Kriza potresa Evropu

Jesen nezadovoljstva

Evropa je zarobljena u nestabilnom periodu građanskih nemira. Širom kontinenta, eksplozija uličnog nasilja, zapaljene barikade i događaji koji bi se mogli opisati kao „urbano ratovanje“ potpuno su izmenili politički pejzaž.

Ono što je počelo kao pojedinačne, lokalne pritužbe zbog nedovoljnog finansiranja škola i visokih kirija brzo se pretvorilo u koordinisanu, međunarodnu pobunu usmerenu protiv same strukture savremene evropske države. Od istorijskih gradskih većnica u Francuskoj, preko luksuznih trgovačkih četvrti u Milanu, pa sve do vladinih četvrti u Tirani, kontinent prolazi kroz najintenzivniji talas društvenih previranja u poslednjih nekoliko decenija.

Vizuelna slika ove krize je zastrašujuće ujednačena: mladi ljudi u crnoj odeći sukobljavaju se sa policijom u opremi za razbijanje demonstracija. Gust, opor dim suzavaca nadvija se nad istorijskim trgovima, dok na ulicama leže tinjajući ostaci električnih trotineta i prevrnutih vozila. Ipak, ispod haotične površine – koju vlasti odbacuju kao „nihilistički vandalizam“ – krije se dublje, sistemsko propadanje. Kriza koja danas potresa Evropu odvija se na više frontova. Uzroci koji su pokrenuli događaje su višestruki i izrodili su beskompromisne zahteve stanovništva pritisnutog teškim životnim uslovima, na šta su države odgovorile oštrim represivnim merama u pokušaju da povrate red. Ne do kraja uspešno.

Požari koji trenutno zahvataju velike evropske gradove nisu izbili odjednom. Nije ih izazvala jedna, centralizovana iskra. Umesto toga, niz naizgled izolovanih lokalnih problema delovao je kao katalizator – poput šibica bačenih u sredinu koju su inflacija, mere štednje i egzistencijalna kriza izazvana visokim troškovima života već učinili krajnje zapaljivom.

Francuska: Pobuna u učionicama

U Francuskoj, koja je epicentar trenutne krize na kontinentu, eksplozija nije potekla od organizovanih sindikata niti od poznatih političkih grupacija. Sve je počelo tiho, sredinom septembra, u zapuštenim i oronulim javnim srednjim školama u Sen Deniju i Kreteju – radničkim predgrađima Pariza.

Nastavnici i učenici stupili su u štrajk protestujući protiv, kako su naveli, „nehigijenskih“ i opasnih uslova u školskim zgradama, učionica bez grejanja, kao i ozbiljnog nedostatka nastavnog kadra. Kada su se video-snimci koji prikazuju sistemsko zanemarivanje proširili društvenim mrežama, talas blokada – inspirisan prvobitnim primerom – zahvatio je stotine obrazovnih ustanova.

Konačno, eksplozivno ubrzanje dogodilo se kada se pojavio snimak na kojem se vidi kako francuski policajac tokom protesta ispred školske kapije hvata za vrat jednu tinejdžerku primenjujući pritom zabranjeni zahvat. Za manje od 48 sati, nezadovoljstvo lokalnih učenika preraslo je u nacionalnu pobunu u kojoj je prethodnog vikenda učestvovalo više od pola miliona ljudi.

Epilog protesta bile su stotine povređenih, ali i više od 2000 uhapšenih demonstranata, dok je šteta koja je pričinjena nemerljiva, s obzirom na to da su nastradale i zgrade iz XIX veka, spomenici, a radnje su opustošene – i to ne samo one sa luksuznom robom, već i obični supermarketi.

Španija i Portugalija: Kriza stanovanja

S druge strane Pirineja, okidač nije bila škola, već prinudno iseljenje. U Madridu, smrt 87-godišnje Marikarmen Abaskal – koja je hospitalizovana dve nedelje nakon što joj je agresivni investicioni fond povećao kiriju za 230 odsto i izbacio je iz stana – pretvorila je tihi očaj u neobuzdan bes.

Njena smrt postala je simbol tržišta nekretnina koje je, zbog visokih cena, praktično isključilo čitavu jednu generaciju iz tog lanca. U Lisabonu i Portu, gde su se cene nekretnina od 2017. godine više nego udvostručile – rastući dvostruko brže od proseka u Evropskoj uniji – taj bes se pretvorio u ogromna šatorska naselja koja su zauzela javne trgove, poput trga Rosio.

Italija: Pobuna „17. oktobar“

U Italiji, okidač je bio digitalne i ekonomske prirode. Pritisnuti godišnjom stopom inflacije u evrozoni, koja je u septembru skočila na 3,8 odsto – prvenstveno usled rastućih troškova energenata – na društvenim mrežama se oblikovao anonimni digitalni pokret pod nazivom „17. oktobar“.

Usmerivši svoje delovanje protiv vlade desnog centra, pokret je pozvao na koordinisane, decentralizovane akcije koje bi izazvale poremećaje u velikim gradovima na severu zemlje. Tog subotnjeg popodneva, demonstracije u Milanu, Torinu i Bolonji brzo su prerasle u nerede, pri čemu su maskirani mladi ljudi napadali luksuzne modne butike i poslovne prostorije velikih korporacija.

Albanija: Revolucija flamingosa

Dalje na istoku, u Tirani, studentski protesti zbog vrtoglavog rasta troškova studiranja spojili su se sa već postojećim ekološkim i antikorupcijskim pokretom, poznatim kao „Revolucija flamingosa“. Prvobitni revolt izazvan je još u maju kontroverznim vladinim sporazumom kojim se stranim investicionim firmama povezanim sa Džaredom Kušnerom, zetom Donalda Trampa, onim istim koji je želeo da kupi kompleks nekadašnjeg Generalštaba u centru Beograda i na tom mestu izgradi hotelsko-poslovni kompleks, omogućava izgradnja luksuznog eko-odmarališta na ostrvu Sazan – području koje predstavlja strogo zaštićenu ekološku zonu. Kada je vlada, s ciljem uravnoteženja budžeta, najavila smanjenje finansijske pomoći studentima, ove dve grupe su se ujedinile u beskompromisnu antivladinu snagu.

Šta su zahtevi?

Iako su državni zvaničnici pokušali da demonstrante predstave kao neorganizovanu masu apolitičnih izgrednika, manifesti i parole koji se mogu videti na barikadama otkrivaju koherentnu kritiku savremenog evropskog ekonomskog upravljanja, koja zalazi u same temelje sistema.

Zajednička nit koja se provlači kroz Francusku, Belgiju i Italiju jeste izričito odbacivanje državnih prioriteta. Demonstranti ukazuju na očigledan paradoks: dok se budžeti za javno zdravstvo, socijalnu zaštitu i obrazovanje sistematski smanjuju pod izgovorom smanjenja fiskalnog deficita, evropske države usmeravaju desetine milijardi evra u odbranu i vojno jačanje.

U Francuskoj, novi budžet predviđa ogromno povećanje vojnih izdataka za 6,4 milijarde evra, dok je budžet za obrazovanje uvećan za svega 1,7 odsto – što je ispod stope inflacije. Od Pariza do Brisela sve su prisutniji transparenti sa natpisom „Knjige, a ne bombe“, što jasno pokazuje da mladi nisu spremni da snose cenu geopolitičkog pozicioniranja svojih država.

U Španiji i u Portugalu zahtevi su ekonomske prirode, ali veoma specifični. Aktivisti više ne traže veće poreske olakšice ili subvencije za stanovanje. Oni zahtevaju temeljno preuređenje tržišta nekretnina. Glavni zahtevi uključuju:

• Trenutno, čvrsto zamrzavanje visine zakupnina, vezano za iznos medijalne zarade u lokalnoj sredini;

• Potpunu zabranu iseljavanja ugroženih porodica i pojedinaca;

• Strogu regulaciju i ograničavanje kratkoročnog izdavanja smeštaja (za odmor) i platformi za deljenje prostora, koje dovode do pražnjenja gradskih stambenih jezgara;

• Hitno ukidanje zakona koji omogućavaju ubrzani postupak iseljavanja stanara koji kasne sa plaćanjem kirije;

U Albaniji i Italiji, ekonomska zabrinutost prerasla je u direktan izazov legitimitetu vladajuće klase. Albanski studenti i opozicione grupe zahtevaju hitnu ostavku premijera Edija Rame, optužujući njegovu vladu za strukturnu korupciju, sistemsko favorizovanje pojedinaca i rasipanje javnih resursa na luksuzne projekte nekretnina. U Italiji, cilj pokreta „17. oktobar“ je jasno definisan: rušenje onoga što nazivaju „vladom lopova“, koja je korporativne ekstraprofite stavila ispred problema stagnacije plata.

Kako su države reagovale – policijski čas i raspoređivanje vojske

Suočene sa društvenim nemirima koji se brzo šire preko granica, evropske vlade su uglavnom izbegle davanje trenutnih ekonomskih ustupaka, opredelivši se umesto toga za strategiju oštrog održavanja javnog reda i bezbednosne represije.

Odgovor francuske države bio je brz i surov. Predsednik Emanuel Makron, obraćajući se naciji nakon vikenda tokom kojeg je zapaljena istorijska gradska većnica u Limožu, a više od pola miliona ljudi izašlo na ulice, zauzeo je beskompromisan stav. „Oni koji su pljačkali moraće da plate štetu, a oni koji su pokušali da sruše Republiku snosiće odgovornost“, upozorio je Makron.

Ministarstvo unutrašnjih poslova rasporedilo je ogroman, militarizovan bezbednosni aparat. U gradovima kao što su Pariz, Lil, Nica i Marselj vlasti su uvele delimične noćne policijske časove i uspostavile zone „nulte tolerancije“ oko administrativnih četvrti.

Do sredine oktobra, francuska policija je tokom samo jednog vikenda izvršila više od 2400 hapšenja, koristeći oklopna vozila i specijalizovane jedinice za razbijanje demonstracija. Da bi odvratila mlade od daljeg učešća, vlada je po hitnom postupku usvojila novi zakon koji predviđa stroge kazne za pojedince koji učestvuju u neprijavljenim demonstracijama ili na javnim mestima nose maske preko lica.

U Italiji je reakcija vlasti označila značajnu eskalaciju unutrašnje bezbednosne kontrole. Nakon pljački u Milanu, zbog kojih su luksuzne modne kuće bile prinuđene da zatvore svoje prodavnice, vlada je najavila vanredno raspoređivanje 500 vojnika u tom gradu, kao pojačanje preopterećenim policijskim snagama.

Istovremeno, Rim je najavio skoro usvajanje sveobuhvatnog zakonodavnog paketa za „pooštravanje bezbednosti“, čiji je cilj kriminalizovanje pasivnog otpora, blokiranja javnih puteva i digitalnog organizovanja usmerenog ka građanskoj neposlušnosti. Vladini zvaničnici branili su ove mere predstavljajući nerede u gradovima kao oblik „hibridnog ratovanja“, osmišljenog da iznutra destabilizuje zapadne demokratije.

U Portugalu, država je preduzela korake ka uklanjanju vidljivih simbola pobune zbog stambenih pitanja. Policijske jedinice su u ranim jutarnjim satima izvršile raciju u šatorskom naselju na trgu Rosio u Lisabonu, uhapsile desetine aktivista i uklonile postavljene objekte, uz obrazloženje da je to neophodno radi očuvanja javnog zdravlja i gradskog prostora.

U međuvremenu, u Briselu i Tirani vlasti su pribegle upotrebi sile ‒ raspoređivanjem snažnih vodenih topova i masovnim ispaljivanjem suzavca ‒ da bi razbile blokade koje su organizovali studenti u blizini važnih saobraćajnih čvorišta, poput železničke stanice „Gar du Midi“.

Više nije reč o izolovanom incidentu

Ono što trenutnu evropsku jesen čini tako nesigurnom za centristički establišment jeste strukturni slom tradicionalnih mehanizama političke kontrole. Godinama su evropski lideri mogli da posmatraju proteste kao izolovane, nacionalne pojave ‒ bilo da je reč o štrajku u Francuskoj zbog penzija ili skupu u Španiji povodom regionalne autonomije. Međutim, današnja kriza je panevropska; nju pokreće generacija koja državu ne doživljava kao zaštitnu mrežu, već kao mehanizam prinude u službi institucionalnog kapitala i mera štednje.

Odlučujući se za odgovor u vidu pendreka, vojske i policijskih časova – umesto da se pozabave strukturnim truležom na tržištu stanovanja i u javnoj infrastrukturi – evropske vlade se klade na to da će puka iscrpljenost na kraju naterati demonstrante da se vrate svojim kućama. No, s obzirom na upornu inflaciju, stanarine koje je nemoguće platiti i škole koje propadaju, taj rizik je ogroman. Ako je jedini odgovor države na društveni očaj masovna demonstracija policijske sile, moglo bi se ispostaviti da je požare koji trenutno plamte na njenim ulicama – nemoguće ugasiti.