Intervju

Biljana Cincarević: "Ovaj svet globalno kolabira"

Slikarka i književnica Biljana Cincarević neko je ko već godinama svojom umetnošću pomera granice i nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Magistrirala je 2014. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu u oblasti zidnih slikarskih tehnika. U svom likovnom izrazu bliska je modernom realizmu, gde istražuje prirodu žene od erotskog do duhovnog, dajući doprinos feminističkoj umetnosti, kao i doprinos u istraživanju i obnavljanju sakralnog u umetnosti.

Njujorška art scena uvrstila ju je među sto umetnika za 2013. godinu u knjizi The New Collectors Book. Nedavno je Biljana Cincarević predstavila svoju novu knjigu, monografiju “Poštovanje“ u izdanju “Službenog glasnika“, a u intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ ova poznata umetnica govori o svom likovnom i književnom radu i mestu umetnosti u vremenu današnjem.

Kako biste predstavili svoju novu knjigu “Poštovanje“?

“Nije baš jednostavno je opisati sa nekoliko rečenica. To je monografija moje umetnosti propraćena esejom o mom životnom putu u traganju za odgovorima na pitanja koja sam od malih nogu do zrelog doba postavljala. Takođe je i potraga za isceljenjem duše, shvatanje identiteta i poštovanje predačke tradicije. Kao i spoznaje i epifanije u vezi sa božanskim svetom i arhetipovima. U knjigu sam utkala nameru i poziv da se umetnost takođe vrati svojim korenima ‒ da bude lekovita i da podiže ljudski duh na više svesne nivoe.“

Šta danas znači poštovanje kao pojam, da li ga ima dovoljno u ovom više nego čudnom svetu?

“Poštovanje je sam oblik duhovnosti. Poštovanje proističe iz zdravog ega i shvatanja da nismo sami na ovom svetu i da zavisimo jedni od drugih. Poštovanje je zahvalnost svetu i svom sadržaju sveta u kome živimo jer nas ti sadržaji oblikuju i drže u životu. Poštovanje svog sopstva takođe. Čin poštovanja kao i osećaj koji ga prati odlika je visokosvesnog i plemenitog bića, koje se izdiglo iznad onog bazičnog nisko svesnog ’u se, na se i poda se’. Poštovanje se treba promovisati, primerom pokazivati i deliti nesebično, kako bi se naša civilizacija otrgla iz propadanja.“

Da li se ova knjiga može posmatrati kao Vaše slikarstvo pretočeno u reči?

“Može se reći da je ova knjiga jedna multimedijalna i multidimenzionalna izložba koju možete imati u svom domu.“

Kako ste uskladili slikarstvo i književnost, koliko su te dve umetnosti u Vašem slučaju slične, a koliko se razlikuju?

“Nisam znala da li imam talenta za pisanje. Prosto, samo sam se otisnula u priču. Tačnije, pričala sam priču svoje duše. Reči su se lagano pomaljale i oblikovale moja multidimenzionalna i transcendentalna iskustva u reči. Pojednostavljeno, poentirano, sa porukom u pomalo poetičnom maniru. Ne može se porediti pisanje i slikanje. To su kao čulo sluha i čulo vida ili mirisa.“

Likovnu akademiju upisali ste nakon trećeg razreda Srednje ekonomske škole. Kako je tada reagovala Vaša porodica i najbliže okruženje?

“Da, Akademiju primenjenih umetnosti sam upisala posle treće godine srednje škole. Moji roditelji me nisu sprečavali, ali su me podsticali na naš tradicionalan način: ’Ma neće tebe primiti na Akademiju’, što je probudilo moj posttinejdžerski inat da se fokusiram na svoje ciljeve. U stvari to je bio moj put, intuitivno sam sledila taj osećaj i krenula na put umetnosti. I vrata Akademije su mi se otvorila. A kada su me primili posle položenih ispita, moja majka je bila ponosna, ali nije odustajala da me dalje ’podupire’ rečima: ko zna da li ćeš ti to uopšte završiti. Što je meni bio samo vetar u leđa da diplomiram sa desetkom i kasnije i magistriram.“

Šta je ono najvažnije što ste naučili na Akademiji tokom školovanja?

“Put umetnosti, majstorske slikarske tehnike. Umetničke krugove i razgovore o filozofijama života i inspiracije. Naučila sam da posmatram različite umetničke izraze i stilove i lepotu u takvoj raznolikosti.“

Gde je srpsko slikarstvo danas i zašto su pojedini stariji slikari protiv konceptualizma u likovnoj umetnosti?

“Mi imamo sjajne umetnike. Nažalost, naša sredina je od raspada Jugoslavije sistematski i planirano uništavana. Kao što su uništili industriju, privredu, lokalne proizvođače, moral, etiku, uveli lažnu istoriju, lažne optužbe za genocid i još mnogo, mnogo toga, to se odnosilo i na umetnost. Kada je obnovljen Muzej savremene umetnosti u Beogradu, prilikom reotvaranja upriličen je vrlo neprikladan performans strane plesne trupe. Taj performans bio je praktično ritual, gde demoni na štulama nisu dozvoljavali jednom malom čoveku da ustane i da se uspravi. To je slika i prilika onoga šta se dešava sa umetnošću u našem regionu. Takođe je refleksija globalnog selektovanja niskofrekventne umetnosti i destruktivnih sadržaja koji se nazivaju umetnošću. A u stvari su samo pogodan alat i izraz za gašenje svetlosti duše i trovanje svesti. No, ovaj svet globalno kolabira, što je dobro, jer će se iz ovih ruševina roditi nešto plemenito i zdravo. Ono što je bolesno će zauvek nestati. Starija garda umetnika verujem da je protiv besmislene konceptualne umetnosti koju globalni sistem favorizuje jer im takva umetnost služi za njihove strategije.“

Da li je ženama lakše ili teže u Srbiji da se ostvare na polju umetnosti?

“Moram priznati da dok sam bila mlađa, kada sam nosila plavu kosu i visoke štikle, slikajući provokativne scene života, ’ozbiljni’ umetnički krugovi mi nisu verovali. Da li zato što sam žena ili zato što sam bila atraktivna plavuša, ne znam. Svakako sam svojim kontinuitetom, konstantnim radom i sazrevanjem, predstavila ko sam ja i moja umetnost. Majka me je pripremala na to.“

Kažu da teška vremena poput ovog, u kojem se planeta generalno trenutno nalazi, iznedre velika umetnička dela. Imate li Vi takav utisak?

“O da, svakako. Ovo su istorijska vremena, gde se raspada globalno društveno, socijalno, ekonomsko, geopolitičko uređenje naše civilizacije. To je proces koji će trajati 20-30 godina i mi ga zapravo ne možemo sagledati sa neke druge vremenske distance. Zato ne možemo videti ono što nam je baš ispred nosa. Ali osećamo kontrakcije tog raspadanja. I upravo u ovom vremenu se rađaju novi mitovi, zapravo novi monomitovi. I umetnici bi trebalo da odigraju ključnu ulogu. Da svojim delima ukažemo na novu mitologiju koja će voditi buduće društvo. Kao što su nas lokalno vodile naše epske pesme i mitovi. Kosovska epika recimo. E sada zamislite neki globalni monomit. Umetnici koji su izašli iz introspektivnog i izdigli svoju percepciju na više perspektive mogu kanalisati šaputanje muza o novim mitovima.“

Poznati ste kao osoba koja ne robuje lažnom moralu i pre dvadesetak godina slikali ste se za naslovnu stranu srpskog izdanja “Plejboja“. Da li je to tada bila hrabrost i kako danas gledate na to?

“Ne, to nije bila hrabrost, to je bio izraz slobode.“

Može li umetnost da bude spas iz teških trenutaka i može li spasti ovaj svet?

“Da, svakako. Ali jedino kada ima ko da konzumira tu umetnost i da je neguje. U takvom slučaju ona može kreirati jednu zdravu ideologiju i društvenu svest. Uzmite primer Josipa Broza i posleratnog vremena. To je sjajan primer kako umetnost treba koristiti kao alatku, kao malter i lepak gde utvrđujete svoju ideologiju, nameru, pravac, svest, estetiku i snagu svoje zajednice. Naravno, komunizam je bio totalitarni i naškodio je duboko našem identitetu. Ali sa zdravim namerama možemo taj primer koristiti kao mapu kako da izgradimo i utvrdimo društvo i identitet pomoću umetnosti.“

Slavoljub Radivojević: "Kada se čovek i njegove aktivnosti obesmisle, i sloboda postaje besmisao"