INTERVJU

Igor Marojević: "Neprestano živimo teška vremena, a nadahnuća i dalje ima"

Igor Marojević, jedan od najpoznatijih srpskih književnika srednje generacije, rođen je 1968. u Vrbasu.

Diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i studirao master iz svetske književnosti na Univerzitetu Autonoma u Barseloni. Objavio je, između ostalog, romane „Dvadeset četiri zida“ (1998, 2010), „Parter“ (2009), „Prave Beograđanke“ (2017) i „Tuđine“ (2018) i zbirku priča „Beograđanke“ (2014, šest izdanja), kao i četiri romana iz „Etnofikcije“, još nedovršene pentalogije: „Žega“ (2004, 2008), „Šnit“ (2007, 2008, 2014), „Majčina ruka“ (2011) i „Ostaci sveta“ (2020, 2022). Ostala dela: novela „Obmana boga“ (1997), zbirke priča „Tragači“ (2001), „Mediterani“ (2006, 2008) i „Sve za lepotu“ (izbor kratke proze, 2021), knjigu sociokulturnih eseja „Kroz glavu“ (2012) i „Roman o pijanstvima“ (2019).

Napisao je i drame: „Nomadi“ (u produkciji barselonskog Instituta za teatar izvođena 2004. na katalonskom i španskom, na kojem je i napisana), „Tvrđava Evropa“ (prevod prethodnog komada sa španskog, BELEF 2008) i „Bar sam svoj čovek“ (Beogradsko dramsko pozorište 2009‒2011). Nedavno se pojavio novi roman Igora Marojevića „Majko, pusti me da idem“, kako sam autor kaže, najličniji do sada. O novom romanu, književnoj sceni u Srbiji, životu i radu u Španiji i vremenima u kojima se stvara literatura u intervjuu za „Ekspres“ govori književnik Igor Marojević.

Kako biste predstavili svoj novi roman „Majko, pusti me da idem“?

„To je moj najličniji naslov. Možda je s jedne strane ’Roman o pijanstvima’ bio takođe ličan, ali kao tema, ulog alkohola je srazmerno znatno benigniji od stradanja porodice, pre svega glavne junakinje Itane, za koju sam profil tražio u svojoj pokojnoj sestri. Krajem osamdesetih, ona se upoznala sa partnerom koji će se kriminalizovati; kad ona pokuša da ga ostavi, on beži iz zatvora i nastoji da je ubije. Itana će preživeti, ali će od posledica rana narednih jedanaest godina provesti u invalidskim kolicima. Roman ’Majko, pusti me da idem’ je dobrim delom rekonstrukcija njene borbe da i pored toga što je paraplegičar pokušava da živi što normalnije, uz pomoć majke koja je stoga i odabrana za pripovedačicu štiva.“

Otkuda baš takav naslov?

„Reči ’Majko, pusti me da idem, vratiću ti se preporođena’ Itana izgovara kada želi da ode u Beograd na školovanje. Značenje tih reči se u bitnom menja od početka do kraja romana. Vezano za samo školovanje, naslov zvuči gotovo benigno, a postoje okolnosti u štivu uz koje je takođe mogao da bude izgovoren pri čemu bi imao drugačiji značaj i dimenziju. Na primer, Itana pokušava da objasni majci potrebu da bude sa kriminogenim likom, kako bi je on štitio od drugih. Kao da je i tom prilikom glavna junakinja izgovorila naslovne reči romana. Međutim, majka postavlja precizno, čak pomalo i proročko pitanje: ’A ko će te štititi od njega?’ Kasnije, kad Itana strada i oboleva, metaforički se može shvatiti da je njeno stanje takođe obeleženo rečima ’Majko, pusti me da idem’.“

Koliko je bilo teško pisati u ženskom licu i prebaciti se u psihu suprotnog pola?

„Za to sam imao pripremu pre više od deset godina, kada je izašla moja zbirka priča ’Beograđanke’. U toj knjizi progovaram iz usta osam junakinja, što je podrazumevalo i upućivanje u različitost ženske psihe i jezika od muških. Ovog puta je bilo lakše utoliko što, ako sam koga poznavao, to je bila pokojna majka, a njen govor je uzet kao osnova pripovedanja. Takođe, pre majčine smrti ja sam, sluteći njen kraj, dosta naših razgovora snimao mobilnim telefonom. Želeo sam da ako zaista ode, bude li mi nedostajala, dospem u priliku da makar čujem njen glas. Upravo preslušavanje tih audio-fajlova podstaklo me je da završim roman. Shvatio sam da je za priču o sestri koju sam zabeležio u trenutku posle ishoda životne priče, 2004. godine, optimalno da bude ispripovedana majčinim glasom, koji sam mogao da rekonstruišem i doslutim na osnovu rečenih snimaka.“

Da li ste kroz lik Itane zapravo prikazali svu tragiku generacije koja je odrastala tokom devedesetih godina prošlog veka, ali i ličnu tragediju?

„Ne znam da li sam prikazao baš svu tragiku njene generacije, ali ima dosta toga. Ona se zbližava sa kriminogenim partnerom, kakvi su krajem osamdesetih i početkom devedesetih ovde bili dosta dobro viđeni. Kada on ranjava neke ljude, pušten je iz zatvora, 1992. godine, da za potrebe države učestvuje u jednom atentatu, što on koristi da namiri lični račun sa Itanom ili onaj koji se njemu učinio kao takav. Dalje, pošto je glavna junakinja završila u invalidskim kolicima, postaje upućena na zdravstveni sistem, što je prilika da se sagleda njegova tadašnja koruptivnost i haotičnost. Zatim, porodica tuži državu za propust što nije obavestila javnost o begu opasnog kriminalca, što je za direktnu posledicu imalo stradanje protagonistkinje...“

Kada se lična stradanja prepletu sa stradanjem jedne države i nacije, šta tada pojedinac, odnosno običan čovek, može da preduzme da zaštiti svoj mikrokosmos?

„Otprilike, da maksimalno suzi krug prijatelja, poveća mere ličnog opreza, ako može izbegne moguću depresiju i radi na svom obrazovanju. Nešto slično tome je devedesetih pokušao da učini Itanin brat Viktor Radojević. A bio je ugrožen, bar dok je onaj koji je poslao njegovu sestru u invalidska kolica bio živ i na slobodi, dočim su Viktoru drugi, koje je negativac romana takođe žestoko oštetio, nudili pakt da ga zajedno smaknu.“

Da li ste ovakvim izborom žanra svesno ili nesvesno napravili iskorak od svojih dosadašnjih romana?

„Kažem da je najličniji. Primese biografskog i autobiografskog su najizraženije. Čini mi se, ipak ili možda baš zato, da su količine realističkog i fantastičkog manje bitne nego u ranijim knjigama. Retraumatizacija tokom pisanja je, kada je roman objavljen i ja ga prvi put čitao gotovog, loše uticala na moje duševno stanje. No, koliko god ispaštao, većinu toga sam napravio svesno. Jednostavno, naišao je trenutak kada sam znao da moram da ispripovedam ono što mi je bilo intimno najteže; verujem u smisao takvih poetičkih opklada. Na kraju krajeva, kakav je to pisac koji beži od naratizovanja onog što mu je intimno najteže?“

Kako vidite književnu scenu u Srbiji trenutno?

„Nedavno sam, na primer, imao prilike da se upoznam sa delom onog što stvara generacija rođena devedesetih. Čini mi se još rano da licitiram imenima, ali pročitao sam izvesnu podsticajnu poeziju i prozu koja mi daje nadu da će se savremena srpska književnost valjano podmladiti.“

Kakav je Vaš stav o sve većem uplivu veštačke inteligencije u sve sfere života, konkretno u umetnost i književnost?

„Da se razumemo, nipošto nije prvi put da se naširoko govori o kraju književnosti. Samo u dvadesetom veku, zagovarali su je ili se oko nje vrteli dadaizam, nadrealizam, pojedine moderne, postmodernizam sa stavom o smrti autora... pa je literatura opstala. S tim što je prvi put da književnost ne ugrožava ubeđenje o nemogućnosti daljeg originalnog stvaranja nego neslućeni razvoj softvera koji postiže sve bolje rezultate u oblasti oponašanja iskaza a, zasad pomalo, i emocija ljudi.“

Koliko Vas je boravak u Španiji formirao kao ličnost, ali i kao pisca? Šta je ono životno važno što ste naučili na Iberijskom poluostrvu?

„Dok sam se učio pisanju, čini mi se da su na mene uticali autori čiji opus bez boravka u Španiji i vladanja kastiljanskim jezikom ne bih upoznao, pre svega Pio Baroha i Horhe Ibarguengoitija, donekle i Roberto Bolanjo. Na Iberijskom poluostrvu uvideo sam da i iz krvavih ideoloških podela kakve su dovele do tamošnjeg građanskog rata i frankističkog režima, društvo može da izvuče pouke i nastavi mirno, ne samo u odnosu na rečene ideološke podele, nego i u vezi sa inkluzivnošću koja privlači neizbrojne strance da okušaju život u Španiji. Bez obzira na to što na Balkanu međusobna trpeljivost nije sazrela, na osnovu španskog primera se nadam da će i ovde biti sređenije, mada ne baš u skorije vreme.“

Koliko su i da li su teška vremena inspirativna za umetnike, konkretno za Vas kao književnika?

„Gotovo neprestano živimo teška vremena, a nadahnuća i dalje ima, tako da ispada da su teška vremena inspirativna. Ko zna, možda se čovek postepeno ne samo navikne, nego i ’navuče’ na ono što nosi i problematičnost.“

Ljiljana Šarac: "U životu ne biram puteve kojima se lakše ide"