Aleksandar Gvozdenović

"Pijani snovi umeju da se surovo poigraju sa granicama strpljenja i emocija"

Aleksandar Gvozdenović (1975), fudbaler sa karijerom u usponu kao golman FK Hajduka sa Liona, FK Rada sa Banjice i drugih, posle kolebanja u sportskoj karijeri, neuspeha u biznisu i u privatnom životu, svojom odlukom se našao na ulici i prepustio beskućništvu.

Danas, posle ulaska u svoj praktično treći život, kao autor hit romana u obliku zbirke priča „Sa margine u visine“, u kojem opisuje svoja iskustva iz života beskućnika, već nekoliko godina svojom životnom pričom pleni pažnju širokog auditorijuma kao redovni gost mnogih emisija gotovo svih TV kanala, kao i mnogobrojnih portala i radio-stanica.

Aleksandre, koji je put od perspektivnog sportiste do beskućnika sa Skadarlijske česme?

„Uh... Sada kada vratim film i pokušam da se po ko zna koji put svega setim, a naročito tog prvog pogrešnog skretanja na jednoj od životnih raskrsnica, shvatam da ih je, ipak, bilo više. Da, sigurno ih je bilo više, ali su svetla na tim stazama bila najprivlačnija. Toliko privlačna i zaslepljujuća da sam, birajući njih, sve češće i češće zaboravljao fudbalsku loptu i golmanske rukavice, a sveža jutra i odmorne dane ostavljao negde daleko iza sebe.

Dugačak je taj put, dugačak i trnovit, poput nekog lavirinta. To je put prepun skretanja, vraćanja, kajanja, beskrajnih kruženja, obećanja, laži. To je put alkoholizma.“

Ko su i kakvi su bili tvoji novi prijatelji sa pomenute česme?

„Moji novi prijatelji sa česme bili su zanimljivi, poučni likovi. To su ljudi od kojih sam učio, uz koje sam plakao, gladovao, borio se. To su ljudi koji su umeli da saslušaju i koji su mene naučili da saslušam. Pomagali smo jedni drugima koliko smo mogli. Kada je neko od nas imao potrebu da naglas, u masi, iskaže kakvo bolno sećanje, ćutanje ostalih i njihova prećutna podrška bili su od najveće pomoći. Zajedno smo disali, smejali se, padali i ustajali...

Čudne su njihove priče, čudne sudbine. Neko je dobio preveliki krst na dar, neko nije imao snage, a neko – neko je sam izabrao da nema snage. Bilo je tu i zanatlija, studenata, profesora – jedan matematičar, jedan psiholog, za svakog drugog sem za sebe... Svejedno, autsajderska pozicija bila nam je zajednička. Teško je, ipak, bilo ko od nas priznavao na koji način je dobio tu autsajdersku diplomu.“

Sve su to istinite, potresne priče o ljudima i njihovim sudbinama. Pomeni nam neke, za one koji još nisu čitali tvoj roman ili te videli na televiziji.

„Iako sam rekao da više neću pominjati moje drugare javno, samo sećanje na njih mi uvek donese dašak divnih, ali i teških emocija. Eto, nije ni bitno koliko je vremena prošlo, ali sećanje na njih uporno ne bledi. Uvek mi je osmeh na licu kada se setim mog Žaka, mog Mileta, malog Ivana, Gage i Borka, Saleta ‒ Žuće, Gančeta, Moljca, ma – baš svih. Drago mi je da, iako više niko od njih nije živ, ipak u srcu ostaju samo divni trenuci i slike nekih naših malih, zajedničkih pobeda. Sada, kada mi je Bog podario drugačije, bezbrižnije dane i novu šansu, žao mi je što ne mogu da podelim sa njima toliko toga. Da, umeju da nedostaju.

Recimo, kako zaboraviti podignutu ruku i stegnutu pesnicu mog Mileta, koji mi, kada sam bivao slomljen svim i svačim, samo podvikne govoreći: ’Šta je, golmane? Hajde, pobedi sad kad je gusto! Lako je kad vodiš 5:0, ali – sada pokaži od kakvog si materijala! Moraš, sine, da izdržiš!’

To ’sine’ nema cenu.

Ili Žak, moj Žak, večito uspavani, plemeniti prijatelj koji nije uspeo da prezupči jedan emotivni poraz za koji je sam izabrao da mu bude poslednji. I – bio je, nažalost.

Da, još su svi oni ostali u meni. Niti želim niti mogu da sakrijem to.“

„Čoveku koji je na ulici jutra su najteža“, napisao si u svojoj knjizi.

„Apsolutno stojim iza svojih reči. Preko dana, uz pomoć mašte, snalažljivosti, pića – čovek se nekako izvešti da zavara sebe, kako bi lakše izgurao dan. Tu su i lutanja, razgovori, zavaravanja, raznorazne taktike za bekstvo od istine. Većini je alkohol bio ’siguran prijatelj kad ništa drugo ne pomaže’. To je prvi korak ka ponoru bez izlaza, ka tunelu u kom rikverc ne postoji. Tada alkohol počinje da pokazuje svoje pravo lice, sve brže i brže te uvlačeći u kandže zavisnosti. Pijani snovi umeju da se surovo poigraju sa granicama strpljenja i emocija, u samo jednom trenutku, i to onom kada se čovek koji spava na ulici – probudi. Iz izmaštanih egzotičnih destinacija obojenih večitim suncem, u društvu onih najdražih ljudi... kada ispod sebe ugledaš gomilu kartona, a iznad samo stidljivo sunce, nastaje beskrajna tišina i mirenje sa istinom. Da, jutra su najteža, taj pogled u prazno, uz bezbroj uzdaha, pa opet pogled u prazno. Tada čovek počinje da razume i oprašta ljudima koje ponekad ranom zorom zatekne u javnom prevozu sa flašom pića.“

Majka ti je ostala u stanu iz kojeg si izašao i zatvorio vrata za sobom.

„Jeste. Moja majka je začuđena ostala, gledajući me ljutito i poraženo kako odlazim od kuće. Taj njen pogled mi se milion puta vraćao kroz snove, na klupama i po memljivim haustorima... Taj pogled i njene suze otvarali su vrata i mojim suzama, kojih je svakim danom na ulici bivalo sve više.

Zato sam i odlazio noću na moju Zvezdaru, prekoputa naše zgrade, gledao dugo u njen prozor i zamišljao šta radi – kada se upali svetlo u sobi govorio sebi, ’Evo, sada gleda svoju seriju’, a kada se ugasi znao da je otišla da spava... Ili slao nekog druga da zvoni na vrata i kao pita da li sam kod kuće. Tako da je ona znala da sam ga ja poslao i da mislim na nju, a ja sam znao da je živa.“

Niče je rekao: „Ako čovek predugo gleda u ponor, jednom će i ponor da pogleda u njega.“

„Da, bilo je to na Dunav stanici, početak novembra, ono – prvi nalet zime, pogotovo ako voliš leto pa se opustiš, a posle se vrati miholjsko leto. Godinu dana pre toga već sam bio nekoliko noći tu, ali sam se još držao; moguće da mi je organizam oslabio, pao imunitet. A uvek sam se trudio da imam sa sobom ono najneophodnije – rukavice, šal i ostalo, uvek sam gledao da se obezbedim, bio je tu i bilbord prekoputa – pokazivao mi kolika je temperatura. Postavim kartone ispod sebe pa se ušuškam – uvučem ruke u rukave i onda duvam topli vazduh u jaknu da me greje, koliko-toliko, to je jedini način... I vidim – nešto mi nije dobro; nije da mi je hladno, već ono – nešto nije u redu. Frka mi, svestan sam, ako zaspim – gotovo je, to mi se više puta dešavalo. Tresem se i prosto se ledim; pogledam dole, kad – karton prazan! Kao da ne ležim na njemu. Između mene i tog kartona metar praznog prostora, a kao ležim na njemu. Ne znam da li ja to ludim. Grčim se, pokušavam da se nekako održim – udaram se po telu, da mi krv prostruji; tu sam sam, i osećam – ne smem da zaspim, ako zaspim – gotov sam! I sam sebi kažem, ’Ajde, sve je u redu, smiri se, cimni malo iz te boce, nešto si se utripovao...’

Al’, vidim – karton mi dole, a ne mogu da ga dodirnem; gotovo je! I onda zavapim ’Nemoj sada, molim te, ništa nisam završio, daj mi šansu, pusti me još jednom da probam…’ I – evo me! I koliko puta sam pre toga jasno osetio da me nešto, neko, neka sila drži ovde, s razlogom. Koliko puta se tako probudim, na hladnoći ili ne – na Dunav stanici, klupi, bilo gde, i upitam samog sebe ’Zar je moguće da sam se opet probudio, šta više treba da uradim? Mora da postoji razlog, neki razlog – zašto me nešto drži ovde…’ A svaki dan je isto, svaki dan ti je poraz.“

A sad ono o čemu reče da više nećeš da govoriš – čuvena priča o dve ceduljice, koja se obavezno pominje na svakoj promociji i TV nastupu.

„Tačno, upravo sam to rekao. Moja Jelena, recimo, više ne može ni da gleda moje TV nastupe sa uvek istom pričom, a i meni je toga dosta. Znam, svi kažu ’To prodaje priču’, ali ja hoću da dignem celu stvar na drugi, viši nivo.

Ukratko, ono što kažu – bukvalno bajkovita, holivudska priča… sem što je apsolutno istinita. Sedim na Skadarlijskoj česmi sa svojim sapatnicima, totalno pijan, parkiraju se kola, farovi upereni pravo u nas, izlazi devojka i prilazi nam, od farova ne mogu odmah da je prepoznam sem što vidim da je prelepa… Moja Jelena, nekada smo bili zajedno! Dolazi do mene i kaže: ’Aleksandre, šta to radiš?’

Ujutru, budim se na klupi na Dunav stanici, vidim pored mene kartonsko pakovanje velike pice sa ostacima, nedopijenu flašu skupocenog pića i, kako se ničeg ne sećam, pomislim ’Bilo neko veselo društvo noćas’. Onda, na svoje zaprepašćenje, pronalazim u džepu jakne ceduljicu ’Javi mi se sutra u 18 časova, Jelena’, i broj telefona. I, naravno, prepoznajem rukopis. Malo kasnije, i drugu ceduljicu sa istom porukom u zadnjem džepu pantalona.

I, evo nas danas, sedam godina kasnije, zajedno, u našem stanu. I još sa mojom prvom objavljenom knjigom.“

Kakva je, zasad, recepcija tvog prvog romana?

„Nijedan tiraž, novac, nagrade, ne mogu da se mere sa ovolikom količinom ljubavi, podrške koju sam za ovo vreme dobio kao reakciju na knjigu. Ima već šest meseci kako je izašla, a sama priča o njoj, pa i kroz medije, totalno je drugačija, specifična. Mnogi mi kažu da ja moju knjigu i dalje živim i da još ne mogu da se emotivno distanciram od nje. Ali, šta da radim... Takav je njen put. Uživam kada nekom mogu savetom da pomognem, pričom, utehom. Za sada, imamo nekoliko dogovorenih gostovanja za kraj leta i u susret jeseni, i zaista se radujem tim druženjima sa čitaocima.

Zaista, mnogo divnih ljudi nikada ne bih imao prilike da upoznam, gostujem na nekim mestima, nastupam u emisijama. Znam, možda sam u tome pomalo i preterao. Sada bi moja supruga sigurno dodala da izbacim to ’možda’ iz prethodne rečenice.“

Toliko toga ima u tvojoj knjizi, a rečeno mi je da ima još mnogo više što se nije našlo tu. Kakva će biti sudbina tog materijala?

„U romanu već ima toliko trenutaka kulminacije – tih jakih, potresnih scena, da bi sve preko toga bilo previše, a to ne treba da se radi – neminovno dolazi do zamora kod čitaoca. Zato sam sve ono što je tu s razlogom izostavljeno ostavio za sledeću knjigu.

Da, upravo se ’borim’ sa prvim redovima nastavka moje ispovesti. U ovom trenutku mogu samo da kažem da će knjige biti.“

I za sam kraj – pošto knjige nema u knjižarama, kako zainteresovani mogu da dođu do nje?

„Knjige za sada nema u knjižarama, ali sam se pomirio sa tim. Ne želim da učestvujem u nekakvim rabotama i procentima. Ako zbog uslova u knjižarama treba knjige i da poklanjam, onda ću to činiti direktno i od srca.

Knjiga se može naručiti putem fb i instagram stranice ’Sa margine u visine’. Ima je još, a za koji dan startujemo i sa drugim tiražom.“

IVAN MIŠKELJIN: "Kroz priče vraćam prekinuto detinjstvo"