INTERVJU

Bojan Stanković: "Kada se svet oko nas ruši, padaju sve maske"

Bojan Stanković je pisac srednje generacije koji je sa svoja tri objavljena romana u priličnoj meri ustalasao srpsku književnu scenu u najpozitivnijem smislu te reči.

Posle velikog uspeha romana „Alibi“ pre dve godine koji govori o vršnjačkom nasilju, Stanković nam ove jeseni predstavlja novi roman „Senke, duše i osude“ koji u formi krimi-triler priče predstavlja problem manjina u društvu danas. O novoj knjizi, dosadašnjem radu, ali i životu u Beču u intervjuu za „Ekspres“ govori književnik Bojan Stanković.

Kako biste predstavili svoj novi roman „Senke, duše i osude“?

„’Senke, duše i osude’ bih predstavio kao ogoljenu društvenu kritiku upakovanu u formu psihološkog trilera. Najpre bih upoznao čitaoce sa kratkom radnjom romana. U 17. bečkom okrugu pronađeno je beživotno telo muškarca. Sve navodi da je reč o samoubistvu, ali inspektorka bečke policije Karin Tesak sumnja u celu priču, pročitavši poruke u žrtvinom telefonu. Žrtva (Burak) je bio oženjen (Gondža), imao je decu, a istovremeno je imao i ljubavnika (Marko). Oboje su imali razlog da ga ubiju. Radnja se polako razvija dok ne dostigne kulminaciju, pokazujući da su svi junaci romana grešni i svi su imali svoje razloge i porive. Roman je pisan u mračnim tonovima opisujući Beč sa drugačije strane. Ne onakvog kakvog ga turisti poznaju, već onako kako ga vidi onaj koji u njemu živi. Ja pišem o temama od kojih društvo okreće glavu pa je tako i istraga inspektorke samo povod da se sagleda sva surovost malograđanskih okova i tragične posledice neprihvatanja ličnosti. Ovaj roman je o odnosu okoline prema različitosti i prema individualnosti pojedinca, koji se ne uklapaju u tradicionalne kalupe i očekivanja. Kroz likove Marka, Buraka i Gondže želeo sam da prikažem sudbinu ljudi koji su primorani da žive pod maskama, sa svojim tajnama, unutrašnjim lomovima, patnjama, čežnjom. Ukoliko te maske slučajno padnu, bivaju osuđeni, bez razumevanja i na neki način odbačeni. Iako je roman okarakterisan da je namenjen LGTB populaciji, ja se ne bih sa time složio. Ja nisam o tome pisao i nije mi to bila namera. Ovo je teška psihološka priča o različitosti, ljubavi, tajnama, prevari, laži i najzad osveti!“

Otkuda taj pomalo neobičan naslov romana?

„Ovaj naslov možda na prvi pogled izgleda neobično, ali on jednostavno otkriva ono na šta sam želeo da ukažem: duboki psihološki i društveni lavirint. ’Senke’ predstavljaju tajne prikrivene identitete, potisnute želje i traume. Svi mi hodamo praćeni sopstvenim senkama i strahom da će one nekada biti otkrivene i naneti nam bol. Zapravo, smatram da ih se treba osloboditi jer sloboda počinje tamo gde prestaje strah od tuđeg mišljenja. ’Duše’ su ranjiva ljudska bića koja žive u mraku. Želeo sam da naglasim da moji junaci nisu samo akteri kriminalističke priče, već žive, slomljenih duša koje traže mrvu ljubavi, mira i slobode u patrijarhalnoj sredini. I konačno, a najvažnije, razumevanje. ’Osude’ su najvažniji motiv knjige. Prve su one spoljašnje osude okoline koja ne prašta različitost i marginalizuje sve što ne razume. Druge su tragičnije. One su unutrašnje. Kada čovek pod tim društvenim pritiskom i ’moralom’ počne da osuđuje sam sebe i uništava samog sebe. Te toksične tajne i pritisak dovode do različitih psihičkih stanja i posledica. Ovo je roman koji svesno izaziva nelagodu. Napisao sam ga s namerom da društvo malo bolje razume zašto je neko takav kakav jeste i da se zapita: koliko smo, kao društvo, sopstvenim predrasudama sučesnici u tuđim tragedijama?“

Koliko je teško bilo napisati roman krimi žanra koji opet ima i veliku društvenu ‒ sociološku crtu i govori o odnosima prema manjinama?

„Za mene je ovo bio veliki izazov i mislim da mi je, sa svim blokadama pri stvaranju, ovo bio najteži roman za pisanje. Veoma je teško balansirati između zakonitosti pri pisanju trilera, koji zahteva napetost i dinamiku, i teške drame koja traži dubinu, strpljenje i ozbiljnu psihološku analizu. Zato, na neki način, ovaj roman liči na skandinavske trilere jer su oni obično tako i napisani. Kada se piše o manjinama ili marginalizovanim grupama, treba paziti da to ne pređe u patetiku ili neki politički aktivizam. Moj cilj je bio da napišem duboku ljudsku priču, da svi likovi, čak i inspektori policije, imaju svoje vrline, mane, pogrešne izbore, unutrašnje demone, svoja htenja koja su se pretvorila u tragediju jer se nisu u njima snašli. Isto tako, roman je pisan u prvom licu, što mi je bilo još teže jer sam morao da se uvučem u karakter svakog junaka ponaosob. U njihova razmišljanja, rasuđivanja, sukobe, tako da sam i sam bio ličnost sa tri karaktera, što je dodatno otežavalo. Bilo je teško prikazati kako neko pod psihološkim pritiskom svesno srlja u propast. Zato, zagledajmo se u sopstvene senke pre nego donesemo osude o tuđoj duši!“

Koliko ste, po Vašem mišljenju, sazreli kao pisac od prethodnog romana „Alibi“ do danas?

„Rekao bih, pre od mog prvog romana ’Rafael’ pa do ovog četvrtog ’Senke, duše i osude’. Da, bilo je to sazrevanje, kako autorsko tako i lično. Razlikuje se pristup romanu, razlikuje se pristup temama, čak i stil pisanja. ’Rafael’ i ’Alibi’ bavili su se sirovim i brutalnim temama emigracije i vršnjačkog nasilja, direktno dodirujući radnju bez nekog većeg uvlačenja u psihologiju likova. Tim romanima oslanjao sam se na spoljašnji, očigledan šok, da privučem čitaoca. Roman ’Odjeci u blatu’ i ’Senke, duše i osude’ pisani su zrelije i suptilnije, ulazeći duboko u ljudsku dušu, u mrak ljudskog uma. Dozvolio sam likovima da ne budu savršeni, već sivi, da prave greške, da srljaju u propast, bez moje potrebe kao pisca da ih prerano osudim ili opravdam. Takođe sam naučio kako da spojim žanr i društvene nedostatke. Ranije sam uperio prst u problem, dok sada to radim kroz atmosferu nelagode i neizrečene rečenice.“

"Priče uz ognjište" Vlade Arsića čuvaju od zaborava prošlo vreme

Preporuka za čitanje

Scena 01.10.2026. 12:26

"Priče uz ognjište" Vlade Arsića čuvaju od zaborava prošlo vreme

Promocija knjige Đorđa Matića "Sve bilo je muzika"

Dorćol Platz 3. oktobra

Scena 30.09.2026. 12:02

Promocija knjige Đorđa Matića "Sve bilo je muzika"

U „Alibiju“ tema je bila vršnjačko nasilje i nakon tri godine ta tema je nažalost i dalje aktuelna u Srbiji. Kako su se u Beču, gde živite, izborili s tim problemom?

„Ovo je odlično pitanje i ja bih odmah jednostavno odgovorio: u Srbiji se ta tema gura pod tepih i rešava reaktivno tek kada se tragedija već dogodi, ako se uopšte i reši. Posmatrajući sistem u Beču, primetio sam da se oni sa ovim problemom bore na institucionalnom i pre svega preventivnom nivou. Beč ne čeka da nasilje eskalira. Postoji čitava mreža podrške. Postoje programi (’Jaka deca ‒ sigurna škola’ i ’Poštovanje: zajedno jači’) koji od početka uče decu o toleranciji, antidiskriminaciji i rešavanju konflikta bez nasilja. Postoje čak i anonimne telefonske linije gde deca ili nastavnici mogu da se obrate i dobiju savet i psihološku pomoć. Međutim, nijedan sistem nije savršen. Škole se i dalje suočavaju sa mobingom, verbalnim nasiljem i diskriminacijom. Razlika je u tome što u Austriji postoji razvijena svest o tome da je vršnjačko nasilje, i ne samo ono, društveni, a ne privatni problem, kao u Srbiji.“

„Ja sam sada suviše star da se vratim a suviše mlad da ostanem.“ To je jedna od rečenica iz Vašeg romana „Rafael“. Da li i dalje imate taj stav i vidite li svoj život nekada u Srbiji?

„Ta rečenica je zapravo dijagnoza čitave jedne generacije ljudi koji su otišli sa Balkana. To je onaj prokleti međuprostor u kojem se nađeš na pola puta između prošlosti koju si ostavio i budućnosti koju gradiš u tuđini. Kada izgovoriš tu rečenicu, ne znači samo da si na pola puta i nemaš kuda, već priznaješ da si stranac i tamo i ovamo. U Srbiji te gledaju kao da si pokondireni Austrijanac, a u Beču kada je prezime na ’ić’ uvek si stranac. Taj stav imam i dalje jer je to emotivno stanje koje se ne menja preko noći. Beč ti da stabilnost, sistem koji funkcioniše, ali ti oduzme onaj osećaj pripadnosti. Kada je reč o mom povratku u Srbiju, lagao bih kada bih rekao da ne razmišljam o tome. Iskreno, da može da se živi od pisanja, ne bih ni trenutak razmišljao da se vratim. Ovako, moraću da sačekam penziju i onda je povratak neminovan, bez obzira na to koliko sam zavoleo Beč. Do tada, vraćam se u Srbiju samo temama u svojim romanima. Čovek kako stari sve više žudi za onim odakle je potekao. Moje knjige, od ’Rafaela’ do ’Senki, duša i osuda’, neraskidivo su vezane za naš mentalitet, naše ljude i naše društvene rane. Ja nikada nisam zaista otišao iz Srbije jer moji likovi i moje priče žive tamo.“

Kakva je književna scena u Austriji i koliko se razlikuje od naše srpske?

„Književna scena u Austriji razlikuje se od srpske iz više razloga. Ključna razlika leži u institucionalnoj podršci, tržišnim uslovima i odnosu prema žanru. Šta to znači? U Austriji vam nijedna izdavačka kuća neće tražiti novac da bi izdala vaš roman, što je u Srbiji gotovo pa praksa. Dakle, objavljuje se ono što poseduje kvalitet. Zatim pored književnih nagrada postoje fondovi za pisce omogućavajući im da se profesionalno i na duže staze posvete pisanju. Stoga nema puno austrijskih autora, ali imaju ogromno tržište jer su rasprostranjeni na celokupnom nemačkom govornom području. Pisci dobijaju honorar kada održavaju svoje promocije. Austrijanci imaju kulturu čitanja i često posećuju književne večeri. Što se tiče tema, autori su skloni hladnoj osudi društva, birokratije i istorijskog nasleđa koje je neretko prožeto crnim humorom ili pak melanholijom. Naši pisci se više bave emocijama, otvorenim društvenim ranama, ratom, patnjom i zato imaju nekako prisniju vezu sa publikom, neku posebnu energiju. Gde se dve scene takođe suštinski razlikuju jeste tretman žanrovske književnosti poput noir trilera ili krimića. U Austriji se, za razliku od srpskih kritičara, ove priče i društvene drame ne posmatraju kao laka literatura, već je noir ili slow-burn triler prepoznat kao legitiman i moćan sociološki alat za kritiku društva.“

Završili ste elektrotehniku pa kako vidite razvoj i ulogu veštačke inteligencije u svakodnevnom životu, ali i u umetnosti i književnosti?

„Veštačka inteligencija je postala naša svakodnevica. Po meni, ima pozitivne i negativne strane. U realnom životu donosi nam brzinu i praktičnost. Pomaže nam da brže dođemo do informacija i rešimo tekuće i buduće probleme. Međutim, moj utisak je, a možda sam i staromodan, da time postajemo lenji, da idemo lakšim putem, tako da jednoga dana možemo doći u priliku da se ne snađemo u stvarnom životu ukoliko nam veštačka inteligencija nije dostupna. Što se tiče umetnosti, konkretno književnosti, biću brutalno iskren. Ne sviđa mi se što je neki autori već koriste za pisanje delova svojih romana. To je, po meni, neoprostivo. Veštačka inteligencija može možda da napiše korektne rečenice, a one su pune istih prepoznatljivih fraza, da ih sastavi i izvuče iz memorije pročitanih stotinu hiljada knjiga, ali jedno ne može, da opiše ono što je ljudsko: bol, patnja, neuzvraćena ljubav, osećaj radosti, osećaj nelagode, opterećenje grehom, krivicom… Zato, u književnosti mislim da može piscu poslužiti kao podrška. Na primer: istorijske činjenice, analiza nekih podataka, prevod. U stvarnosti čitalac mora da oseti onu emotivnu bujicu i kada sklopi korice pročitane knjige jedino što ostaje je iskra između dva ljudska bića: pisca i njega samog.“

Kakav status mladi umetnici imaju u Austriji? Koliko je i da li je njima lakše da se probiju u javnosti nego njihovim kolegama ovde?

„Mislim da je mladim umetnicima u Austriji teže da se probiju nego mladima u Srbiji. Iako država pomaže sredstvima, stipendijama i fondacijama za talentovane umetnike, to nekako ne funkcioniše u praksi. Lakše im je da materijalno opstanu nego mladi u Srbiji, ali sve ostalo je specifično. Postoji nekoliko razloga. U Austriji ne postoji dovoljno medija, u smislu televizijskih kanala, tako da je teško društvo upoznati sa umetnikom. Drugo, konkurencija je ogromna. Beč privlači umetnike iz celog sveta, tako da je tržište prezasićeno. Doći do velikih izložbenih prostora ili jake izdavačke kuće je gotovo pa nemoguće. Zato se mnogi okreću alternativnim scenama. I još nešto. Dok u Srbiji nešto novo i buntovno bude odmah ispraćeno medijski, u Austriji je provokacija strana konzervativnom i ušuškanom kulturnom klanu.“

Koliko su za pisca teška i neizvesna vremena inspirativna?

„Kroz istoriju, ali i kroz moje iskustvo pokazalo se da su najteža i najneizvesnija vremena najveća inspiracija za jednog pisca i uopšte za stvaranje velike umetnosti. Kada se svet oko nas ruši, padaju sve maske i na površinu izlazi i ono najgore i ono najbolje. Sve se to vidi golim okom. Traženje krivca i heroja je podjednako inspirativno. Opis njihovih padova, njihovih vrlina i mana, prikazivanje društva koje se deli ili se zajednički bori za uzvišenije ciljeve, sve je inspiracija i sve to treba ispisati. Kao svedočanstvo treba ostati iza nas. Iako je to sve inspirativno, za mene kao pisca je ujedno i teško u intimnom smislu. Ja nisam nemi posmatrač. Ja kroz sebe propuštam sav taj strah, bol i nepravdu da bih pretočio u rečenice. Isto tako, dok traje neka vrsta neizvesnosti teže je pisati jer za pisanje su potrebni mir i distanca da bi se stvari sagledale hladne glave. Teška vremena su za pisca i blagoslov i prokletstvo! Uprkos tome, na meni je ta moralna i književna odgovornost koju moram da pružim čitaocima.“

Igor Marojević: "Neprestano živimo teška vremena, a nadahnuća i dalje ima"