Zbog čega je Dostojevski tako popularan na Tiktoku

Ta ljubavna priča nema srećan kraj kao i svi romani Dostojevskog.

Promocija lepe književnosti i uopšte umetnosti jeste dobra strana društvenih mreža, za razliku od promocije površnosti, neukusa i gluposti svake vrste.

Ljudi su u predinternet eri svakako više čitali, vise se družili, više boravili u prirodi i živeli normalnije i zdravlje.

Danas više žive virtuelno uz kompjuter i mobilni telefon nego stvarno, baš kao što je glavni lik ‒ sanjar živeo u svetu svoje mašte nesposoban da se uklopi u realan život.

Ono što je zajednička crta glavnih likova Dostojevskog jeste da su u pitanju introvertni, nesrećni, usamljeni i neshvaćeni genijalni ljudi lišeni svake nade, koji se, otuđeni, uplašeni, nesigurni i neprilagođeni, ne uklapaju u stvarni svet. Neprestano tragaju za smislom egzistencije i traže odgovore na pitanja na koja odgovori ne postoje ‒ zašto na svetu nema pravde ili zašto je život prepun patnje.

Njegovi junaci su idealisti i sanjari, a ti "neobični ljudi“ poput Raskoljnikova, Ivana Karamazova, bezimenih likova iz "Belih noći“, "Zapisa iz podzemlja“... ne znaju šta će sa sobom, a kamoli sa drugima. Razapeti su između dva suprotstavljanja kompleksa ‒ duhovne superiornosti u svom svetu mašte i inferiornosti u realnom svetu.

Kao takvi, ne mogu da se snađu i prilagode većini i svetu koji je surov.

Na ljubavnom planu, oni su nesrećni baš kao sanjar iz "Belih noći“ jer je njegova ljubav prema devojci koju je sreo u dugim noćnim šetnjama petrogradskim ulicama, gde su dani duži od noći, bila neuzvraćena. Jeste Nastjenjka na trenutak bila bliska s njim i možda razumela njegovu tugu, ali ipak nije izabrala sanjara, koji jedva sastavlja kraj s krajem, nego svog verenika koji može da joj pruži ono što sanjar ne može ‒ izabrala je sigurnost, realan život, a ne fikciju i siromaštvo.

Njemu je taj trenutak nade i sreće proveden s njom samo omogućio da lakše podnese samoću i starost u danima koji dolaze. On vidi budućnost fatalistički, predisponiran za patnju, bez želje i snage da nešto menja jer je budućnost, iz njegovog ugla, iako tek treba da dođe, determinisana i tu sudbinu ne može da izbegne.

Za petnaest godina vidi sebe kao očajnog, usamljenog starca, a neka nova Nastjenjka dolazi samo jednom.

Dostojevski ne bi bio to što jeste, da nije bilo jednog hladnog jutra...

Jedan od najvećih pisaca

Jedan od najvećih pisaca

Scena 09.02.2023. 07:10

Dostojevski ne bi bio to što jeste, da nije bilo jednog hladnog jutra...

Dalje, za junake Dostojevskog postoji samo ideal, u koji se uklapa bezuslovna ljubav, i oni ne žele ništa manje od toga.

Neki su, u minula vremena, a pogotovo danas, na stanovištu da je u stvarnosti prava bezuslovna ljubav moguća samo prema bogu, deci, roditeljima i kućnim ljubimcima, ali junaci Dostojevskog traže da fikcija bude moguća, što je izvor njihove nesreće.

Oduvek, a posebno sada, ženama je sigurnost i moć muškarca bila na prvom mestu, dok su "prinčevi na belom konju“, kao i prava ljubav, mogući samo u bajkama i romanima.

Takođe oduvek, a posebno sada, ni muškarcima ljubav nije bila na prvom mestu, nego fizička privlačnost žene: koga briga da li je ona prefinjeno ili prazno lepa?

U sadašnjoj epohi svaka ljubav, posebno između žene i muškarca, možda i postoji, ali u tragovima, a sve ostalo je obligacioni odnos.

Ipak, to što je sentimentalna knjiga Dostojevskog, napisana sredinom 19. veka, postala popularna na društvenim mrežama govori da i dalje postoje ljudi, a ne samo njihovi surogati bez finih emocija.

Postoje oni za koje romantika nije anahronizam, a ljubav, u svetu gde se obožava materijalno, ogrezlom u konzumerizmu, još važna, makar bila neuzvraćena i idealizovana.

Uživanje u luksuzu, putovanjima, seksu, hrani, piću, zabavama, uopšte provodima, jeste puki hedonizam koji je sam sebi svrha, ali uživanje u nečem što nije prolazno i trenutno nego trajno jer ispunjava i vodi do spoznaje jeste "duhovni hedonizam“ kako je govorio Epikur ‒ hedonizam koji vodi u ataraksiju i eudemoniju. Dakle, ne u puko animalno zadovoljstvo, nego u duševni mir i blaženstvo (i hedonisti i stoici govore o dostizanju trajne sreće, ali na različite načine).

Za pomenutog antičkog filozofa takav život ima dublje značenje, a ta trajna zadovoljstva ljudi mogu da dožive na način koji nije površan: kroz ljubav, suptilna osećanja, razboritost i etiku kao "urođeno dobro“.

Umetnost i postoji da u ljudima probudi osećaj za lepo, uzvišeno i dobro.

Čovek bez duha je prazan, ali to ne primećuje i zato ga vode samo nagoni i animalna zadovoljstva.

Produhovljen čovek traži nešto više od života, traži svrhu, ali ne mora biti nužno nesrećan kao junaci Dostojevskog jer izbor uvek postoji.

Nositi sav teret sveta u sebi podrazumeva patnju, ali i to je lični izbor. I u najtežim situacijama, kada se čini da je sve što vredi zauvek uništeno i da izlaza nema, on ipak postoji.

Nastaviti dalje i kad je najteže, nije nemoguće, jer smisao i lepotu ne može niko da nam oduzme osim nas samih.

Takav stav nema veze sa egoističnim porukama o ličnom razvoju, gde se dešavaju samo lepe stvari, nego sa prihvatanjem okolnosti kakve one jesu jer se u životu smenjuje dobro i loše, sreća i tuga, a suština je da se izvuče najbolje iz onoga što je moguće.

Čitanje takvih knjiga o neuzvraćenoj ljubavi i sanjaru koji ne želi da prihvati realnost, i zato beži u svet snova, po cenu večne patnje, neće kod čitalaca izazvati neurozu niti će im razbiti iluziju o srećnom životu, nego će im pročistiti dušu na estetski način i učiniti ih boljim ljudima.

Probudiće u njima saosećajnost i empatiju i podstaknuti ih na razmišljanje dok šetaju ulicama nekog grada u dugim belim noćima.