INTERVJU

Bojan Savić Ostojić o romanu "Lusi", o tome zašto ne bi preživeo nove devedesete...

Bojan Savić Ostojić ATA — Izvor: ATAIMAGES / Amir Hamzagic

Bojan Savić Ostojić, pisac i prevodilac srednje generacije, pažnju literarne javnosti stekao je romanima "Punkt“ (2017), "Nema oaze“ (2019), "Ništa nije ničije“ (2020), "Varvarin u Evropi“ (putopisni fragmenti, 2022) i "Vreme vode“ (2023).

Sa francuskog jezika do sada je prevodio dela Emanuela Bova, Agote Krištof, Luj-Ferdinanda Selina, Ani Erno, Eduara Levea. Dela Bojana Savića Ostojića prevođena su i na nemački jezik.

Ovih dana u izdanju "Lagune“ pojavio se novi roman "Lusi“, a o njemu, književnosti i aktuelnom trenutku u umetnosti i društvu u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govori književnik i prevodilac Bojan Savić Ostojić.

Kako biste predstavili svoj novi roman "Lusi“?

"Cela knjiga nikla je iz dva imena: Lusi i Beograd. Na pameti su mi bili samo naslovni nadimak i mesto zbivanja. Imao sam okvirnu ideju o formi: portret po sećanju u vidu nasumičnog spiska. Imao sam i želju da batalim svaku hronologiju. Postoje neke knjige o kojima sanjarite godinama. Ali kad ’sednete’ da pišete, sve te sanjarije nekako se kondenzuju, nikad se ne ostvare u potpunosti, od njih u najboljem slučaju ostanu samo repovi. Tako je ’Lusi’ olupina želje da napišem nekoliko ’knjiga o...’: o stanovanju, o srednjoškolskom domu, o muško-ženskom prijateljstvu... Sve se to nekako (ja se nadam, srećno) kristalisalo u naslovnom liku.

Nikad ne znam šta ću napisati kad počnem da pišem. Ono što je trebalo da bude portret Lusi vremenom je postalo portret čitavog jednog perioda, kraja devedesetih i početka dvehiljaditih, pa je dobilo i narativnu notu kojoj sam se rado prepustio (uprkos nelinearnim namerama). Naravno, kako god zvučale ove opisne ocene, tekst nije prerastao ni u kakvu široku ’fresku’. Ostao je veran izvornoj minijaturi i detalju kao jedinici. Ali hajde: za ovu priliku knjigu bih opisao kao portret manija jedne generacije, tinejdžerski bonton iz doba tranzicije. Ovlašni, neiscrpni, totalno krnji portret.“

Da li je "Lusi“ zapravo posveta postmilenijumskom Beogradu?

"Beograd je poprište i drugih mojih priča, tako da ni sad nisam hteo da ga menjam. Ali dok sam u sećanju obilazio neke punktove, pre svega studentske domove, potom i neke koji više ne postoje, kao što su klubovi i tada pretežna mesta okupljanja, ulice koje su nosile drugačija imena, osetio sam kao da dočaravam nešto odavno nestalo, nešto neprepoznatljivo, za šta je potrebno naći kod. I da sve to ima vrednost ličnog artefakta. Setio sam se nekih vintage navika. Na primer: blejanje s pivom u parku, ali ne na klupama, već u onim kućicama koje su namenjene deci. Ili: odlazak posle predavanja u kafić kod Đerma, gde se s nekog raspalog televizora puštaju filmovi za studente. Dodajte tu i čekanje GSP autobusa jer samo za njega važi mesečna povlastica. Svi ti gradski detalji, Natali Sarot bi rekla ’tropizmi’, bili su vitalni za ’Lusi’.“

Ovako je Filip David govorio za "Eskpres": ODAVNO SAM POJEO SVOJ STRAH

Intervju

Scena 14.04.2025. 13:50

Ovako je Filip David govorio za "Eskpres": ODAVNO SAM POJEO SVOJ STRAH

Može li se "Lusi“ okarakterisati i kao ljubavna priča?

"Ono što mene zanima u ’Lusi’ jeste nešto ambicioznije: portret muško-ženskog odnosa koji izbegava očekivane kodove. (Ovako napisano zvuči kao neka fetiš-romansa kakve se danas objavljuju svakog minuta, zamišljam naslov: Faking it with my BFF; a drugi deo sage zove se Making it...). ’Lusi’ je pokušaj da se na primeru odnosa između dvoje glavnih junaka promisle stereotipi, prilika da se razmisli o tome koliko se načelna bliskost između dvoje tinejdžera brzo, silom, pretvara u nešto unapred zacrtano, koliko sama sredina ima udela u tome. Nisam ja Ani Erno, ali ’Lusi’ između redova može biti pročitana i kao sociologija emocija. Lusi i Zoran bi bili par koji izbegava uobičajene zamke i iznad svega čuva ambivalentnost, ’nebinarnost’ tog odnosa. Ali i Lusi i Zoran će odrasti. Videćete kako.“

Vaš prethodni roman "Vreme vode“ izazvao je veliku pažnju literarne javnosti. U čemu je tajna njegovog uspeha?

"Iznenađuje me vaša ocena. Po mom utisku, ’Vreme vode’ je prošlo nezapaženo. Istina, bilo je propraćeno medijski, našlo se u dva najuža izbora za roman godine, ali kritički doček je, po mom osećaju, bio mlak. Taj ’porodični putopis’ je i tehnikom i temama dosta drugačiji od drugih mojih stvari, s kojima su me možda čitaoci asimilovali (pre svega mislim na ’Ništa nije ničije’). Jezik je stišan, a u naraciji i pored te svedenosti ima istraživačkog suspensa. Možda je čitaoce privukla sudbina baba Rose, centralnog lika za kojim pripovedač traga? Ne znam. Osvešćujem sad izvesnu sličnost između ’Vremena vode’ i nove knjige... I u ’Lusi’ sam se, istina u totalno drugačijoj formi, koristio nepouzdanošću sećanja.“

Pripadate generaciji rođenoj početkom osamdesetih koja je osetila i deo života u nekadašnjoj Jugoslaviji, ali i sve ono što se dešavalo od devedesetih naovamo. Kako biste opisali svoju generaciju?

"Nisam talentovan za generalizacije. Ali, ako uzmemo mene samog kao patern, opisao bih je kao prerano odraslu, previše sviknutu na nestašicu, toliko da se i sada, dve decenije kasnije, teško kani da nešto preduzme. Moja generacija je pošla u školu 1990. Imam utisak da od te školske godine do danas u našoj zemlji ništa nije išlo kako treba i trudim se da to ne doživim isuviše lično. Mislim da ne bih preživeo nove devedesete. Ali to je generacija koja je, i pored nedostatka tzv. normalnog života, stekla sopstveni identitet. Vitalnost je nalazila u osećaju za crni humor, posebno krajem devedesetih. Ali bila je previše ubijena u pojam da bi nešto preduzela posle 2003. Treba imati u vidu da je vitalni deo emigrirao.“

Već pola godine traju studentski protesti u Srbiji. Koliko to sve menja i našu zemlju, ali i nas kao naciju?

"Prisustvovao sam protestima sa divljenjem. Osetio sam prvi put, bez ikakve povišene patetike, da postoji šansa da se premosti ovaj tridesetpetogodišnji jaz koji sam pomenuo. Dešava se nešto što dovodi sve u pitanje, ne samo vladajuću stranku, već i učmalu, kalkulantsku opoziciju. Ono što me je intimno najviše fasciniralo jeste toliko prisustvo hodanja. Studenti su rekli: do promene se može stići peške, presavili tabak, pošli i stigli. U Novi Sad, Beograd, Niš, Brisel. Jedno je kad Verner Hercog pođe u Francusku peške jer ga je potresla vest o bolesti prijateljice. Ovo hodanje je za mene gest koji je preosmislio model političkog delovanja. Mogu se dakako povući analogije sa 1968. i sa drugim državama u kojima traju pobune protiv vladajućih režima (Grčkom). Ali u Srbiji trenutno ima toliko autohtonog u želji da se stvari isteraju na čistac. Spolja se ta autentičnost ne vidi. Iako su pojedinci (i to kakvi) podržali srpske studente, Evropa je dosad ostala posvećena kalkulacijama sa vlašću i svojim sitnosopstveničkim interesima, litijumu itd. Zdušno podržavam inicijativu da se protest politički artikuliše.“

Bernhard Šlink za "Ekspres": Žene više pate i više se bore u ovom društvu

Intervju

Scena 23.06.2023. 05:10

Bernhard Šlink za "Ekspres": Žene više pate i više se bore u ovom društvu

Čita li se u Srbiji dovoljno, kako vidite savremenu književnu scenu?

"Na ovo prvo ne bih umeo da vam odgovorim. Ne znam šta je dovoljno. Mislim da se generalno, iz godine u godinu, ne samo u Srbiji, sve manje čita jer je proporcionalno sve više medija koji zaokupljaju pažnju na svoj način i nameću svoj ritam. Knjiga tu prebrzo ispada iz ruku. A savremena scena je izuzetno bogata, u svim žanrovima. Naši autori odskora stiču veću pažnju u inostranstvu, u poslednjih pet godina mnogo više nego u protekloj deceniji. Ali ono što sistematski uništava našu scenu i uopšte pisce kao radnike (prevodioce, izdavače...) jeste potpuno odsustvo državne podrške. Ovde ne postoji ’Nacionalni centar za knjigu’, ne plaćaju se autorska prava, izdavači ne dobijaju subvencije, pisci ne mogu da žive od svog posla i onda imamo situaciju da poneke od njih, mile vlasti, posade u neke fotelje da sinekurišu, a neki drugi rezonuju da treba juriti nagrade da bi nešto zaradili. Sav taj nemar prema ovom pozivu je tekovina devedesetih i neslavne tranzicije. Ako nešto, dakle, upropašćava savremenu srpsku književnost, to je Srbija.“

Do sada ste preveli neka od najznačajnijih dela francuske i frankofone književnosti. Koliko je pisac u Vama pomagač prevodiocu?

"Kad pišem, nemam nikakvu književnost na umu. Prepuštam se potpuno visceralno želji za pisanjem. Ali kada prevodim, trudim se da samog sebe ućutkam, tj. da se podredim jeziku određene knjige. Disciplina. Ne želim da se vidi da je isti čovek prevodio Selina i Ani Erno, Emanuela Bova i Agotu Krištof. Koliko god, ipak, želeo da se minimalizujem, znam da nešto od ličnog stila u prevodima opstaje, tako da se, s godinama, trudim da suzim dijapazon: da se koncentrišem na ’svoje autore’ i na poetiku minimalizma. U prevodiocu i pored toga ostaje nešto ’uslužno’ čemu se pisac opire. A između jednog i drugog u meni uvek sedi čitalac, zanemareni stupanj u ovoj lestvici. On je taj ’dodavač knjiga’, te neophodne merdevine koje ispucavaju prvu kapislu i odlučuju o svemu.“

Može li veštačka inteligencija (AI) da ugrozi klasičnu književnost i pisce?

"Veštačka inteligencija već je pisce ugrozila. Najpre time što bez ikakvih prava koristi njihove tekstove u obučavanju softvera. Samo je pitanje trenutka kada će se usavršiti toliko da potpuno zameni prevodioce, pa i da meni oduzme posao, to jest da me nadmaši u ’učinku’. Ima nečeg nepoštenog u izdavačima koji se njom koriste. Oni nerado na poleđine svojih knjiga stavljaju izjavu da je knjigu ’sočinio’ AI. To ipak nešto govori: da i dalje makar načelno cene ’humanistiku’. Ja ne kapiram fascinaciju veštačkom inteligencijom. Ona pravi najviše štete na jednom drugom polju, time što preskače kognitivni proces, time što guši radoznalost i dolaženje do znanja svodi na rezultat, na informaciju. Je li brži put do informacije mudrost? Za mene ne. Ja lično ostajem pobornik sporosti, listanja po rečnicima. I, naravno, hodanja.“

Zoran Petrović o romanu "Ukus straha", serijskim ubicama, predviđanju zločina...