Intervju

Slavoljub Radivojević: "Kada se čovek i njegove aktivnosti obesmisle, i sloboda postaje besmisao"

Slavoljub Radivojević pripada manjoj grupi figurativnih umetnika koji stalno izlažu u inostranstvu.

Priredio je nekoliko samostalnih izložbi u Švedskoj i poslednjih godina više izložbi slika i crteža u jednoj od galerija u centru Beča.

Njegovo delo ne može se u potpunosti razumeti bez poznavanja odnosa suprotstavljenih snaga u novijoj srpskoj umetnosti, podeljenoj na tradicionalni blok koji predvode slikari i novomedijski, avangardni ili eksperimentalni umetnici.

Vi ste primer nekog ko je uspeo u Evropi, a nije štićenik Soros fondacije?

“Elitistička likovna publika po svojoj prirodi traži čoveka na slici ili njegov povratak ako je otišao. Potraga za dobrim likovnim ostvarenjem traje i uvek će trajati. Na svojoj slici dobar umetnik govori lako razumljivim jezikom... U proteklih 12 godina, imao sam 10 samostalnih izložbi u renomiranim galerijama glavnih gradova tri evropske države... Švedska, Austrija i Holandija... Započetu saradnju nastavljam, svakako. Bez mnoštva detalja odgovor je naizgled jednostavan, ali dodao bih nešto jako bitno: slobodno stvaralaštvo jednog umetnika isto kao misaonost slobodnog intelektualca podrazumeva potpunu nezavisnost. Istorija umetnosti podložna je kritici i reviziji. Posebno bih istakao nezavisnost od koristi i lukavog uticaja današnjih “šampiona“ demokratije, ljudskih prava i filantropa, naime vodećih manipulatora globalne političke scene oličene u moći strip-zlikovaca i njihovih fondacija pri raznoraznim nevladinim organizacijama. Dakle, pečat svakog ostvarenog stvaralaštva proizilazi iz integriteta osvešćene ličnosti stvaraoca koji je sačuvao svoj duhovni identitet, odnegovao nepotkupljiv karakter pred global-lucifer ponudom materijalne koristi i stekao imunitet na bolesnu omamu mejnstrim afirmacije. Kuhinje planetarnog haosa i destrukcije, lucidnim serviranjem ovakve omame tzv. nove umetnosti, revnosno obavljaju svoju ulogu u sprovođenju globalističkog plana koji ima za cilj oduzimanje slobode čoveku. Put do oduzimanja slobode je obesmišljenje. Kada se čovek i njegove aktivnosti obesmisle, i sloboda postaje besmisao. Porobljenim čovekom najlakše se vlada. Pod perfidnom parolom slobode i demokratije nipodaštavaju se univerzalne vrednosti ljubav, ljudske vrline, lepota... Podstiču se i veličaju mane, bezvrednost, agresija i bolest. Na polju likovne umetnosti mejnstrim umreženje unižava talente kao prevaziđenu dimenziju koja opservira vekovnu lepotu posebnosti čoveka, njegovih potreba i mera ličnog sklada. Prozaične dosetke, poruke i štosovi zauzimaju galerijske prostore i proglašavaju se za umetnost. Protivnici slike žive svoje vreme ’Svaki čovek je umetnik’. Briše se likovnost, propagira likovna nepismenost ’autora estetike’ destrukcije, neljudskog i onostranog. Stvara se vizuelna iskrivljenost današnjice u njenom iracionalnom pokušaju pobede nad životom. Nameću se nesuvisle horske akcije netalentovanih učesnika tzv. umetničke prakse šoka, spektakularne buke i besa, nehumanosti i degradacije smislenog. Iskreno žalim ove jeftine izvođače skupih radova kada ih vidim kako u njihovoj nečasnoj službi egzaltiraju očajničkim vriskovima neostvarenosti i bekstva iz anonimnosti. Setim se hrišćanske svetootačke pouke ’Sve što je previše, od đavola je’.“

Živite i stvarate u Beogradu, a imate izložbe najviše u Beču, zatim u Degeforšu, Bergetu u Švedskoj, zatim u Hagu...

“Ispunjava me eho mojih slika sa izložbi i privatnih kolekcija iz Stokholma, Geteborga, Malmea, Minhena, Beča, Salcburga, Haga... Osećam taj eho i s našeg prostora. Umetnost živi u komunikaciji između stvaraoca umetnosti i posmatrača ili konzumenta umetnosti. Ona nije geografski ograničena niti određena, ali komunikacija u umetnosti određena je svojom prirodom i njenom publikom koja može biti: ELITISTIČKA (umešni stvaraoci, istinski znalci, poznavaoci, pasionirani ljubitelji i prijatelji umetnosti), SNOBOVSKA (uglavnom umišljeni poznavaoci umetnosti, prepoznatljivi po statusnim simbolima i ponašanju karakterističnom za imućniji materijalni stalež kojem pripadaju). Neretko pritisnuti nagonom da budu viđeni na javnim skupovima, zapaženi na otvaranjima izložbi itd. Ovakvoj publici, svojom željom pripadaju umišljeni stvaraoci vidljivi po pucanju od samobitnosti zajedno sa umišljenim znalcima umetnosti. MALOGRAĐANSKA (bez svog mišljenja i stava s povinovanjem ka mišljenju većine i mejnstrim stavu).“

Ima u Vašem slikarstvu intimističke i skrovite smernosti, tonske topline i lepote osvetljenja...

“Za sebe sam pronašao skrovito utočište u slici na kojoj slikam svečanost intime, doživljaj i sećanje, bez opisa i klasifikacije. Slikam za mene neponovljive trenutke, atmosferu, gustu ili razređenu, tešku ili laku, obojenu tonskom toplinom daha, bez bitnosti pojma bezimenih ulica i nepoznatih enterijera... Slikam vidljivu raskoš svetla i materije, štimung, miris, plod unutrašnjeg života...“

Razvili ste svojevrsnu estetiku antimotiva suprotnu stereotipima urbanih pejzaža.

“Ne tragam za privlačnim i poznatim, već tipičnim motivima i opšta mesta više mi govore od spektakularnih. Istražujem ono što sam osetio i već upoznao, čega mogu da se prisetim u stalnoj potrazi za tajanstvenim izvorom fluida koji ispunjava vidljivi deo prostora da bih naslikao lepotu onog dela nevidljivog u vidljivom svetu jer ono što od svega vidimo nije sve... Platno mi postaje scena na kojoj diše ono što ne vidim, ali osećam... Slikom izdvajam iskrene prizore iz prolaznosti, iznova otkrivam toplinu doma, gnezda, atmosferu zaljubljenosti i romantizma. U ime lepote dočaravam oaze ljubavi i mira, sreće i radosti.“

Gledalac oseća neko zagonetno, gotovo mistično zračenje koje izbija iz svakog detalja slike.

“Prihvatam da žarom anahroniste slikam memoriju melanholije nasuprot težnji modernog realizma. Vođen idealima starih majstora, stremim savršenoj lepoti, ključu koji otvara kapije, vrata i prozore koje slikam (vrata i kapije simbolizuju ulazak i izlazak, nešto novo ili staro, prozor predstavlja intimnu posmatračnicu), ključu koji vraća začaranost i čulnost detalja, metafiziku arhetipskih znakova i njihov mistični govor kroz prohujalo vreme grafita ispisanih na zidovima... Željom ka očišćenju i divljenju pred nevinom dušom, u težnji ka boljem svetu putujem slikama na kojima svaki detalj platna ima sasvim intimno značenje meni čednim simbolima života.“

Vaše slike pripadaju nostalgičnom intimizmu ili poetizovanom realizmu.

“Zaodenute intimnom nostalgijom svakodnevice, ljudske figure i predmeti koje slikam kroz vreme na mojim platnima, zavodim likovnim sredstvima da u prvom planu ne dominira materijalna i telesna lepota, već povratak na izvorno, estetizacija i prevlast svetlosnih titraja poetskog realizma nad hiperrealnom stvarnošću. Slikama i portretima moje ćerke Petre, portretima bliskih i dragih ljudi, slikama stepeništa, vrata i prolaza, izgrebanih zidova, prozora, išaranih i ispisanih fasada, arhitektonikom kapija, malih ulica... bez razlike između slika okrunjenih starina zaboravljenog sveta i putenog akta, mrtve prirode i pejzaža... Deca, simbol nade i vere u budućnost... Ozbiljno obuzeta, onako kako samo deca poneseno mogu da se igraju... Otuda seta koja budi potrebu za studioznim i dražesnim obnavljanjem ljupkosti i intimnosti kao estetskih ideala. Mape detinjstva s kartama za bezbrižnost. Žudnja za boljim starim, neopterećenim svetom detinjstva ujedno je žudnja za boljim novim svetom, poput terapeutske vrednosti oslonjene na kulturu freske...“

Vaše slike imaju neku nepredviđenu, možda tek slućenu metafizičku dokumentarnost.

“Slike su istorija umetnikovih uspona i padova, ličnih tuga i ushićenja. One su katarzične obnovom i pročišćavanjem stvaraoca u njegovoj euforiji i sabranosti kreativne samoće. Slike zvuče poput simfonije u integralnoj kompoziciji boje, oblika i forme, harmoniji zvuka, kontrasta, prepleta linija, tempa i ritma poteza... Euritmičnost zasnovana na kontrastnim oblicima, kontrastu svetla i senke, toplog i hladnog, pastuoznog i lazurnog nanosa boje. Likovnom gramatikom i dikcijom trudim se da se ne namećem posmatraču. Slike su vizuelna poezija u čistoj likovnosti, metafizički dnevnici naklonosti i odanosti, adresirana likovna pisma, a najčešće upućena nekom drugom, nepoznatom.“

Vi ste majstor portreta, nikakav pejzaž se ne može meriti sa pejzažom ljudskog lica. Kako bi rekao Andrić: “Ljudskih lica mi nikad nije dosta...“

“Istaknuti likovni kritičar Dejan Đorić napisao je da od mojih dela ’mnoga pripadaju boljim ostvarenjima ne samo srpskog figurativnog slikarstva’, ’majstor portretne umetnosti i čulnih ženskih aktova’. Dobitnik sam prve nagrade za portret moje ćerke na velikoj međunarodnoj izložbi ’Portret kroz vreme’ održanoj u Beogradu 2006. godine i Gran-prija za portret umetnika Milana Besarabića na II Internacionalnom bijenalu održanom u Narodnom muzeju Velikog Gradišta 2020.

Slikarskom bojom, njenom materijom dočaravam na licu modela sve ono što osetim od karaktera i psihoemotivnog sadržaja ličnosti čiji portret slikam. Nepoznata, raznorodna i viševremenska lica, izrazi tuge, zraci radosnih očiju, neki duže požive nimalo slični svojoj prošlosti, lica sura i vesela, trošna i mladolika, neka pod varljivim mirom ispod kojeg nešto vri... Ostvariti portretnu sliku u harmoniju likovnog i ličnog... Često na platnu pridodajem atribute proizašle iz analize tipa i uzora lepote koju sam pretpostavio. Čin slikanja portreta podseti me na put u ono doba kada se svet kretao sporije i kada su ljudi bili okrenuti jedni prema drugima pa tako u poštovanju modela i estetike slike istražujem ono što je obično, čedno i jednostavno kao nedokučiva lepota koja se čuva od zaborava vremena.“

Šta mislite o savremenom srpskom slikarstvu i da li pratite izložbe?

“Savremeno srpsko slikarstvo je priča o veoma nadarenom narodu koji širi pojam umetnosti i ima jednu od najživljih likovnih scena s mnoštvom izuzetnih pojedinaca za mali narod. Ono nedri svoje utočište u čudesnom estetskom svetu autorskih posebnosti i uvek je imalo potencijal samoobnove. Širim uvidom može se sagledati večno pitanje svakog pravog stvaraoca u lavirintima duha vremena i njegovog usidrenja u stvarno vreme i prostor. Treba biti duboko svestan stvarnosti u kojoj se živi, a koju mnogi zamenjuju iluzijama, virtuelnošću i reklamnim uređenjem života. Uglavnom likovni umetnici imaju izbor od predložena dva puta ispred sebe. Izgradnja svog izraza, koracima na putu osnova realizma ili koracima na putu eksperimenta. Naporedo ovih puteva prostire se staza načinjena jednim i drugim koracima što ukazuje na nesagledive mogućnosti u umetnosti i moć jezika kojim umetnost govori.“

Šta se sprema novo u Vašoj majstorskoj radionici?

“U svakoj majstorskoj radionici od starog se učini nešto da liči na novo ili se uistinu napravi nešto novo. Smisao stvaranja novog podrazumeva proces očišćenja. Mentalno i čulno ponekad bujičnom energijom iznosim na platna ono čime sam određen osećanjima... Prisustvo sete i optimizma u figurativnom slikarstvu bajkovito dragih bića istrajava mi nadu da umetnost može promeniti svet jer u sebi poistovećujem život i umetnost. Pogledom upućenim ka nebu potražujem ostvarenje dobra i dobrih dela.“

Zoran Suvajac Zograf: "Guramo prst u oko bjelosvjetskom ološu i domaćim podrepima"