Urbane legende

"Junak mog detinjstva" - nova priča Nebojše Jevrića

Junak mog detinjstva bio je Milovan Raonić Karson, prvi disk-džokej i pesnik u gradu. Kao student objavio je tanušnu knjižicu pesama „Bjelopoljska pisma“.

„Skoro će magle i kiše jesenje,

Hadžija spakovao vrtuljke i prodaje kestenje...“

A onda je jednog dana nesrećni pesnik skočio sa četvrtog sprata u nigdinu. Stanovali smo u istoj zgradi, „sjeničkoj“... Bili smo „zulum buljuk“, mi „zgradaši“, kako su nas zvali.

Prekoputa naše zgrade, između pijace i reke, bile su zaglavljene potleušice muslimanske sirotinje. Često smo se tukli kamenjem. I oni su bili opasna i dobra družina. Najstariji Džinov i Bakov brat, Maco, spasio je mog brata Danka kada je pao s mosta u nabujalu Lješnicu. Moja majka je njegovoj odnela sedam metara platna za stamboli dimije. Ali, mi smo nastavili da se gađamo „botašima“ sve dok jednoga dana nije Gliba Sekulića pogodio kamen u glavu.

Dok krv nije potekla. Glibov otac je bio sekretar Gradskog komiteta Saveza komunista, pa je izbila frka.

Najviše sam se družio sa Tršom, i uvek bi se dogodio neki belaj kad smo zajedno. Tog dana smo obojica dobili batine. Onda su se naše majke dogovorile da nam zabrane druženje. Tršov i moj stan je delio zid. Nikad neću zaboraviti batine koje smo dobili od Dragice i Vojke kad smo uhvaćeni u pokušaju da ispod kreveta probijemo zid kako bismo mogli više da se družimo.

U pletari oblepljenoj blatom živeo je Sako, moler. Njegova kuća je bila poslednja u nizu, do reke. Nalazili su ga pored prašnjavih bjelopoljskih džada, kako pijan spava sa čvrsto stisnutom flašom rakije u ruci. Išao je u molerskom okrpljenom odelu, na kojem su bili tragovi svih boja. Pio je danima pre nego što bi pogodio posao. A pogađao je samo kad mu nestane para za rakiju. Ipak su ga svi rado uzimali da im kreči – bio je najbolji i najbrži moler u gradu. Kuća je iza njega ostajala čista i domaćice su znale to da cene.

Dok ne bi zapevao, mucao je, ali kad počne da peva, pevao je najbolje od svih. Voleo je stare pesme iz kasabe, a mnoge niko sem njega nije znao. Sedeo je na doksatu potleušice nagnute nad rekom Lješnicom, koja je proticala kroz varoš. U smiraj dana slušali su ga svi koji su prolazili ulicom pored „sjeničke zgrade“ prema domu zdravlja.

Mnogo je vode Lješnicom proteklo za skoro pola veka, a još se Sakove pesme sećam. Kad bi zapevao „Svuđe kiša, svuđe blato“ ili „Niz polje idu, babo, sejmeni“, zastajkivali su prolaznici, a mi smo prekidali igru i slušali ga.

Saka smo se svi pribojavali. Bojali smo se njegovog karasevdaha.

Predratni levičar, ali ne i komunista, profesor matematike Miloje Dobrašinović, po kojem gimnazija u Bijelom Polju nosi ime, iznad svega je voleo šah. I pobeđivao je sve, osim Saka. Pričalo se po čaršiji o njihovim partijama.

„Mmm... mat... mmatora drrrtino, nije ti ovo matemmmatika!“, začikavao je Miloja Sako, dobrano podgrejan rakijom, bez koje nije mogao da zamisli život.

Mogao je Sako mnogo više i mnogo bolje, ali sem šaha i pesme ništa nije moglo da probudi u njemu onu iskru života neophodnu da bi se pokrenuo. A onda se, jednoga dana, začula kuknjava od prekoputa...

Iz naherene pletare istrčao je Sako sa dva noža u vratu. Pokušao je da se zakolje.

Po molerskom odelu je šikljala krv. Srušio se tu, pred našim nogama.

Dom zdravlja je blizu i neko je otrčao po hitnu pomoć.

Okupili su se ljudi, a mi smo im se provlačili između nogu da vidimo šta se desilo.

Tada sam prvi put video zaklana čoveka. Stavili su ga na nosila i odneli...

I preživeo je.

Preživeo je zabadanje dva noža u vrat. Samo što više nije ni pio, ni pevao.

„Šta je to bilo, Sako?“, pitali su ga.

„Kkk... ara... sevdah, kkk... omšija“, odgovarao je i povlačio novi neočekivani potez na tabli sa šezdeset četiri polja.

Retki su bili oni koji su se u šah-klubu usuđivali da sednu s njim za tablu.

Ubrzo smo se preselili u Prušku, deo grada gde je živeo otmeniji svet, ali ja nikad nisam prežalio stan u „sjeničkoj zgradi“ niti zaboravio Miška, Moka, Trša, Baka, Džina, Mitra, Teru... Nikad nisam prestao da budem „zgradaš“. Džin i Bako su poginuli u kafanskim tučama. Kečo Heldić je izučio piljarski zanat na pijaci i otvorio prvu, pa drugu piljaru u gradu. Kažu, napravio milion evra.

Dobio sam skoro pismo u kojem me podsećaju prijatelji iz „sjeničke“ da bi valjalo da i o njima nešto napišem.

I evo, pišem...

Ono što je bilo do juče kuče, ne da mi danas da budem pas, rekao bi Karson Milovan Raonić!

Kopači zlata - od seljaka, pravnika, lekara do predsednika opštine