo da ispod stola vaćari druga Acu. Aca je od prevelike tuge jedva uspevao da se brani.
Bibliotekarka, koja je nekada bila kafe-kuvarica u lokalnom šah klubu pa ju je Sreski zahvaljući svojim vezama prebacio u biblioteku, petljala je nešto Sekuliću oko učkura.
Sreski je zaspao naslonjen na akten-tašnu.
„Neka on spava, idemo kod tebe", rekla je Antigona iz gornjeg Kurozeba Aci i ostavila nam Sreskog.
Oberkelner je dopisivao svoje ture, Dragan Lubarda je stavio na svih pet prstiju pivske flaše i popeo se na stolicu, Emil je tražio ostavke, Fric se igrao nožem i cela kafana je sa osmehom - istina, primerenom trenutku - ispraćala Sekulića, koji je, zagrljen s Kurozebijankom, izlazio iz kafane i svima otpozdravljao.
„S jeseni zeleni tuga u meni,
S jeseni, kad sazru dunje i regruti", pevali su Boro Mečaka i Milan Lalić, obojica pokojni. Očekivao se dolazak druga Prvoslava Ralića. I on pokojni.
Uroš Tošković je prošao put kuhinje noseći na leđima mrtvu rodu. Sreski pisac je spavao snom pravednika. Mi smo naručivali turu za turom i slagali mu račune ispod aktovke. Kad se probudio, počeo je da plače.
Oni su otišli, i ko će ih sada naći u velikom gradu.
Ko će mu sada srediti da dobije nagradu „Dragojlo Dudić"? Ako dobijem tu nagradu, sleduje mi stan u novoj zgradi gde i predsedniku opštine Akovske.
Tešio sam ga i obećavao mu da ću ga voditi na doček kralja Petra kod Ali Babe u Rudovce.
„Kralj treba da iskoči padobranom", objašnjavao mu je maršal Ču De, pesnik Slobodan Stojadinović, komandant Prvog rimovanog puka „Sava Savanović", koji je upravo stigao s prve linije šanka iz „Grmeča".
„Komunistima ćemo ipak suditi", davao je podršku pesnik Andrej Jelić Mariokov i popravljao lenonke. Sa šajkačom i lenonkama, pukovnik ČOS-a (četničke obaveštajne službe) ličio je na pokojnog Čiču.
Stravljeni Sreski, mamuran i zaboravljen u razbojničkoj krčmi, pokušavao je da se izvuče, ali su ga maršal Ču De i pukovnik Mariokov već bili uhvatili pod svoje.
Mogao je da ode, ali je morao prvo da položi zakletvu ispod Savskog mosta.
„Kakvu zakletvu?", bunio se Sreski.
„Lepo, brate, zakletvu da nikom nećeš odati detalje o povratku kralja Petra u zemlju."
„Ali ja nisam čuo ništa. Ja sam spavao", bunio se Sreski.
Bilo je veselo.
Bilo je veselo kao kad je Aca Sekulić nabavio rogove za krunisanje Pere Vola, koji se predstavljao lažno kao Pera Konj.
Sreski je prvi put čuo za Ali Babu iz Rudovaca, Sreski je bio prvi put u književnom podzemlju, Sreskom se piškilo, ali nije smeo da se pomeri jer je poručnik Mariokov naredio da obred polaganja zakletve mora da odstoji u stavu mirno.
„Nije u sadašnjem interesu Judeje da ovaj čovek dugo živi", rekao sam i zagrlio Sreskog.
Nestao je Aca, bibliotekarka je nestala, i Sreski se ozbiljno uplašio.
Sreski je vrisnuo, bacio akten-tašnu iz koje su se razleteli novi rukopisi, pesme o Titu koje je od početka njegovog bolovanja do dana smrti pisao, stihotvorstva za istoriju puna bola, i - skočio u reku. Nije mu se više živelo. Vetar je pored reke raznosio rukopise. Skočili smo u reku i jedva ga izvukli na obalu.
A odatle u kafanu u Karađorđevoj ulici „Brodarska kasina", gde se bez noža u čarapi ulazilo nije, ali gde je gorela peć i gde smo mogli da se osušimo.